“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
„HODA KAO PATKA, KVAČE KAO PATKA, IZGLEDA KAO PATKA,TO JE, OČIGLEDNO, SLON“
Poštovani slušaoci, premda ni na samrti nije u Engleskoj poželjna, dopustite mi ličnu ispovest. Ovi su komentari dosta dobro živeli od jedne pretpostavke. Većina žurnalističkih izveštaja od pretpostavki i živi.
Od fakata žive demantiji. Ali, kako njima malo ko veruje, pretpostavke ostaju da oblikuju javno mišljenje. Pretpostavljao sam, naime, da se Englezi, i pojedinačno i kao narod, od svih inih antropoida razlikuju.
Nikad nisam išao tako daleko – koliko bi možda oni želeli – da u njima vidim uspeliju ljudsku podvrstu, nastalu prirodnim odabiranjem naših najvrednijih osobina, da ne kažem i najružnijih iako su one uvek i najkorisnije.
Niti još dalje, da u njima nazrem izgubljeni zoološki beočug između primatskih majmuna i pravih ljudi, gdje su majmuni majmuni, Englezi ljudi, a svi mi ostali nesrećno zametnuti beocug izmedu njih, jadni restl genetičke kombinatorike. Nije bilo lako odreći se otkrića za kojim stolećima žudi nauka, ostavljajući nas ravnodušnim. No, moralo se. Ne iz skromnosti nego zbog sumnje koja me već poodavno grize.
Najpre sam se pitao odakle mi uopšte ideja da su Englezi različiti od svih nas, da su nešto drugo. Podozrevao sam tri izvora samoobmane.
Ili sam naseo klišeu, nasleđenom iz evropskog mišljenja o Engleskoj; ili su me nasukali sami Englezi koji obožavaju da budu nešto drugo i kad to nisu, da se razlikuju i kad su isti; ili sam sam sebe zaveo željom da što bezbolnije prođem, jer uvek je lakše govoriti o nečemu što se razlikuje nego o nečemu što je skinuto s istog kalupa i samo se ponavlja.
Bilo kako bilo, ja sam ih razlikovao i na tome gradio paradokse ovih komentara. Tako se, sam od sebe, izgradio i poslednji. Njega mi je objasnio moj prijatelj, g. Džons. Kad sam mu saopštio svoje sumnje, rekao mi je: „U pravu ste ali i niste.“ „Kako?“ „Lepo“, rekao je. „Nije važno razlikovati se.
Važno je izgledati kao da se razlikujete. Onda možete bezbedno raditi što i svi drugi, a da se svima čini da radite nešto – drugo.“ „Moji zemljaci upravo to rade. Zastupaju i preduzimaju naoko različite stvari, ali sve izlaze na isto. Razlikuju se, ali na isti način.“ Uvredio se.
„To je nešto drugo. Kod vas je to konfuzija, kod nas sistem.“ Zamolih ga za primer. Dade mi ga, uz molbu da ga nikom ne odam. Obećah ali, kao što vidite, obećanje nisam održao. I ne kajem se. Jer, ako su Englezi isto što i mi, uradio sam što bi i oni, izdao tuđe poverenje.
Ako nisu, uradili bi nešto drugo, ali ja ne znam šta i ne rnogu se na njih ugledati, i opet vam, bez griže savesti, mogu g. Džonsa izdati.
Uostalom, i njegov je primer iz slične moralne oblasti. Upitao me da li je moj narod ikad drugom narodu naneo nepravdu. „Mora da jeste“, rekoh zbunjeno, „ali ja je ne znam.“ „Čuo sam da ste jednom bez razloga napali Bugare.“ „Jeste“, priznao sam, „ali ne bez razloga. Bez opravdanja možda, ali ne i bez razloga.“
„Razlog je bio u koristi, zar ne?“ „Da.“ „A gde vam je bilo osećanje neopravdanosti?“ „U stidu“, odgovorio sam. „Pametni Srbi se i danas toga stide.“ „To je lepo od njih“, kazao je g. Džons. „Ali nije engleski.“ „Šta je – engleski?“
„Učiniti da se oni stide.“ „Da se stide što su nepravedno napadnuti?“ „Nek se stide zbog čega hoće, važno je da se stide. Ukoliko se oni više stide, vi ćete sve više gubiti osećaj da ste nepravedno ratovali. Na kraju ćete i jedni i drugi razumeti da je do rata moralo doći. Vi ćete povratiti izgubljenu čast, a oni neće dobiti svoje teritorije.“ „To je, dakle, taj engleski način.“
„Pametan je, ne znam da li je baš engleski“, rekao je g. Džons, „ali pošto je pametan, biće da jeste. Uzmite taj nesrećni Folklandski rat. Napadnuti smo bili mi, to je istina, ali je istina i da su ostrva argentinska. Pravda je bila na njihovoj strani.
Na našoj je bilo pravo, nekoliko lađa više i, naravno, one jezive Gurke koje nikom ne bih poželeo. Ali im mi ni pravednost rata nismo priznali.“ „Zašto?“ „Zato što bi tada došlo u pitanje i naše pravo na ostrva. Govorili smo da ne branimo Folkland nego Povelju Ujedinjenih nacija koja zabranjuje ratove.“ „Branili ste je ratujući?“
„Pa, pravo je bilo na našoj strani?“ „Jeste, ali da nije? Da ni pravda, ni pravo nisu s vama bili?“ „Ostale bi nam lađe i one jebene Gurke“, rekao je g. Džons. „A to je dovoljno. Mi radimo što i svi drugi, samo to uvek drukčije izgleda.“
U Evropi se veli: „Hoda kao patka, kvače kao patka, izgleda kao palka, onda je to patka.“ Englez bi kazao: „Hoda kao patka, kvače kao patka, izgleda kao patka, verovatno je patka.“ Samo sam ja kao Srbin nezavisnog mišljenja, kazao: „Hoda kao patka, kvače kao patka, izgleda kao patka, sve je to istina, ali je to ipak – slon.“
I ne kajem se. O slonovima mi je lakše govoriti nego o patkama. Zato će i nova serija komentara zaboraviti sumnje da su Englezi, uprkos tome kako hodaju, kako govore, kako izgledaju, pa i kako misle, možda isto što i mi.
I dalje ću polaziti od romantične pretpostavke da je patka u dubini svog bića ipak samo razoćarani – slon.
No comments:
Post a Comment