“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
BRIGADIR STONAM, PROIZVOĐAČ JELKI I ŠEST PARADOKSA
Pricam dve priče u nadi da će se negde sresti i proizvesti treću.
Odmah posle početka rata, godine 1939, stručnjak BBC-a za baštovanstvo u jednoj je od svojih emisija zaobišao skript. Umesto da govori o salati, završio je predavanje sa karanfilima i tako uzdrmao temelje do tada neprikosnovene institucije britanskog radija. Karanfili su, rekao je g. Midlton, teški za gajenje jer zahtevaju mnogo kreča. “Ali, veselite se!“ uskliknuo je. „Kako nam ide, imaćemo ga dovoljno!“
Savet bi bio bezazlen da se obilje kreča ne dobija samo iz ruševina i da prvi talas nemačkog bombardovanja upravo nije počeo, odgajivačima karanfila obećavajući veliku budućnost. Iako je humor g. Midltona bio u najboljoj engleskoj tradiciji fućkanja na stvarnost, nije bio dobro primljen. G. Midlton, naravno, nije bio petokolonaš, ali je neko drugi u BBC-u mogao biti. Da do toga ne dođe, da se „karanfilska afera“ ne ponovi, odgovornost je preuzeo ME5, engleska kontraobaveštajna siužba, i tako dolazimo do druge, savremene priče.
Svaki jezik ima reči s više značenja. Engleski možda i više nego drugi. Ali do 1985. značenje jedne bilo je izvesno. Christmas tree je bilo božićno drvce i ništa više.
Ono koje Engtezi kite, postavljaju u prozore i čiji gigantski simbol, dar zahvalne Norveške – ne zna se zašto, za oslobođenje od Nemaca ili za kasnjenje da uđu u Norvešku pre njih – svake zime krasi Trafalgar Skver.
Od 1985, međutim, jelka označava i šifru, kojom ME5, na čelu s brigadirom Stonamom iz sobe 105, obeležava dosjee sumnjivih službenika britanskog radija.
Otkrilo se, naime, u godini mršavih krava za BBC, da odgovorne ličnosti ove nezavisne ustanove, jos od 1937, pre, dakle, i „karanfilske afere“, prolaze kroz rendgen kontraobavještajne službe i, tek ako je slika patriotska i bez bolesnih mrlja sumnjivih simpatija i pripadnosti, dobijaju službu. Iznet je slučaj osmoro osoba neuposlenih zahvaljujući intervenciji ME5-a. Mera doneta za slučaj rata i primenjivana tokom rata, nadživela je svoj cilj i sa svim mogućim nepravdama, zloupotrebama, zabludama i greškama, živi i danas.
Službenici BBC-a su protestovali, ono nekoliko večitih lica britanske javnosti ušlo u debatu, a opozicija je iz sve snage dunula u moralizatorsku trubu. No, ako pogođeni službenici, pogotovu oni što, blagodareći brigadiru Stonamu, to nisu, imaju pravo na ljutnju što se njihovo rodoljublje proverava na tako uvredljiv a često i nehatan način, laburistička je histerija prilično neopravdana.
Postupak nazvan veting (u prevodu – pregledati, ali i lečiti, pa i operisati) sprovođen je i u periodu njihovog mandata a da se niko nije setio da ga obustavi. To je prvi od šest paradoksa situacije.
Drugi je dublji. Kontrolu nad službenicima BBC--a treba da vrši služba koja je iz britanske više klase regrutovala najviše sovjetskih špijuna, pa se čovek pita da li bi bezbednost nacije bila zaštićenija kad bi BBC kontrolisao ME5, a ne obmuto.
Treći je paradoks u tvrdnji da veting ne uključuje veto. ME5 ne odlučuje, samo savetuje. Ali ko, zaboga, ima kuraži da zaposli osobu u koju vaša meritorna i po definiciji obaveštajna služba nema poverenja?
Drugo je pitanje i četvrti paradoks zašto se nema poverenja. Zato što postoje ozbiljni razlozi ili što ste član nekog dobrotvornog udruženja u kome sedi i Kinez čiji je brat baštovan u Pekingu?
Peti paradoks vidim u činjenici da je ministar unutrašnjih poslova, po službenoj dužnosti, istovremeno zaštitnik integriteta BBC-a i šef ME5-a. S jedne strane treba da brani BBC od ME5-a, s druge ME5 od BBC-a.
Šesti je u stavu BBC-a. Generalni sekretar radija g. Milne izjavljuje da će se veting nastaviti u slučajevima u kojima službenici BBC-a dolaze u dodir s poverljivim materijalom, i to samo mesec dana pošto je energično branio nezavisnost istog BBC-a u aferi s emisijom posvećenom Severnoj Irskoj, o kojoj smo govorili u proslom komentaru.
Da smo na Kontinentu, postojao bi i sedmi paradoks, ali ovde ga nema. Tiče se posledica čitave halabuke. Njih takođe nema. Ništa se nije promenilo. Veting se nastavlja. Brigadir Stonam je i dalje u sobi 105. Obogatilo se samo značenje reči „jelka“, a pomalo i izgled zgrade radija. Prolazeći njenim Minotaurovim hodnicima, na vratima kancelarija opažate jelke od kartona, svedočanstva engleskog humora i utešne činjenice da krečni duh g. Midltona nije izumro.
A što se nadam da bi se na Kontinentu, posle ovakvog otkrića, ipak nešto izmenilo, i što to paradoksom nazivam, zato je što pobedu razuma i pravde ne vidim kao nešto logično i prirodno, već kao nešto što se događa mimo svakog pravila, prosto kao – paradoks.
Kakvo je misljenje moje i Živoradovo u celoj stvari? Moramo li čitavog života da se držimo samo utvrđenog skripta, onog što nam ga sastavlja Moć i koji ljubomorno nadgleda neki brigadir iz sobe 105, ili povremeno, pa i u nevreme, možemo govoriti o – kreču i karanfilima?
Možda prvi put mi se slažemo. Mi mislimo da u ljude valja imati poverenja sve dok ne dokažu da ga ne zaslužuju (kada je obično kasno da im se uskrati).
Samo kako to izvesti kad, već na prvi pogled, ja nemam poverenja u Živorada. A on ga još manje ima u mene.
No comments:
Post a Comment