Godine koje su pojeli skakavci

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GO­DI­NA KOJU SU PO­JE­LI SKA­KAV­CI

Ne znam kada i kako je ot­kri­ve­no da čovek po­se­du­je ra­zum. Isto­ri­ja tome baš i ne pruža neke im­pre­siv­ne do­ka­ze. Ali, čin­je­ni­ca da smo kao vr­sta go­di­ne 1987. još živi, uka­zu­je na to da smo, mimo lude sreće, mo­ra­li ima­ti­ i nešto zdra­vog ra­zu­ma. Tom ra­zu­mu i ska­kav­ci­ma koji pre­te da ga po­je­du, biče po­svećena ova no­vo­go­dišnja emi­si­ja.

Počećemo sa zdra­vim ra­zu­mom domaćina, en­gleskim com­mon sen­se, a za­vr­ši­ti s mo­jim, vašim i Živo­ra­do­vim. I ovde, u Bri­ta­ni­ji, srešćete ne­ra­zumne lju­de, upo­zna­ti ne­ra­zum­ne ide­je, ući u ne­ra­zumne si­tu­a­ci­je ili otr­pe­ti ne­ra­zum­ne po­stup­ke vla­de, ma ka­kvu po­li­ti­ku is­po­ve­da­la.

Ali, u ce­li­ni uzev, pro­sečni Bri­ta­nac, zlat­na sre­di­na iz­me­du isto­rij­skog osva­jača In­di­je i ak­tu­el­nog ob­de­lača svog vrta iza kućice u pred­gra­đu, sre­do­kraća između istraživača Afri­ke, slav­nog Li­ving­sto­na, i mog su­se­da, Mr. Li­ving­sto­na, ano­nim­nog istraživača sreće na tom­bo­li, ta eng­le­ska ra­sna i gra­đan­ska zla­t­na sta­ti­stička sre­di­na u od­sud­noj je meri zdra­vo­ra­zumska, ovo­ze­malj­ska tvo­re­vi­na.

Ona vrlo malo du­gu­je uz­le­ti­ma i izle­ti­ma u nebo svo­jih iz­u­ze­ta­ka, a mno­go više nji­ho­vim uspo­me­na­ma pošto su pali na zem­lju. Ako En­gle­ska i nije ko­lev­ka evrop­skog zdra­vog ra­zu­ma – jer to će pre biti sta­ra Grc­ka – ona je sva­ka­ko više od svih dru­gih evrop­skih ze­mal­ja učini­la od nje­ga naj­bol­ju upo­tre­bu, a da ga pri tome nije pre­tvor­ila u na­ci­o­na­lno sred­stvo za uspav­lji­van­je, kao što je ura­di­la kal­vi­ni­stička Švaj­car­ska.

Samo tom zdra­vom ra­zumu bla­go­da­reći, En­gle­ska je uspe­la da se sačuva od ska­ka­va­ca, koji su, iz de­ce­ni­je u de­ce­ni­ju po­sled­njeg veka, pre­ti­li da obr­ste nje­nu isto­rij­sku is­ti­nu.



Vre­me­na ima­mo samo za je­dan uzo­rak tog ra­zu­ma. On možda i nije oso­bi­to mo­ra­lan, ali ka­d je po­sre­di sud­bi­na jed­nog na­ro­da, od ra­zu­ma se ne ište vrlina nego – ko­rist.

En­gle­ze zato po ško­l­a­ma nisu učili da im je zem­lja bo­ga­ta i sama sebi do­vol­jna.

Podučava­li su ih bo­gat­stvi­ma dru­gih na­roda, čari­ma da­le­kih ze­mal­ja i kako se uprav­lja la­đa­ma da bi se do njih sti­glo.

En­gle­zi su se ukr­ca­li na lađe i po to bo­gatstvo otišli. Kad su bez ko­lo­ni­jal­nog bo­gat­stva osta­li, kad su i nje­ga po­je­li ne­za­si­ti isto­rij­ski ska­kav­ci, osim na no­stal­gičnim im­pe­ri­jal­nim pa­ra­da­ma,

En­gle­zi nisu žive­li od svo­jih bo­ga­tih uspo­me­na. Zna­jući da je s uspo­menama to­plo, ali da one ­još ni­kog nisu na­hra­ni­le, oni su žive­li od zdra­vog ra­zu­ma, svo­je naj­vred­ni­je i naj­sta­bil­ni­je oso­bi­ne. On ih je učio pri­la­go­dlji­vo­sti, i lako, za­men­ju­jući im In­di­ju, po­stao nji­ho­vo naj­veće na­ci­o­nal­no bo­gat­stvo.

