Dan u kome se dogodilo nemoguće

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DAN U KOME SE DO­GO­DI­LO NE­MO­GUĆE

Go­vo­reći 1983. o nu­kle­ar­ki u Černo­bi­lju, ru­ski pred­stav­nik u Međuna­rod­noj ko­mi­si­ji za atom­sku ener­gi­ju iz­jav­lju­je da je u njoj ne­sreća „prak­tično ne­mo­guća“. Ukra­ji­nac, valj­da što je bliže me­stu ne­mo­guće ne­sreće, nešto je ume­re­ni­ji: ona je, veli, mo­guća, ali ­jed­nom u 10 000 go­di­na. 10 000 go­di­na je prošlo brže nego što je hteo Bog. U Če­rno­bil­ju ­je eks­plo­di­rao je­dan od re­ak­to­ra.

To je iz­ve­sno. Sve osta­lo nije. Ni ko­li­ko je mr­tvih, ni ko­li­ko ozleđenih, ko­li­ko okuženih, ko­li­ko ugroženih, pa ni ko­li­ko zem­lje u kom tra­jan­ju zagađeno. Smr­to­no­sni oblak ljud­skog pro­gre­sa, 30 mil­ja ši­rok i 100 mil­ja dug, pro­leb­deo je Evro­pom, za­ga­div­ši at­mos­fe­ru pla­ne­te. I onu fizičku, i onu po­li­tičku i mo­ral­nu.

O pr­voj će se sta­ra­ti eks­per­ti. Sta­ti­sti­ka­ma bla­go­da­reći, u Černo­bil­ju ima­ju još bar 10 000 go­di­na vre­me­na. O po­li­tičkoj neka se bri­nu vla­de što ih očeku­ju iz­bo­ri, ali ne po­sle 10 000 go­di­na. na­dam se. O mo­ral­noj, uza­lud na­rav­no, bri­nućemo se vi i ja.



Prvi od­go­vor So­vje­ta na ka­ta­stro­fu bilo je tra­di­ci­o­nal­no ćutan­je. On­da­ je mo­skov­ska te­le­vi­zi­ja emi­to­va­la fo­to­gra­fi­ju cen­tra­le s rečima: „Ne­prili­ka se do­go­di­la, ali i sami, dru­go­vi, vi­di­te da ništa nije strašno.“

I nije. Osim što na sli­ci nije bilo lju­di. Ni­jed­na su­sed­na zem­lja, čak ni sa­ve­znička, nije oba­ve­šte­na; ni­ka­kva upo­zo­ren­ja sop­stve­nom stanov­ni­štvu nisu data; eva­ku­a­ci­ja ugroženog pod­ru­čja nije pred­u­ze­ta; iz­ve­šta­ji o kre­tan­ju ra­di­o­ak­tiv­nosti jav­no­sti nisu po­nu­đe­ni.

U tim pr­vim časo­vi­ma, zid ćutan­ja, kao mračna ogra­da mo­ral­ne smr­ti, pro­bi­jen je samo jed­nom: Mo­skva je to­plo po­zdra­vi­la re­zo­lu­ci­ju za­ne­sen­ja­ka sa Oki­na­ve o pro­glašenju ne­nu­kile­ar­ne zone – na Pa­ci­fi­ku.

Se­dam dana po­sle ne­mo­guće ne­sreće, dok ovo pišem, stiže naj­zad i prvo ru­sko ozbil­jni­je sa­op­štenje. (Pre­ra­no, za­pra­vo, ako se se­ti­mo da su ga op­ti­mi­sti očeki­va­li tek po­sle 10 000 go­di­na.)

U nje­mu poučne nisu broj­ke, možda i isti­ni­te, već vest da je za ćutan­je kri­vo lo­kal­no ru­ko­vod­stvo što je ne­sreću pot­ce­ni­lo, a za sve osta­lo – im­pe­ri­ja­li­stička štam­pa ko­ja ­je ne­sreću pre­ce­ni­la. U međuvre­me­nu, dru­go­vi, stvar je pod kon­tro­lom. To se ni­kad više neće do­go­di­ti. Ve­ru­jem. Bar za na­red­nih 10 000 go­di­na. Na istom re­ak­to­ru neće. Ali, samo u Čer­no­bil­ju njih ima čet­iri.

10 000 go­di­na na­jed­nom po­sta­ju sve­ga 2 500. Pa i to je utešno, zar ne? Po­de­li­te ute­hu s bro­jem re­ak­to­ra na sve­tu, do­daj­te im one u iz­grad­nji i pla­nu, šta ćete do­bi­ti? Dobićete pla­ne­tu na ko­joj je veći ili man­ji nu­kle­ar­ni in­ci­dent ne samo moguć nego i ve­ro­va­tan sva­kog dana sva­ke go­di­ne! Dobićete svet u kome ćemo život i dal­je me­ri­ti pri­ho­dom po gla­vi sta­nov­ni­ka, a smrt početi me­ri­ti je­di­ni­ca­ma ra­­­dioak­tiv­nih pa­da­vi­na po toj gla­vi.

