Hoda kao patka

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

„HODA KAO PAT­KA, KVAČE KAO PAT­KA, IZ­GLE­DA KAO PAT­KA,TO JE, OČIGLED­NO, SLON“

Pošto­va­ni slu­ša­o­ci, prem­da ni na sa­mr­ti nije u En­gle­skoj požel­jna, do­pu­sti­te mi ličnu is­po­vest. Ovi su ko­men­ta­ri do­sta do­bro žive­li od ­jed­ne ­pret­po­stav­ke. Većina žurna­li­stičkih izveštaja od pret­po­stav­ki i živi.

Od fa­ka­ta žive de­man­tiji. Ali, kako nji­ma malo ko ve­ru­je, pret­po­stav­ke osta­ju da ob­li­ku­ju jav­no mišljen­je. Pret­po­stav­ljao sam, na­i­me, da se En­gle­zi, i po­je­di­nač­no i kao na­rod, od svih inih an­tro­po­i­da raz­li­ku­ju.

Ni­kad ni­sam išao tako da­le­ko – ko­li­ko bi možda oni žele­li – da u nji­ma vi­dim us­pe­li­ju ljud­sku pod­vr­stu, na­sta­lu pri­rod­nim oda­bi­ran­jem naših naj­vred­ni­jih osob­ina, da ne kažem i naj­ružni­jih iako su one uvek i naj­ko­ri­sni­je.

Niti još dal­je, da u nji­ma na­zrem iz­gu­blje­ni zo­o­loški beočug između pri­mat­skih maj­mu­na i pra­vih lju­di, gdje su maj­mu­ni maj­mu­ni, En­gle­zi lju­di, a svi mi osta­li ne­srećno za­met­nu­ti be­o­cug iz­me­du njih, jad­ni re­stl ge­ne­tičke kom­bi­na­to­ri­ke. Nije bilo lako odreći se ot­krića za ko­jim sto­lećima žudi na­u­ka, ostav­lja­ju­ći nas rav­no­du­šn­im. No, mo­ra­lo se. Ne iz skrom­no­sti nego zbog sum­nje koja me već po­o­dav­no gri­ze.



Naj­pre sam se pi­tao oda­kle mi uopšte ide­ja da su En­gle­zi ra­zli­či­ti od svih nas, da su nešto dru­go. Po­do­zre­vao sam tri iz­vo­ra sa­mo­ob­ma­ne.

Ili sam na­seo klišeu, na­sle­đe­nom iz evrop­skog mišlje­nja o En­gle­skoj; ili su me na­su­ka­li sami En­gle­zi koji obožava­ju da budu nešto dru­go i kad to nisu, da se raz­li­ku­ju i kad su isti; ili sam sam sebe za­veo žel­jom da što bez­bol­ni­je prođem, jer uvek je lakše go­vo­ri­ti o ne­če­mu što se raz­li­ku­je nego o ne­če­mu što je ski­nu­to s istog ka­lu­pa i samo se po­nav­lja.

Bilo kako bilo, ja sam ih raz­li­ko­vao i na tome gra­dio pa­ra­dok­se ovih ko­men­ta­ra. Tako se, sam od sebe, iz­gra­dio i po­sled­nji. Nje­ga mi je ob­ja­snio moj pri­ja­telj, g. Džons. Kad sam mu sa­op­štio svo­je sum­nje, re­kao mi je: „U pra­vu ste ali i ni­ste.“ „Kako?“ „Lepo“, re­ka­o­ je. „Nije važno raz­li­ko­va­ti se.

Važno je iz­gle­da­ti kao da se raz­li­ku­je­te. Onda možete bez­bed­no ra­di­ti što i svi dru­gi, a da se svi­ma čini da ra­di­te nešto – dru­go.“ „Moji zem­lja­ci upra­vo to rade. Za­stu­pa­ju i pred­u­zi­ma­ju na­o­ko raz­ličite stva­ri, ali sve iz­la­ze na isto. Raz­li­ku­ju se, ali na isti način.“ Uvre­dio se.

„To je nešto dru­go. Kod va­s je to kon­fu­zi­ja, kod nas si­stem.“ Za­mo­lih ga za pri­mer. Dade mi ga, uz mol­bu da ga ni­kom ne odam. Obećah ali, kao što vi­di­te, obećanje ni­sam održao. I ne ka­jem se. Jer, ako su En­gle­zi isto što i mi, ura­dio sam što bi i oni, iz­dao tuđe po­ve­ren­je.

