“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
BOŽJA ZAPOVEST I POLITIKA
Britanski je parlament ne samo suvereni predstavnik naroda i njegove volje već oličava i njegovu suštinu, onako kako su, u vizantijskim ikonoklastičkim borbama, ikonofili smatrali da Hristova slika sadrži u sebi i deo njegovog božanskog suštastva.
Parlament se zato nipošto ne sme lagati. Ali, kako u politici istinu nije uvek moguće reći, pravilo nije izričito. Laž se podrazumeva ali se ne toleriše. Očekuje se da ne lažete ali se još više očekuje da u laži ne budete uhvaćeni.
A upravo se to desilo britanskom ministru trgovine i industrije, g. Leonu Britenu. I to u dva navrata povodom iste afere. Prvi put on je u skupstini, na pitanje da li je primljeno izvesno pismo od važnosti za aferu, odgovorio: „Ja ništa nisam primio.“
Odgovor je bio istinit, ali bi bio istinitiji da je ministar rekao kako pismo nije primio, ali da je za njega – znao. Jer, odgovor je podrazumevao da mu je ono bilo potpuno nepoznato. Izvinio se skupštini i pravdao postupak poverljivom prirodom pisma, koju on nije bio ovlašćen da obelodani. Iako je uhvaćen u laži, izvesna skrupuloznost na drugoj strani kantara spasla ga je veće štete.
S drugim pismom, nekoliko dana kasnije, nije bio iste sreće. Ono, na žalost, zahteva objašnjenje, koje, nadam se, ograničenost vremena za ovaj komentar neće učiniti baš sasvim nejasnim.
Već mesecima se vodila za britanske prilike neuobičajena bitka između dva ministra iste vlade, Heseltajna i Britena, oko sudbine jedne skromne fabrike helikoptera.
U pozadini se, međutim, radilo o krupnim, principijelnim pitanjima, od kojih zagonetka da li je Britanija u Evropi i za Evropu, ili se samo pravi da jeste, nije bila najbeznačajnija.
Vlada je tražila savet od Državnog pravobranilaštva, u načelu strogo poverljiv i, prema običajima, neupotrebljiv u političke svrhe. Dolazi do njegovog objavljivanja u izvodima štetnim po Heseltajna, i to iz Britenovog protivničkog ministarstva, čime njegova politička upotreba postaje očigledna, a priroda tzv. „curenja državne tajne“, zbog koje su nekada letele činovničke glave, krajnje sumnjiva.
Otvara se istraga i, gle čuda, otkriva se da je autor ovog „curenja“ upravo onaj skmpulozni Briten od pre nekoliko dana, u svakom slučaju, da je on celu stvar odobrio. Otkriva se, takođe, da su njegovi službenici odobrenje za takav čin dobili iz kabineta predsednika vlade, što najednom gđu Tačer, u očima javnog mnenja, stavlja u neugodnu ulogu saučesnika, a možda i naredbodavca.
Gđa Tačer izjavljuje da je o svemu saznala tek posle šesnaestodnevne istrage, Briten svu krivicu prima na sebe, te podnosi ostavku, izgleda da su, osim Britena, sve vladine ovce na broju, ali i da opozicioni psi još nisu sasvim siti. Još uvek se postavlja pitanje kada je premijer saznao i koliko je saznao od onoga za šta vlada tvrdi da nije znao, a opozicija da ne znati nije mogao. Ne veruje se g. Britenu da je u krivici sam.
Ako gda Tačer nije znala, otići moraju svi službenici koji su pismo u javnost pustili. Ako je znala, ako je pismo ona pustila, službenici mogu ostati, ali da ode mora ona. Zataškavanje afere nije moguće, jer bi tada oba pravobranitelja, uvređena postupkom, podnela ostavke, a to nijedna vlada ne bi preživela. Punu istinu o aferi, takođe. Ovako, preživeo nije jedino g. Briten. Lagao je, bio uhvaćen i otišao.
Preživeće, verovatno, i anegdota, po kojoj je izraelski ministar u poseti Londonu, kad mu je slučaj ispričan, rekao: „Lagao je? Vrlo važno! Važno je da voli svoju majku.“
Ako pođemo od pretpostavke da se narodu najčešće ne govori istina, nekad radi njega samog, nekad radi njegove vlade, i da je tajnost jedna od najupadljivijih odlika našeg otvorenog veka, razli-kujemo dva načina ponašanja vlasti prema istini, iako same vlasti razlikujemo nešto teže. Postoje vlade koje svoje narode lažu ne bojeći se istine, jer im ni ona ništa ne može; čak i da se otkrije, ništa se ne bi izmenilo.
Druge su one koje svoje narode lažu, ali se istine boje, jer im se ipak ponešto može; ako se istina otkrije, nešto će se promeniti. Ako nista drugo – vlada. Ona će nastaviti da laže. I to se neće promeniti.
U zemljama koje su po tradiciji i običajima demokratske, opšte prihvaćeno je da političari nisu baš najistinoljubivija sorta ljudi na svetu. Ponekad to i ne mogu biti, sve da i žele. Ponekad se mora lagati. Jednom radi drugih naroda, drugi put radi vlastitog.
Britanski premijer, gđa Tačer, je u pogledu definisanja istine otišla nešto dalje od Poncija Pilata. Pilat je rekao da ne zna šta je istina. (Ali to mu nije smetalo da Hrista osudi.) Gđa Tačer je Parlamentu izjavila kako je istina često čudesnija od fikcije. (Ali to joj nije smetalo da prihvati Britenovu ostavku.) Time je htela reći da ona govori istinu, a što joj se ne veruje, to je samo zbog čudesnosti same istine.
Držim da je u pravu. Istina je uistinu čudnija od fikcije. čudnija je jer je mnogo ređa. Čega malo ima, uvek je neverovatnije i neobičnije od onog čega ima u izobilju.
Od jedne vlade ne može se suviše tražiti. Ne možete, na primer, tražiti da ne vlada jer to je njena svrha. Ne možete tražiti da vas pri tome ne obmanjuje, jer to je u njenoj prirodi i u prirodi vladanja. Nešto, ipak, možete tražiti. Možete tražiti da u lažima ne bude uhvaćena, i da, ako bude, povuče konzekvence i ode.
Možete tražiti. Hoćete li to i dobiti, druga je stvar.
No comments:
Post a Comment