Nu­kle­ar­ni Za­pad tvr­di da nje­ga tako nešto ne može iz­ne­na­di­ti. Da­bo­me da ne može. Zašto bi ame­ričkog naučnika, go­di­ne 1979, iz­ne­na­di­la naj­gora atom­ska ne­sreća na kon­ti­nen­tu, ka­da ­je ona, od 1969. do ka­ta­stro­fe na Ostr­vu Tri Mil­je, je­dva iz­beg­nu­ta rav­no 169 puta? Nešto su više bili iz­ne­nađeni ne­o­ba­vešteni Ame­ri­kan­ci, zatečeni u uve­ren­ju da je za tako nešto po­treb­no pre­ko mi­li­on i po go­di­na.

I zašto Bri­tan­ci da se pla­še ra­di­o­ak­ti­vi­te­ta? Oni su, va­ljda, već i imu­ni. Samo im je nu­kle­ar­ka Se­la­fi­ld, od 1950. do da­nas, ima­la 300 ne­zgo­da – takođe u svo­je vre­me ne­mo­gućih – od ko­jih, na sreću, ni­jed­na nije po­sta­la Černo­bilj, ali je go­to­vo sva­ka to mo­gla da po­sta­ne. U fizičkom smi­slu, u mo­ral­no­m je sva­ki od njih to bila. Jer se o naj­go­rem i naj­o­pa­sni­jem, go­di­ne 1957, puna isti­na sa­zna­la tek 1983.

1 moja ze­ml­ja ima is­ku­stva u černo­biljskom mo­ra­lu. Još od go­di­ne 1958. i vinčan­ske ne­sreće, o ko­joj se isti­na tek sada čuje. Ali se oseća i is­ku­stvo. U taj­no­sti od an­ti­nu­kle­a­rno ras­po­loženog na­ro­da pri­pre­ma­ju se li­ci­ta­ci­je za četi­ri atom­ske cen­tra­le, neke čer­no­biljs­kog mo­de­la, neke ne, ali sve četi­ri – čemo­biljs­kog mo­ra­la.

Sa sva­kim in­ci­den­tom an­ti­nu­kle­ar­na svest i sa­vest se bude. An­ke­te po­ka­zu­ju da su dve trećine Bri­ta­na­ca, u ovoj ili onoj meri, pro­ti­vu in­sta­la­ci­ja u ko­ji­ma su ne­sreće te­o­ret­ski ne­mo­guće a prak­tično se sva­ki čas događaju. A kako re­a­gu­ju vla­de, kako na­u­ka? Jed­ni se zalažu za međuna­rod­nu kon­tro­lu.

Ali i pri­pre­ma, ne samo vođenje nu­kle­a­mog rata, pro­gla­še­na je „zločinom pro­tiv čovečan­stva“, a svi se za nje­ga pri­pre­ma­ju. Naročito glav­ni pot­pi­sni­ci pro­to­ko­la o ta­kvom ratu kao zlo­či­nu. Dru­gi vele da se na greškama va­lja učiti.

U redu, samo ovde su gre­ške ta­kve da sva­ka od njih znat­no sman­ju­je broj učeni­ka koji bi učen­jem pro­fi­ti­ra­li. Bri­tan­ci su opet naj­pa­ra­dok­sal­niji. I dal­je tvr­de da se tako nešto ne može do­go­di­ti, i to u času kada se događa.

Nji­hov mi nu­kle­ar­ni po­lu­bog lord Mar­šal poručuje da po­sle­di­ce ra­di­ja­ci­ja u Čer­no­bil­ju nisu gore od pušenja ne­ko­li­ko ci­ga­re­ta dnev­no više. Lord Mar­šal mi, za­pra­vo jamči da ću umre­ti od raka, a ne od ra­di­ja­ci­ja.

Nepušačima, u međuvre­me­nu, ništa nije za­jemčeno. En­gle­ski i ki­ne­ski zva­ničnici iz­jav­lju­ju da je ceo pro­blem u „pra­vil­nom vas­pi­tanju i ubeđivan­ju masa“. En­gle­ze ne raz­u­mem, ali su mi Ki­ne­zi ja­sni.

Oni sa ubeđivan­jem masa ima­ju ve­li­ka isto­rij­ska is­ku­stva. Stvar je, međutim, u tome da još nije raščišćeno da li je teže i opa­sni­je proći kroz ta­kvo ube­đi­van­je ili kroz ra­di­o­ak­tiv­ni oblak. Uo­sta­lom, taj pro­blem imao je i Hi­tler. On nije mo­gao svet gur­nu­ti u pa­kao pre no što većinu Ne­ma­ca ube­di da ga vodi u raj.

I šta vre­di ubeđivan­je kad lord Mar­šal kaže: „Opa­sno je slu­ša­ti bilo koga. Po­stoji mogućnost da vas ube­di.“

Ja ću, lično, ipak po­slušati Una­mu­na koji mi­sli da je man­je ve­ro­vat­no da ćemo biti pro­kle­ti zbog svo­jih sum­nji nego zbog svo­jih ubeđenja. Samo, ja mogu da sum­njam, ja sam bes­po­moćan. Vla­da koja ni u šta ne ve­ru­je, ne bi mo­gla da vla­da.

A moć je pro­kle­ta i ova­ko i ona­ko.