“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ALTRUIZAM, TERORIZAM I TURIZAM
Nema teme u kojoj smo tako jednodušni kao u osudi terorizma. Nikoga nema ko je za terorizam. Svi smo odlučno protivu njega. I vlade i građani. I političke doktrine i politički pokreti. Žrtve pogotovu. Pa i sami teroristi.
I oni su protiv terorizma. Oni možda i najviše. Jer, teror vrše ne što ga vole nego što moraju. A što se mora, za cenu ne pita. Teroristi koji osuđuje terorizam zato je teže nego nama koji od njega samo patimo, a nismo primorani da ga vršimo. U najmanju ruku nam je isto. U susretu metka i mete, propadaju oba.
U međuvremenu, ulice nam osvetljavaju bejrutski vatrometi, po trgovima zvižde meci snajpera, u robnoj kući plaćamo jednom novcem na kasi, drugi put životom na izlazu, eksplodiraju nam namirisana pisma i kante za đubre, izlet u susedni grad postaje put za groblje, avioni se pretvaraju u mrtvačke sanduke, a dečija kolica u pokretne bombe.
Ali uprkos svemu tome, ili baš svemu tome zahvaljujući, svi smo još više protiv terorizma. I mi što u njemu učestvujemo kao žrtve, i oni što u njemu učestvuju kao ubice.
To je prvi paradoks koji mi je na pamet pao posle američke akcije odmazde u Libiji. Paradoks je, priznajem, prilično istorijski pohaban. On obeležava mnoge od naših povesnih činova.
I one kojima se ponosimo, i one od kojih se stidimo. Pa i one najbrojnije prema kojima, kako kad, osećamo i ponos i stid. Postoje, naime, istorijski događaji koji su, dok su se događali, bili zločin, da bi tek kasnije postali remek-dela jednog naroda: ali, ima i narodnih remek-dela koja su kasnije prepoznata i priznata kao istorijski zločin.
(Što, naravno, ne znači da taj zločin neće jednom opet postati krupan istorijski čin.) Ovaj je prvi paradoks, dakle, opšti i ne krasi jedino naš odnos prema terorizmu, već i naš dvosmisleni nazor prema svetu i humanitetu.
Okrenimo se zato ekskluzivnijim paradoksima našeg zajedničkog antiterorističkog stanovišta i raspoloženja. Amerikanci su se surovo osvetili libijskom terorizmu, u koji ja, lično, verujem, ali ga moja vera ne čini neospornim.
Moje osobno mišljenje nije nikakav dokaz. (Osobno mišljenje predsednika Regana, međutim, očigledno – jeste.) Amerikanci, doduše, tvrde da imaju.i druge dokaze, njihov je stav prema terorizmu jasan i odlučan, premda pomalo pionirski divljačan. Pobijena libijska deca, mada mogu, ne moraju postati teroristi, pa ih je poštenije ubijati tek kad postanu, ne pre.
U svakom slučaju, Amerikanci su protiv terorizma. Kao i svi mi. Kao i pukovnik Gadafi, kako se čuje. I on je, naime, protiv terorizma. Ali, eto, vidite, uprkos zajedničkom antiterorističkom entuzijazmu, Englezi nikako ne mogu od SAD dobiti nekoliko Iraca da ovde, kako se to eufemistički kaže, istrazi pomognu u rasvetljavanju nekoliko nerazjašnjenih eksplozija. Pošto su ih ti Irci izazvali, računa se da o njima znaju više od policije.
Takođe se ne uspeva zapušiti finansijski kanal kojim irski lobi, na čelu sa antiterorističkim američkim senatorima, pumpa pare za oružje, kojim irski antiteroristi ubijaju anti-teroristički orijentisane Engleze, najbliže saveznike antiterorističke Amerike.
Izvesne zemlje Evropske zajednice toliko su radikalno protiv terorizma da su i protiv terora nad teroristima. Ova humanitarnost je za svaku pohvalu, čak iako je podstaknuta trgovačkim intereslma i strahom za vlastitu kožu, pa velikodušno odustajanje od odmazde liči na odustajanje od upotrebe otrovnih gasova u Velikom ratu.
(Nadam se da niko od mojih cenjenih slušalaca, pa ni hronični optimist Živorad, ne veruje da se sa gasovima prestalo zbog čovekoljublja, u jednom ratu, uostalom, sumnjivog razloga za bilo šta. Danas znamo da se prestalo zato što se nisu mogli kontrolisati božji vetrovi, a ljudska je metereološka služba bila jednako bedna kao i sada, pa su gasom trovani i vlastiti vojnici.)
Simptomatično je u našem opštem antiterorističkom raspoloženju i to što se Špancima terorizam Baska čini terorističkijim od irskog, kome prednost daju samo Englezi. Jugosloveni i Izraelci pokazuju zadivljujuću recipročnost u ravnodušnosti prema palestinskom, odnosno ustaškom terorizmu, ali ne i obrnuto.
Indusi su, takođe, protiv terorizma, više terorizma Sika nego Crvenih brigada, koje brinu mahom Nemce. Da parafraziramo Orvela, svi su terorizmi teroristički, samo su neki terorističkiji od drugih.
Zato je dirljivo bilo gledati američke građane kako iz debele hladovine geografske i duhovne izolacije pozdravljaju britansku dozvolu da s njene teritorije uzlete avioni američke antiterorističke odmazde. Ali, čim je prvi Englez poginuo, svaki je treći turista iz SAD otkazao kartu za London.
(Oni koji su je zamenili za kijevsku, morali su je po drugi put menjati.) Svaki je treći poslovni čovek baš pred put za London pronašao da mu je život miliji od zarade, otkriće koje valja pozdraviti i učiniti opštim. Englezi su zahvalni Amerikancima na njihovoj zahvalnosti, iako bi u Londonu radije videli nezahvalne goste nego zahvalne otkaze hotela.
Paradoks antiterorizma liči na paradoks pronuklearne politike. U anketama uočavamo razliku u broju onih koji su za atomsku energiju i onih koji su za, ali da centrala ne gleda u njihovu baštu. Stoga su Englezi za to da se one grade u Škotskoj, a Škoti su svim srcem za Englesku. Paradoks je poučan.
Uspešna borba protiv terorizma je borba protiv njegovih uzroka, ali i vlastitog straha. Kako protiv uzroka ne mogu ništa, to je stvar vlasti, moram se boriti sa strahom. Zato ću uskoro i ja iz kuće. Od mene dovoljno. Nemojte tražiti da odmah odletim u Bejrut.
Premda sam antiterorist, idiot nisam.
No comments:
Post a Comment