Divlji zapad

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ŽIVO­RAD NA DIV­LJEM ZA­PA­DU

Ovih dana pri­jat­no me iz­ne­na­dio moj pri­ja­tetj Živo­rad. Znao sam da je ostao bez po­sla pa sam pret­po­stav­tjao da oko toga ima bri­ga i da ­još dugo za put u ino­stran­stvo neće biti ni du­šev­no ni ma­te­ri­jal­no po­do­ban.

Srećom, bio je po­do­ban mo­ral­no­po­li­tički i dru­gi je po­sao od­mah do­bio. Do­bio bi ga i pod naj­važni­jim uslo­vom koji se ovde ište. U En­gle­skoj možete biti ne­po­dob­ni a po­sao da do­bi­je­te, ali ga bez smi­sla za hu­mor nećete do­bi­ti.

A moj ga je Živo­rad imao. To i objašnja­va nje­go­vu neočeki­va­nu po­se­lu Uje­din­je­nom Kral­jev­stvu. Na moje pi­tan­je kako je na put po­slat a tek je u službu stu­pio, od­go­vo­rio je: „Po­dob­nost je bila nji­hov uslov, put moj.“ Pi­tao sam ga po­tom ka­kav po­sao ima za novu fir­mu da oba­vi?

Sva­lio se umor­no u ho­tel­sku fo­te­i­ju. „Če­kaj“, re­kao je. „ne znam - na­pa­met.“ To mi se svi­de­lo. Nije bez pri­pre­me hteo da go­vo­ri o značaj­nim eko­nom­skim pro­ble­mi­ma u vre­me kri­ze, koja je kri­tična upra­vo zato što se za nju ni­smo do­bro pri­pre­mi­li. Pri­pre­ma­li smo kri­zu, u­me­sto da se za nju pri­pre­ma­mo. Iz­vu­kao je iz džepa do­ku­men­ta­ci­ju, svežanj zgužva­nih ce­dul­ji­ca.

Bile su to po­rudžbine no­vih ko­le­ga u pred­u­zeću i sta­rih kli­je­na­ta iz po­ro­di­ce. Pi­tao sam ga šta za fir­mu ima da ura­di. „Pa, to je za fir­mu“, re­kao je „ima, doduše, još nešto u vezi s ne­kom ro­bom, ali to ako stig­nem.“



Pred­sto­ji mi po­vra­tak u do­mo­vi­nu. On me ­je­ zabrin­ja­vao. Po­sle to­li­ko go­di­na od­su­stva, plašio sam se da se neću snaći. Živo­rad me je utešio. So­ci­ja­li­zam još nije uspeo da ubi­je pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu.

Mo­rao sam da se po­bri­nem za neki za­bav­ni pro­gram. Nije ima­lo smi­sla da Živo­rad ceo bo­ra­vak pro­ve­de po tr­go­vi­na­ma. „I neću“, re­kao je. „Kako ćeš onda sve ovo po­ku­po­va­ti?“, „I neću, ti ćeš. Znas,“ do­da­o ­je, „ja se ne sna­la­zim s tim nji­ho­vim bom­ba­ma, a ti imaš is­kus­tva.“ Ni­sam vi­deo neku pred­nost u is­ku­stvu koje se ret­ko preživ­lja­va, ali se ni­sam us­pro­ti­vio.

Živo­rad mi je u ovim ko­men­ta­rima mno­go po­mo­gao. Du­go­vao sam mu. Do­šlo je vre­me da dug vra­tim. „A ti šta ćeš ra­di­ti?“ pi­tao sam. „Čekaću te u ne­koj ka­fa­ni.“ „I ka­fa­ne bom­bar­du­ju,“ ka­zao sam zlob­no. „Onda ću piće do­ne­ti u ho­tel“, re­ka­o je i time taj pro­blem ski­nuo s dnev­nog reda.

Odlučno je od­bio da gle­da sta­ru­di­je po mu­ze­ji­ma. Žalio se da mu i kod kuće pro­biše uši isto­ri­jom. Pošto ni­jed­na naša fol­klo­rna gru­pa nije go­sto­va­la, od­bio je i kon­cer­te. Ras­pi­ti­vao se za do­bar re­sto­ran, pod usl­o­vom da je srp­ski. Što je emi­grant­ski, nije mu sme­ta­lo.

Emi­gra­ci­ja ga, od­ne­kud, nije to­li­ko plašila ovde ko­li­ko ga je i plašila i uz­ne­mi­ra­va­la kad smo se sre­li u Ju­go­sla­vi­ji.

Po­tom smo, kao što je red, prešli na.po­li­ti­ku. Naj­pre smo svr­si­li sa En­gle­skom. Smat­rao je go­spođu Tačer sjaj­nom. Držao je da bi i nama tre­bao pred­sed­nik vla­de koji ume da pod­vik­ne, ume­sto mla­kon­ja koji se ne­pre­sta­no o nečemu do­go­va­ra­ju, a naj­više o tome da se ne do­go­vo­re ni o čemu. Svi­de­la mu se i po­li­ci­ja.

