Drugo pismo čitaocu

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DRUGO PI­SMO ČI­TA­O­CU

U pr­vom pi­smu iz prethodne se­ri­je Pisama iz tuđine, ob­ja­snio sam nji­ho­vo po­re­klo i svr­hu. Ali i za­re­kao se da ću zaćuta­ti kad doživim ono što je Džordž Or­vel, ojađen bes­cil­jnošću svo­jih rat­nih emi­si­ja, s o­vo­g i­stog BBC-a, nazvao – osećan­jem da go­vo­ri niš­ta­vi­lu (into the void).

Nje­gov ­ko­le­ga g.Hari­son, koji je s pod­jed­na­ko sum­nji­vim uspe­hom u rat s Nemačkom po­zi­vao „dhra­gu bhraću Shr­be“, može se po­hva­li­ti da je, sa za­ka­šnjen­jem od četi­ri go­di­ne, bar mene upe­cao. Što su u međuvre­me­nu tuđini za­menjeni zem­lja­ci­ma, za g. Har­i­so­na i BBC-a iz 1948/49, nije bilo od značaja.

G. Harison je bio i pro­tiv jed­nih i pro­tiv dru­gih. Za mene je­ste – ume­sto da umrem kao ro­dol­jub, živeo sam i uživao kao ne­pri­ja­telj. Kad sam iza tog mi­kro­fo­na stao, ni­ko­ga ni na šta ni­sam po­zi­vao.

Raz­mi­sljao sam o stva­ri­ma kako su mi se događale, En­gle­skoj kako se događala sve­tu, a po­ma­lo i o mo­joj zem­lji kako je mi­sli­la da se događa i kako je is­pa­lo da se do­go­di­la. Pri kra­ju dru­ge dvo­go­di­šnje se­ri­je, međutim, poče i mene mučiti le­de­na sen­ka or­ve­li­jan­skog osećanja uza­lud­no­sti.

Ona nije po­ti­cala od str­plji­vih slu­ša­tel­ja ko­jih je bilo sve više i sve bol­jih. Ni od spo­zna­je da se ba­vim te­ran­jem ve­tra ka­pom, nemoćan pu­kim rečima išta da pro­me­nim. Ni­kad ni­sam ni uo­bražavao da mogu.

Stvar je u tome što su mi En­gle­zi i En­gle­ska po­sta­li do­sad­ni. Raz­ličito­sti, ko­ji­ma se po­no­se a ko­ji­ma sam se di­vio, počese me za­ma­ra­ti čim ot­krih da su bez­načaj­ni­je nego što mi­sle i oni i mi.

Nji­ho­ve neočeki­va­no­sti po­sta­še pred­vi­dlji­ve čim sam ih upo­znao. Nji­ho­ve vr­li­ne po­staše uvre­dlji­ve kad sam ih upo­re­đi­vao s na­šim ma­na­ma, a mane niš­tav­ni­je u po­re­đen­jii s na­šim vrli­na­ma. Čak su im i čuve­ne eks­cen­trično­sti po­sta­le ne­ka­ko za­sta­re­le, olin­ja­le, izanđale. Dru­gi su na­ro­di pre­u­ze­li da nas za­pre­pasćuju i ko­men­tar začuđenog tuđina zah­te­va­ju.

G. Džons koji s ki­šo­bra­nom i monoklom ide u lov na ti­gra više ni­kog ne za­ni­ma. Sla­vu mu iz ruke uzi­ma onaj ko čuči u kro­šnji dr­ve­ta i gađa ga snaj­pe­rom u leđa. Još man­je nas in­te­re­su­je En­glez iz zad­nje ba­šte svo­je kuće i svo­jih ostrv­skih ilu­zi­ja. Nje­gov su po­sao pre­u­ze­le naše vla­sti­te ilu­zi­je, koje se, iz­gle­da, među obla­ci­ma bol­je sna­la­ze.