Mene i mog pri­ja­tel­ja Živo­ra­da ško­la je učila koje čemu. Iz­me­du osta­l­og, da smo vrlo bo­ga­ti.

So­ci­ja­li­stička se škola od ka­pi­ta­li­stičke – a pohađao sam obe – raz­li­ko­va­la samo po tome što smo po so­ci­ja­li­sti­čkoj bili još bo­ga­ti­ji: sada smo, na­i­me, zbog toga što je rad­ni na­rod uzeo stvar u svo­je ruke, tačno zna­li šta ćemo s to­l­i­kim bo­gatstvom.

U sva­kom slučaju, i po jed­noj i po drugoj, Ju­go­sla­vi­ja je bila So­lo­mo­nov rud­nik zem­nog bla­ga, srećno ukršten s plod­nim bo­žji­m Ede­nom, ra­jem na Is­to­ku.

Niko nam, avaj, nije re­kao da za la­go­dan život to neće biti do­vol­jno. Da je za la­go­dan život po­treb­no ima­ti još i ra­zum ili bar ne­kog ve­li­ko­du­šnog ban­ka­ra. Jer, ima­ti ra­zum s ko­jim se ve­li­ko­dušni ban­kar na­la­zi, takođe nije do­vol­jno. I naj­ve­li­ko­du­šni­ji se ban­kar s vre­me­nom i sam ura­zu­mi.

U međuvre­me­nu, ska­kav­ci su oko nas plan­do­va­li i go­di­nu za go­di­nom nam jeli.

A Živo­rad i ja smo i dal­je žive­li u za­blu­di da nam sve ide do­bro, čak sve bol­je i bol­je, i da će nam sve bo­lje ići sve dok bu­de­mo ra­zum­ni. Jer, i u dru­goj smo za­blu­di bili.

Za­blu­di da smo jako ra­zum­ni, jako pa­met­ni, jako vešti. Po­što smo uo­bražava­li da smo uspešni, ve­ro­va­li smo da smo i ra­zum­ni; po­što smo uo­bražava­li da smo ra­zum­ni, mo­ra­li smo ve­ro­va­ti i da smo uspe­šni.

A ska­kav­ci su nas i dal­je jeli, jeli, jeli.

Kada nas je život otre­znio i do­ka­zao nam da ni­smo bili uspe­šni, ot­kri­li smo jed­no­vre­me­no da ni ra­zum­ni ni­smo bili, da na­m je sve vre­me ne­do­sta­jao upra­vo zdrav ra­zum, bla­go koje ni­smo mo­gli iz zem­lje is­ko­pa­ti, s dr­ve­ta obra­ti, s ora­ni­ca požnje­ti ili iz skla­dišta iz­va­di­ti, ako tamo pret­hod­no nije za­ko­pa­no, posađeno, po­se­ja­no i skl­on­je­no.

Bla­go koje, na žalost, ni­smo ni od koga mo­gli kon­fi­sko­vati, eks­pro­pri­sa­ti ili na­ci­o­na­li­zo­va­ti.

Da bi se ra­zum imao, de­ce­ni­ja­ma ga je po­treb­no ga­ji­ti i ne­go­va­ti u gla­va­ma gra­đa­na. I onih koji uprav­lja­ju i onih ko­ji­ma se uprav­lja.

I zato smo sada okruženi ska­kav­ci­ma koji nas jedu.

Dobri običaji nalažu da se na ras­kršću sta­re i nove go­di­ne pri­ja­tel­ji­ma i po­zna­ni­ci­ma poželi sreća. Počinjući no­vu se­ri­ju Pi­sama iz Londona, ja to, evo, i činim. Usuđu­jem se, me­đu­tim, da ovom prili­kom za­ne­ma­rim tra­di­ci­ju i da pred­me­tom svo­jih želja ne učinim srcću nego – ra­zum.

Ima­m, na­i­me, uti­sak da smo, ba­rem do sada. sreće ima­li i više nego što smo ­je ­za­služili. ali da smo s ra­zu­mom počesto bili u man­jku.

A da smo man­je sreće ima­li, više bi­smo se na ra­zum mo­ra­li oslan­ja­ti.

I da­nas bi­smo od ra­zum­nih pred­vi­dan­ja a ne ne­pred­vi­dlji­vog slučaja pra­vi­li pret­po­stav­ke svo­je budućno­sti. Ne bi­smo se s gorčinom osvr­ta­li da iza sebe vi­di­mo to­li­ke go­di­ne koje su po­je­li ska­kav­ci.

A iz­me­du njih i pro­te­klu, go­di­nii 1986, da u 1987, bo­jim se, osim nada, po­n­e­se­mo samo svo­je glad­ne ska­kav­ce.