Pisma iz tudjine od Borislava Pekića
DURBINSKI POGLED NA SVET, ILl SEDAM DANA KOJI NISU NIKOG POTRESLI
Britanska se novina može uporedili s durbinom koji u svom mehanizmu ima dve protivrečne mogućnosti. Ono što osmatrate možete približiti ili udaljiti, zavisno od toga tiče li vas se ono što se na njegovom drugom kraju zbiva. U radikalizaciji ovih mogućnosti, legenda veli da je lord Nelzon bitku kod Trafalgara započeo zato što je naređenje da se u boj ne upušta primio držeći durbin na svom slepom oku.
Naređenje nije izvršeno. ali je bitka dobijena. Naređenje se tada postiđeno povuklo u nepouzdan mit, a pobeda ponosno ostala pouzdana činjenica. Samo, udaljavanje otrovnice durbinom nikog ne spasava od njenog ujeda. Kao što Britaniju od rata nije sačuvao jednodušni napor štampe da umanji opasnost od ponovnog naoruža-nja Nemačke.
Izmedu 1918. i 1939. engleska je štampa posmatrala Evropu kroz naopako okrenut durbin. Kad je ovaj najzad kako valja upotrebljen, bilo je kasno.
Durbinski manir britanske štampe najbolje se vidi u nedeljnicima, no s bitnom razlikom od evropskih. Dok u nemačkom nedeljniku vidite šta se sve za sedam dana po svetu dogodilo, u jugoslovenskom čak i zašto – premda ne uvek i šta – iz engleskog ćete saznati uglavnom šta se za tih sedam dana nije dogodilo. U stvari, možda i jeste, samo se to Engleza ne tiče.
Džon Rid je o boljševičkoj revoluciji napisao Deset dana koji su potresli svet. Knjiga je proročanska. Ja se zbog tih deset dana još i danas tresem. Od Rida smo saznali mnogo o 1917. godini, ali malo o tome dokle će ona mnoge dovesti.
Ovde je, na sreću, reč o drugim danima, drugoj zemlji. Dana ima sedam i oni nikog nisu potresli, jer se sve događa u Britaniji. Oni su komentarisani u „Sandej Tajms“-u od 1. 2. 1987. na 88 stranica, jedinog lista u Evropi za koji, izgleda, rat još nije dobijen.
Prvi svežanj sadrži najvažnije vesti nedelje. Zaključujem po tome što se sastoji pretežno od reklama. Od domaćih vesti prioritet je dat ubistvu supruge teroriste Makklinčija, koju su dvojica drugih terorista izrešetali dok je kupala dete, i opštoj zabrinutosti za sudbinu g. Teri Wajta, koga su oteli treći teroristi dok je sa četvrtima pregovarao.
Tu su i rezulati ankete koji dokazuju da Englezi opasnost od side smatraju ozbiljnijim državnim problemom od nedovoljnog obrazovanja, niskih penzija, slabe narodne odbrane i nesigurne spoljne politike, ako ova postoji. Saznajemo, takođe, da su brade opet u modi.
Prelazeći kroz povest ljudske fizionomije s lica svetitelja, preko obraza mudraca, na likove bandita, i obrnuto, dve najčuvenije britanske brade pripadaju danas poretku. Crkvi brada g. Wajta, koji hoće da od vere načini svetsku policiju, i vlasti brada g. Andertona, koji želi da od policije napravi svetsku veru. Posle smrti Karla Marksa, uzor-brada nereda još se traži. Najsudbonosnija vest iz sveta je činjenica da su Engleskinju, gdu Hilari, u Italiji silovali policajci. Engleze, koji ovakve stvari nerado preduzimaju i dobrovoljno, zaprepastilo je silovanje.
Italijane što gđa Hilari o tome govori otvoreno, a mene što je vest dobila prednost nad teškoćama Regana s američkim narodnim predstavnicima i teškoćama Gorbačova s ruskim narodom. Na tako nešto nisam navikao. U našim novinama na prvoj strani možete pročitati samo šta se u tuđini zbilo s našim državnicima. Za građane ili ne znate, ili saznajete sa sedme strane, u opasnom srodstvu sa sedmom rupom na svirali.
U drugom svežnju domaći bi komentator verovatno izabrao veseliju temu, ali ja, kao stranac, biram članak g. Brajena Woldena o nemogućnosti socijalizma u Britaniji. Zašto g. Wolden drži da je socijalizam ovde nemoguć? Zato što u njega niko ozbiljno ne veruje. Čak ni socijalisti. Bojim se da g. Wolden barem u dve tačke nije u pravu.
Tačno je da u socijalizam ne veruju socijalisti, ali veruju – konzervativci. U Britaniji, zapravo, u socijalizam ozbiljno veruju samo ubedeni antisocijalisti. Oni ga se plaše, pa je to razumljivo. A onda, ko kaže da je za pobedu socijalizma nužno da se u njega veruje? Ponekad je dovoljna samo pobeda.
U svežnju posvećenom kulturi najznačajnijom smatram odluku Britanskog muzeja da na ulaz postavi providne kutije za dobrovoljne priloge. U podne su kutije već prilično pune i vi ste zadivljeni engleskim razumevanjem za umetnost. Ali, dođete li rano izjutra, uhvatićete muzejske činovnike kako novac sipaju u kutije, u očiglednoj nameri da vas na razumevanje umetnosti ohrabre. Izgubićete nešto od vere u čovekovu velikodušnost, ali ćete dosta naučiti o njegovom lukavstvu, a možda i sačuvati nešto para.
Poslednji svežanj nedeljnika, posvećen poslovnim novostima i finansijskim poslovanjima, najdeblji je. To je razumljivo. U kapitalizmu se, nažalost, ljudi još bave sticanjem dobitka, a ne pronalaženjem načina da se pokriju gubici.
Poslednji način obezbeđenje nedavnim sovjetsko-britanskim sporazumom o naknadi štete britanskim državljanima nanete tokom Oktobarske revolucije. (Po meni, nešto jednostranim jer ništa ne govori o tome ko će štetu nadoknaditi Rusima.)
Englezi ažurno prijavljuju svoje zahteve. Jedan ljubitelj muzike, na primer, traži da mu se nadoknadi ulaznica za koncert, koji se nije mogao održati zbog buke i galame prouzrokovane istovremenim održavanjem revolucije. Drugi očekuje odštetu za tri riblje konzerve, što su mu ih neovlašćeno pojeli mornari Crnomorske flote, prilikom juriša na Zimski dvorac.
Neko ovakav zahtev može naći pomalo preteranim.
Ja ga nalazim – presudnim.
Kome nije stalo do jedne kutije sardina, nikad neće otvoriti nijednu fabriku za njihovu preradu. A svi znamo šta to znači.
No comments:
Post a Comment