Pre­star sam, nažalost, da se se­lim u Per­si­ju, Kinu ili dru­gu tuđu zem­lju koja obećava da će u po­gle­du ori­gi­nal­no­sti za­me­ni­ti ne­kad ne­u­po­re­di­vu Bri­tan­i­ju. Pre­star, a i sit pred­vi­dlji­vih ori­ginal­no­sti.

Srećom, po­te­kao sam s Bal­ka­na, Po­lu­o­str­va Čuda, na kome je od­u­vek, još od zlat­nih pe­la­ških vre­me­na, sve bilo moguće, pa i ono što ­je, ka­ko ­jed­nom odušev­lje­no re­koh, a sad­ se­ ka­jem, ra­zum od­ba­cio na svim osta­lim za­bra­ni­ma hrišćan­ske ci­vili­za­ci­je. Moja me zem­lja, kao i to­li­ko puta, i sad sačuva­la.

(Po drev­nom mit­skom prin­ci­pu da ono što ubi­ja i ži­vot daje.) I mene i ove ko­men­ta­re. Ta­man sam po­to­nuo u hi­ber­ni­zi­ra­juću ka­ta­to­ni­ju en­gle­skog načina živo­ta, a ona se, ta moja čude­sna zem­lja, pre­nu­la iz du­gog zim­skog sna so­ci­ja­li­stičke uto­pi­je i po­sta­la opet građanski za­bav­na, bur­na, bučna i, iz­nad sve­ga, ori­gi­nal­na.

Zato joj u ovoj se­ri­ji po­svećujem više pažnje nego u prošloj.

Reći ćete da se od mene očeku­je o en­gle­skoj tuđini da pi­šem, jer o svo­joj zem­lji do­vol­jno i bez mene zna­te. Stvar ­je u tome što to ne zna­te ona­ko kako ja znam. Ne zna­te kao – tuđin.

U međuvre­me-nu, na­i­me, i moja je ze­mi­ja za mene po­sta­la iz­ve­sna tuđina. Pa i o njoj kad pi­šem, opet sam u tuđini, tamo oda­kle oče­ku­je­te od mene ve­sti. Vi to nećete pri­me­ti­ti jer ćete mi­sli­ti da i dal­je o Bri­ta­ni­ji go­vo­rim, a moji po­slo­dav­ci zato što ih ne in­te­re­su­je šta go­vo­rim.

Uo­sta­lom, neću pre­sta­ti da go­vo­rim o En­gle­skoj i kad na nešto dru­go mi­slim. A po­tom, uve­ra­vam vas, sve što mi­sli­m biće sa­svim – en­gle­ski.

Moći će se pro­tu­mačiti kako se hoće.

Ohra­bru­je me i is­ku­stvo sa ne­do­u­mi­ca­ma na po­čet­ku ove ra­dio-pu­sto­lo­vi­ne. Sećate li se da sam bri­nuo šta ću, ja­dan, i kako ću go­vo­ri­li o nečemu o čemu tako malo, ako išta, znam?

Di­le­mu sam u pro­šlo­m pi­smu pri­znao, ali ne i kako sam je re­šio. U vre­me mo­je kri­ze u Lon­do­nu je bo­ra­vio drug Ži­vo­rad. Kad sam mu se požalio, po­gle­dao me kao mr­tva­ca i re­kao:

„Nisi valj­da kre­ten da ih od­bi­jes?“ „Moraću“, re­koh po­­tište­no, „ne mogu ra­di­ti ne­što što ne znam.“ „Kako znaš da ne znas?“ „Ne znam kako, ali znam da ne znam.“ „Ne možes zna­ti dok ne pro­baš. Opa­li naj­pre, pa će se po­sle vi­de­ti.“ „A ako se vidi da ne znam?“ „Onda će već biti ka­sno.“

Upi­tao sam ga oda­kle sve to zna. „I ja“, re­kao je, „sve znam dok se ne vidi da ne znam. Na tome se za­sni­va­ju svi moji uspe­si.“

I ne samo nje­go­vi, bo­jim se.

I moji.

I još ponečiji.

Lon­don, fe­bru­ar 1989. Borislav V. Pekić