Uživa­o ­je u mu­škom načinu s ko­jim na kraj iz­la­zi sa štraj­kašima u Vo­pin­gu. To se kod nas više ne viđa, re­kao je su­mor­no. Rad­ničko ga pi­tan­je nije uz­bu­di­va­lo. „S njim se“, re­kao je, „do­sta pe­tljam i kod kuće.“

Što se Ju­go­sla­vi­je tiče, si­tu­a­ci­ja mu se nije čini­la to­li­ko rđa­vom ko­li­ko je pred­stav­lja za­pad­na stam­pa, oso­bi­to ako se u ob­zir uzme i nje­go­va lična si­tu­a­ci­ja, ko­ja­ je čak i vrlo do­bra.

„Si­tu­a­ci­ja bi bila bez­na­dežna“, re­kao je, „kada bi svi­ma bilo rđavo. Ova­ko, me­ni ­je do­bro, tebi nije, pa se stvar ne­ka­ko urav­no­težava. “Složio sam se i sa svo­je stra­ne do­dao da je to još je­dan do­kaz da je pro­sek ono što odlučuje.

Mene je, na pri­mer, za­brin­ja­va­lo opa­danje na­tali­te­ta u Sr­bi­ji, Hr­vat­skoj i Slo­ve­ni­ji, ali ot­ka­ko sam čuo da al­ban­ski na­ta­li­tet na Ko­so­vu skače i tako po­pra­vl­ja ju­go­slo­ven­ski sta­ti­stički pro­sek, duša mi je opet na me­stu. Ono što je Živo­ra­du naj­više sme­ta­lo, bila je ju­go­slo­ven­ska štam­pa.

Ni o čemu dru­gom ne go­vo­ri nego o kri­zi. Upo­zo­rio sam ga da je, u po­gle­du ku­ku­mavčenja, bri­tan­ska štam­pa još ne­sno­sni­ja. Ni njoj ni­kad niš­ta ne val­ja. „E pa, sad,“ re­kao je, „ovde to i ima ne­kog smi­sla, ov­de ­je ka­pi­ta­li­zam, i on, kao što svi zna­mo, ne val­ja“.

„Je­ste,“ pri­znao sam, „ovde stvar­no ni­šta ne va­tja.“ „Ne bih pre­te­ri­vao“ od­go­vo­rio je Živo­rad, „ka­pi­ta­li­zam ne va­lja, to je isti­na, ali ­je sve osta­lo mno­go bol­je nego kod nas.“

Moji pla­no­vi da Živo­ra­du pokažem život na Za­pa­du nisu se ostva­ri­li. Dok sam mu ku­po­vao ra­zne sit­ni­ce, uključujući i de­lo­ve za jah­tu, na­šao je on u ho­te­lu neke po­slov­ne pri­ja­tel­je iz Val­je­va i sva tri svo­ja lon­don­ska dana pro­veo u sobi, igra­jući pre­fe­rans. Iz bu­le ­je izašao i u pan­ta­lo­ne ušao tek na treći po­ziv tak­si­ja koji će ga od­ve­sti na ae­ro­drom.

Uvek sam pre­ma svo­jim slušatel­ji­ma bio iskren, pa ću to biti i ovog puta. Izašao je iz ho­te­la ­jed­nom da za društvo kupi ci­ga­re­te. Vra­tio se be­san, i bez para i bez ci­ga­re­ta. Usred pro­met­ne uli­ce vi­deo je gru­pu pro­la­zni­ka oku­plje­nu oko čove­ka do­sto­janstve­na iz­gle­da. Kao Sr­bin žive ra­do­zna­lo­sti, i on im je pri­šao.

Do­sto­jan­stve­ni čovek se sa pro­la­zni­ci­ma koc­kao. Igra je bila krajn­je pro­sta i brza. Možda više brza nego pro­sta. U sva­kom slu­ča­ju, Zi­vo­ra­du se pro­stom uči­ni­la. Uša­o ­je u igru i brzo iz­gu­bio sav no­vac. Jer, kad je u po­sled­njem ba­can­ju ipak do­bio, neko je vik­nuo: „Po­li­ci­ja“ i igra je od pro­ste po­sta­la samo brza. Skup se, takođe brzo, ras­tu­rio.

Pošto en­gle­ski ne zna, s po­li­caj­cem nije umeo pro­sto da se spo­ra­zu­me i nije mu pre­o­sta­lo dru­go nego da se brzo vra­ti u ho­tel. „Ovo nije Za­pad,“ pso­vao je, „ovo je Div­lji za­pad.“ Is­ko­ri­st­io sam pri­li­ku da ume­rim nje­go­vo an­gl­o­fi­lstvo. „Sad vidiš,“ ka­zao sam, „da i En­gle­zi mogu biti nepošteni.“ Po­gle­dao me je krv­nički. „Ne ve­ru­jem da je bio En­glez,“ re­kao je, „ot­kad En­gl­e­zi psu­ju na srp­skom?“