Ako nisu, ura­di­li bi nešto dru­go, ali ja ne znam šta i ne rno­gu se na njih ugle­da­ti, i opet vam, bez griže sa­ve­sti, m­o­gu g. Džonsa iz­da­ti.

Uo­sta­lom, i nje­gov je pri­mer iz slične mo­ra­lne obla­sti. Upi­tao me da li je moj na­rod ikad dru­gom na­ro­du na­neo ne­prav­du. „Mora da je­ste“, re­koh zbun­je­no, „ali ja je ne znam.“ „Čuo sam da ste jed­nom bez raz­lo­ga na­pa­li Bugare.“ „Je­ste“, pri­znao sam, „ali ne bez raz­lo­ga. Bez oprav­danja možda, ali ne i bez razloga.“

„Raz­lo­g je bio u ko­ri­sti, zar ne?“ „Da.“ „A gde vam je bilo osećanje ne­o­prav­da­nosti?“ „U sti­du“, od­go­vo­rio sam. „Pa­metni Srbi se i da­nas toga sti­de.“ „To je lepo od njih“, ka­zao je g. Džons. „Ali nije en­gle­ski.“ „Šta je – en­gle­ski?“

„Učini­ti da se oni sti­de.“ „Da se sti­de što su ne­pra­ved­no na­pad­nu­ti?“ „Nek se sti­de zbog čega hoće, važno je da se sti­de. Uko­li­ko se oni više sti­de, vi ćete sve više gu­bi­ti osećaj da ste ne­pra­ved­no ra­to­va­li. Na kra­ju ćete i jed­ni i dru­gi raz­u­me­ti da je do rata mo­ra­lo doći. Vi ćete po­vra­ti­ti iz­gu­blje­nu čast, a oni neće do­bi­ti svo­je te­ri­to­ri­je.“ „To je, da­kle, taj en­gle­ski način.“

„Pa­me­tan je, ne znam da li je baš en­gle­ski“, re­ka­o ­je g. Džons, „ali po­što je pa­me­tan, biće da je­ste. Uzmi­te taj ne­srećni Fol­kland­ski rat. Na­pad­nu­ti smo bili mi, to je isti­na, ali je isti­na i da su ostr­va ar­gen­tin­ska. Prav­da je bila na nji­ho­voj stra­ni.

Na našoj je bilo pra­vo, ne­ko­li­ko lađa više i, na­rav­no, one je­zi­ve Gur­ke koje ni­kom ne bih poželeo. Ali im mi ni pra­ved­nost rata ni­smo pri­zna­li.“ „Zašto?“ „Zato što bi tada došlo u pi­tan­je i naše pra­vo na ostr­va. Go­vo­ri­li smo da ne bra­ni­mo Fol­kland nego Po­vel­ju Uje­din­je­nih na­ci­ja koja za­bran­ju­je ra­to­ve.“ „Bra­ni­li ste­ je ra­tu­jući?“

„Pa, pra­vo ­je bilo na našoj stra­ni?“ „Je­ste, ali da nije? Da ni prav­da, ni pra­vo nisu s vama bili?“ „Osta­le bi nam lađe i one ­je­be­ne Gur­ke“, re­kao je g. Džons. „A to je do­vo­ljno. Mi ra­di­mo što i svi dru­gi, samo to uvek drukčije iz­gle­da.“

U Evro­pi se veli: „Hoda kao pat­ka, kvače kao pat­ka, iz­gle­da kao pal­ka, onda je to pat­ka.“ En­glez bi ka­zao: „Hoda kao pat­ka, kvače kao pat­ka, iz­gle­da kao pat­ka, ve­ro­vat­no je pat­ka.“ Samo sam ja kao Sr­bin ne­za­vi­snog mišljen­ja, ka­zao: „Hoda kao pat­ka, kvače kao pat­ka, iz­gleda kao pat­ka, sve je to isti­na, ali je to ipak – slon.“

I ne ka­jem se. O slo­no­vi­ma mi je lakše go­vo­ri­ti nego o pat­ka­ma. Zato će i nova se­ri­ja ko­men­ta­ra za­bo­ra­vi­ti sum­nje da su En­gle­zi, upr­kos tome kako ho­da­ju, kako go­vo­re, kako iz­gle­da­ju, pa i kako mi­sle, možda isto što i mi.

I dal­je ću po­la­zi­ti od ro­man­tične pret­po­stav­ke da je pat­ka u du­bi­ni svog bića ipak samo razoćara­ni – slon.