“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
NEMA PROBLEMA!
Osim štampe koja živi od jakih osećanja, na preteranostima i stalno u alarmanlnom stanju, Engleska je zemlja u kojoj se teškoće potcenjuju, zemlja gde stvari mogu biti i očajne, ali malokad – ozbiljne. Do kriza, naravno, dolazi. ali njih primećuje samo opozicija.
Za vladu, po pravilu, krize nikad nema, i sve teče dobro. Vlada krizu otkriva tek kad izgubi izbore i pređe u opoziciju. Preuzevši upravu. opozicija, u međuvremenu, najednom otkriva da je sve u redu.
Tako se Vclika Britanija nalazi u neobičnom ali zahvalnom položaju zemlje u kojoj je uvek i jednovremeno i sve dobro i ništa ne valja. Ova blagotvorna nastranosi razume se, moguća je samo u parlamentarnim režimima, gde je vlada uvek tu da upravlja na najbolji mogući način u nacionalnoj istoriji, a opozicija uvek tu da njenu upravu u toj istoj istoriji smatra – najgorom.
Tamo gde zvanične opozicijc nema, u trenucima krize vlada ponekad ima krajnje nesrećnu i njenoj optimističkoj prirodi neprimerenu dužnost da sama na tu krizu ukažc. Da u neku ruku bude – opozicija samoj sebi.
U takvom se položaju nalazi danas jugoslovenska vlada. S autentičnim opozicionim žarom uočava ona na sve strane teške probleme i sa opozicionom upornošću upozorava da se bez njihovog radikalnog rešavanja iz krize neće izaći. Za nju, dakle, kao da, osim problema, nečeg drugog i nema.
A za narod? Šta je s narodom?
Za narod, izgleda, problema nema. Optimistička, samopouzdana, vedra tvrdnja: „Nema problema!“ nalazi se na svačijim usnama. Nema problema u kući, na poslu, u radnji, u tramvaju, na pijaci, kod lekara, čak i na groblju. Ni tamo nema problema.
Iznenađen sam bio, pa i zaprepašćen.
Novine, vlada i njeni nezvanični oponenti, pa i ti isti građani, svakodnevno su me uveravali u ono što sam i sam video i osetio – da je zemlja u ozbiljnoj moralnoj, političkoj i ekonomskoj krizi, pri čemu je jedina vidljiva razlika između vlade i njenih nepriznatih oponenata bila u tome što je vlada htela tu krizu i dalje sama da rešava, a oponenti su smatrali da bi za taj posao bio bolji neko drugi.
Pa ni to, stvarno, nije bio neki problem. Vlada je i dalje produžila da se bavi krizom, oponenti i dalje nastavili da ovo bavljenje smatraju promašenim.
A narod? Šta je s narodom?
On je svuda oko mene i dalje govorio: „Nema problema!“
Za vreme mog boravka kriza postaje još dublja. Jugoslavija stiže na počasno mesto svetske inflacije, a njeni građani ulaze u elitu nezaposlenosti.
Državni dug ledenu senku baca na rad naših unuka, nacionalni su odnosi u najmanju ruku nejasni, interesi federalnih jedinica prilično jasno protivurečni, izvesna bazična načela i proklamovani ciljevi nalaze se pod sumnjom, a dugo zanemarivani problemi gomilaju se do zastrašujućih razmera.
A narod? Šta je s narodom?
On još uvek izgovara misterioznu negaciju kojoj posvećujemo ovaj komentar. Za njega i dalje:
„Nema problema!“
Da shvatim šta se, zapravo, dešava, u čemu je problem tog nemanja problema, bio je dovoljan i prvi dan u Beogradu, ali ja nisam razumeo njegovu poruku i poduku. Najavio sam prijatelju Živoradu dolazak.
„Nema problema“, rekao je, „rezervisaću sobu u hotelu“. Soba je rezervisana, ali u njoj nisam spavao ja. U njoj je već spavao stranac koji je doputovao nekoliko sati posle mene, ali je od mene bio nekoliko puta bogatiji. „Nema problema“, rekao je Živorad, „naći ćemo drugu“.
Nije bilo problema, ali ni sobe. „Nema problema, spavaćeš kod mene,“ rekao je Živorad. Nisam kod njega spavao, jer je krevet zauzeo rođak sa sela, a kadu Živoradova svinja. „Nema problema“, rekao je Živorad.
„I nema“, rekao sam sada ja i otišao u kafanu, gde je jedini problem bio dozvati kelnera. Kad sam najzad poručio supu, i tog je problema nestalo. „Nema problema“, rekao je kelner i doneo mi kobasice. Kad sam ga zamolio da ih zameni za poručenu supu, rekao je da nema problema i nikad ga više nisam video.
Potpuno sam razumeo šta se dešava, u čemu je problem tog univerzalnog odsustva problema, tek kad sam sahranjivao rođaka. Izrazio sam precizne želje porodice u pogledu sahrane i u pogrebnom preduzeću mi je rečeno: „Nema problema.“
Ne znam da li ih je bilo. Nisam hteo da gledam kako noga mog rođaka viri iz sanduka i pre sahrane otputovao sam za Englesku. Ovde ima problema. U slučaju mog mrtvog rodaka. on bi se ovde sastojao u tome da mu noga ne viri iz sanduka.
Ima i drugih problema. Oni se. naravno, ne rešavaju, tako daleko nije nužno ići, ali se priznaju. Niko ne veli da problema nema. Tvrdi se jedino da nema rešenja. I u tome kao da se vlada i građani Velike Britanije slažu.
Kod nas, međutim. takve sloge nema. Vlada tvrdi da problema ima. Ja joj se, s izvesnim strahom da ne budem optužen za ulagivanje režimu, pridružujem. Mislim čak da možda, osim problema, ničeg drugog i nema.
Narod. u međuvremenu, tvrdi „Nema problema!“. Teško je predvideti ko će kog ubediti. Vlada, doduše, ima vlast, ali narod duže traje. Vlada, takode, za probleme ima i neka rešenja, ali kako narod nema probilema, ne vidim kako će se ona primeniti. Osim ako se ne shvati stara istina:
da je uvek najveći problem narod.
No comments:
Post a Comment