“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KAKO DA SE U BRITANIJI DOBRO OSEĆATE?
Jedna od prvih zagonetki koju čovek u tuđoj zemlji treba da reši, ali koju najčešće poslednju rešava, jeste kako da se u njoj oseća dobro. Ako drugih razloga nema, ako iz svoje zemlje ne mora da ode, a u tuđoj se rđavo oseća, kakvog ima smisla otići?
Ne znam šta u Nemačkoj treba da radite da biste se osećali dobro. Pretpostavljam odnekud da je dovoljno da dobro radite. U Francuskoj, osetljivoj na jezik, i da ga dobro govorite. U Americi, na zapadnoj obali, da ste milioner.
Na istočnoj ne škodi razlikovati Hajdna od Mr Hajda i uvek nositi u džepu sitninu za drugog kad usred bela dana i prometne ulice prestane da bude pitomi i mudri dr Džekil.
Ispada da je novac kao uslov svuda dovoljan i da ćete se s dovoljno para svagde dovoljno dobro osećati.
U Britaniji vam bogatstvo – a, bogami, ni poznavanje Hajdna – neće biti dovoljno, iako ne tvrdim da će vam mnogo smetati.
Ne slažem se sa ciničnim mišljenjem da se u Engleskoj čovek može uistini dobro osećati samo ako je Englez i, naravno, ako za to što se dobro oseća, osim engleskih roditelja, ima i neke jače razloge. Ako se ispune izvesni uslovi, svakome ovde može biti dobro.
Prvi je uslov da se ni po koju cenu, ma koliko vas taština mamila, kao Englez ne predstavljate.
Englezi vole da im se divite, ali ne da ih podražavate. Jer, ono što se uspešno imitira, i nije baš tako izuzetno. To vam, uostalom i neće poći za rukom.
Bićete otkriveni i ako postignete maksimum mimikrije, što znači da iskreno uživate u nemogućim stvarima u kojima oni uživaju. Ako se iskušenju oduprete, ni to, bojim se, samo po sebi, neće učiniti da se osećate dobro.
Stranci se u Britaniji podnose strpljivo i hrabro kao što se podnosi hronična bolest. Sa Englezima se uvek osećate kao sa profesionalnim bolničarima iz krimske škole Florens Najtingejl, koji su, u žurbi da vam pomognu, kod kuće zaboravili belu uniformu.
Za razliku od drugih naroda, Englezi osećaju prema strancima izvesno blagonaktono sažaljenje, neku vrstu misionarske samilosti, nasleđene iz kolonijalnih vremena i iskustva s divljacima Imperije.
Divljake je valjalo pripitomiti, a pri tom, ako je moguće, živ ostati. I kao što je divljacima jedina šansa bila da se zaista pripitome, ne gubeći sasvim ni svoju spontanu, egzotičnu divljačnost, uključujući ponekad i sklonost prema hanibalskoj dijeti, bez koje nisu mogli računati na englesku samilost, i vaša je jedina šansa da se ovde dobro osećate u tome da divijak, odnosno stranac, ostanete. Pripitomljen stranac, razume se, ali – stranac.
Ne preterujte u tome, naravno, ne gazite engleske krupne žuljeve i sitne osetljivosti, ali gde možete, i koliko možete, pokazujte da ste stranac. Samo nipošto nemojte se time ponositi. Tu je trik.
Naprotiv, ističite kako ste i sami svesni koliko gubite time što niste Englez, ali da protiv sudbine ništa ne možete. Žaliće vas kao što se žali bogalj koji za svoju sakatost nije kriv, i vama će na štakama njihovog saučešća biti dobro. Više ne očekujte. Više bi znacilo da od vas nesto žele.
Generalni savet uključuje i nekoliko supsidijarnih uputstava praktične prirode. Nikada ništa nemojte ni znati ni umeti bolje od njih. Najpre, niko u to neće verovati. Ako i poveruje, neće vam dobro biti. A vama je cilj da unapredite svoje stanje a ne samopoštovanje. A i lako se može dogoditi da oni i znaju i umeju više nego vi, pa ćete izgubiti i jedno i drugo. I, naravno, hvalite Englesku. Ako je oni grde, vi je i dalje hvalite. Ne nasedajte im. Ono što sebi opraštaju, vama neće.
Drugi je način da stvarno budete Englez, ali da vam je dobro iz nekih ozbiljnijih razloga.
Treći ne postoji.
Ako me sad zapitate kakve savete Englezu valja dati da se u Jugoslaviji dobro oseća, bio bih u grdnoj nedoumici. Najpre bih mu morao objasniti zašto su mu saveti uopste potrebni kad je on već bio u Bugarskoj, pelcovao se od kolere i zna da se na poljskom predsednik Republike kaže „Tito“. On bi, naime, mislio da je to što je Englez sasvim dovoljno da se dobro oseća svuda. Neki dodatan napor, koristan drugim rasama, činio bi mu se izlišnim. Kad bih ga ipak ubedio, moji bi saveti bili obrnuti od onih što sam ih davao strancu u Britaniji.
Najpre bih mu rekao da svuda ističe da je stranac, i to ne bilo koji, nego – Englez, ali da sc ne stidi nego ponosi time, te da to prekrasno stanje stvari ni po koju cenu ne bi zamenio s domaćinovim. Takvu potrebu kod nas niko ne bi razumeo.
Fenomen žaljenja opet će se pojaviti, ali mi ćemo žaliti sebe što nismo Englezi, a ne njega što nije Jugosloven. Stranac, pa i Englez, mora kod nas znati sve bolje od nas, umeti od nas botje.
U protivnom, niko mu neće verovati da nije naš. I, naravno, ako želi da stekne naše uvažavanje, ne sme u Jugoslaviji ništa da mu se dopada. Ako je mi grdimo, mora je grditi još žešće. Inače ćemo misliti da je budala, ili nešto još gore.
Jedino je treći uslov isti – da stvarno bude Jugosloven, ali da mu nije dobro zbog toga nego iz nekih umesnijih razloga.
Četvrti uslov ne postoji, ili ga ja ne znam.
No comments:
Post a Comment