“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ENGLEZI I ČETIRI PARADOKSA
Govoreći o francuskom karakteru – posao nezahvalan za naciju koju možete podeliti na onoliko Francuza koliko ih ima – Daninos je rekao da prosečan Francuz gaji veliko poštovanje prema zakonu, ali još veće prema advokatu koji će mu pomoći da ga zaobide. Parodoks je prividan.
Još nisam sreo čoveka koji porez bez roptanja plaća. Ako je razuman, priznaće da je porez neophodan, ako ni za šta drugo, ono da automobil ne bi vozio urvinama i plaćao oružane najamnike koji bi ga sprovodili ulicom. No, da nesrazmerno mnogo plaća za ono što od države zauzvrat dobija, to svako misli.
Malo se ljudi zadovoljava platonskim prigovorima. Pokušaji da se porez zaobiđe, umanji ili izbegne, opšti su i ovi napori više od ičega drugog ujedinjuju građane na svim meridijanima sveta.
Razlika između Francuza, Engleza i nas je u tome što je za Francuza naći rupu u zakonu i prevariti državu pitanje građanske časti; za Engleza nečastan postupak, o kome on ne govori, ni s kim o načinima iskustva ne izmenjuje, ali mu se zbog toga ne predaje s manje entuzijazma; a za nas se pitanje časti uopšte ne postavlja – stvar je to često gole nužde. Time neće da se kaže da smo mi pošten svet koji zakon krši jedino iz nužde. Da nužde nema, kršili bismo ga zbog koristi.
(U međuvremenu, ukoliko ima više zakona, ima među njima i više rupa. Najneprobojnije je i najopasnije zakonodavstvo koje ima samo jedan zakon.
Ako za kretanje ulicom noću postoji samo jedan jedini propis, a on veli da će se bez opomene pucati na svakog ko se posle sumraka napolju zatekne, onda je jasno da takav zakon nema rupa. Bićete ubijeni čim vas vide.
No, ako on ima samo jedan izuzetak, ne puca se, recimo, na bolničare, rupa za vas je tu. I vi mozete obući beli mantil.)
Prvi nam paradoks veli da je i Englez, u osnovi jednako rđav građanin kao i svaki drugi. Samo, on se, kao mi, time ne ponosi. Ne znam šta je bolje. Čini mi se da je duševno lakše – ponositi se. Ali, da je stvamo lakše, ponosili bi se i Englezi. Zato sam još u nedoumici.
Ima bezbroj paradoksa koji čine Engleza. Biti Englez je već i po sebi paradoksalno. Nema nikakvih ozbiljnih razloga što Englez nije Francuz. Normani su vladali Anglosasima, srušivši usput mit o pretapanju niže kulture u višu.
Normani su postali Anglosaksonci, a ne obrnuto. Saksonski su svinjari upili u svoju rasu normansko viteštvo, rob posvojio gospodara. U međuvremenu, Rimljani su posle osvajanja Grčke pretrpeli blagotvoran uticaj jedne više kulture, ali Grci nisu postali.
A to rešava paradoks. Ispostavlja se da bi, naprotiv, paradoksalno bilo da su današnji Englezi – Francuzi. Svet bi bio promenjen statistički, ali ne i geografski. Jer sam uveren da bi se tada, iz inata, Francuzi proglasili Englezima. A onda, geografski položaj britanskih ostrva takođe je parodoksalan.
To je jedini deo Evrope koji Evropi, po opštem uverenju i engleskim željama, ne pripada. Ma koliko bi svi to hteli, niko ne tvrdi da Balkan nije Evropa. A da to nisu Britanska ostrva, s prezirom govore Evropljani, s oduševljenjem Englezi. I jedan paradoks unutar paradoksa. Ovi su Neevropljani učestvovali u većini evropskih ratova. Ako većinu i nisu započeli, većinu su završili.
Treći je paradoks u nesrazmeri između stvarnih i istorijskih proporcija Velike Britanije. Nikad manja teritorija nije veću pod kontrolom držala, niti je manji broj ljudi upotrebljen da se nad tako velikim vlada.
U poređenju sa svetskim proporcijama Britanske Imperije, Rimska Imperija je skroman mediteranski poduhvat. Još do pre kratkog vremena britanski je kolonijalni činovnik, usamljen kao i u vlastitoj zemlji, sedeo negde na najzabitijoj tački zemljine kugle, presvlačeći se za večeru u radoznalom društvu majmuna.
A ja ne verujem da ima ljudi koji toliko vole svoju prirodu, večno zelenu zemlju pod večno sivim nebom Atlantika. No, upravo čovek za koga biste rekli da nizašta na svetu ne bi ostavio svoju hroničnu kijavicu, kućicu u sred ničeg, svoju domaću životinju i dnevnu posetu krčmi – ako je otvorena, što se retko dešava – spremno prelazi hiljade milja da bi na četrdeset stepeni iznad ili ispod nule upravljao ljudima čija imena nije kadar ni da izgovori.
Čovek koji je jedva nešto znao o svom okrugu snalazi se sada u zamršenim razmiricama stotina hinduskih plemena, kasta i vera, mota se po afričkim prašumama – malo iz naučne radoznalosti, malo u službi Foren Ofisa – i administrira površine o kojima se u Evropi staraju armije činovnika.
Nalazim da je avanturistički duh čoveka, kome je najintimniji san posed zelenog parčeta zemlje, nešto uistinu paradoksalno. Ovaj je paradoks uzeo oksfordske studente pravo s igralista za kriket, nakačio im padobrane na leđa i s neba ih prosuo po zaleđni svetskih ratišta.
Njemu i mi nekoliko egzemplara zahvaljujemo. Englezi su nam dolazili s neba, ne znajući ni reči našeg jezika, znajući tek otprilike da smo brdoviti i ponosni, i da, naravno, korisni možemo biti – što bismo da nismo ponosni možda izbegli – a od cele naše istorije da smo jednog kralja izbacili kroz prozor. Jedino što su pouzdano znali bilo je da, ma kako se rat završio, oni u našoj zemlji neće živeti.
Četvrti je paradoks najčudniji. Prosečan primerak nacije, sastavljene sve od samih paradoksa, najobičnije je stvorenje na svetu. Dotle, razume se, dok tu običnost ne pokušate da zloupotrebite. Tada će vam svaki Engiez otkriti jedan od svojih najneprijatnijih paradoksa – da liči na sve ostale ljude, pa i na nešeg Živorada.
No comments:
Post a Comment