“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
NEZAPOSLENOST,MORALNO-POLITIČKA PODOBNOST I SMISAO ZA HUMOR
Juna 1986. bilo je, prema zvaničnim izvorima. u Velikoj Britaniji oko 2 200 000 nezaposlenih. Krećući se od južne Engleske do severne Škotske, a naročito Alstera, cifre rastu.
Menjaju se i vertikalno, ne samo po geografskoj horizontali. Unutar oblasnih zona, na dnu unutrašnjih gradskih kvartova, što se zovu getima, kao što je u Londonu Brikston, dostižu i 25% odraslog stanovništva.
Različite su još u tri smera. Procentualno, više je nezaposlenih crnaca nego belaca, rudara nego bankara, i onih koji sreće nemaju od onih koji je imaju.
Nemačka Trećeg Rajha nije poznavala nezaposlenost. Ali, i u tako socijalno orijentisanoj zemlji vršena je pozitivna diskriminacija.
Jevreji, komunisti i socijaldemokrati bili su sigurni da će im država osigurati proklamovano pravo na rad u nekom od mnogobrojnih koncentracionih logora. U Sovjetskom Savezu bilo je to, razume se, jos bolje uređeno. Dovoljno je bilo da budete uhapšeni, pri čemu čak ni krivi niste morali biti, mogli ste računati, u gorem slučaju sa deset, u boljem sa dvadeset godina obezbeđenog posla.
U poređenju sa autoritativnim porecima, na polju građanskog prava na rad, demokratije pokazuju znatno skromnije rezultate. One su, pre svega, zainteresovane za slobodu svojih građana, a rad je, kao što je poznato, više stvar životne prinude nego nagona za slobodom.
src="http://farm4.static.flickr.com/3297/3346084637_a10d01f909.jpg" width="500" height="315" alt="Fool's100" />
U Jugoslaviji je, takođe po zvaničnim podacima, nezaposlenost dostigla cifru od 1 000 000 Ijudi.
Smatra se da bi ona bila i znatno veća da se značajan deo za rad sposobnih stanovnika ne nalazi na tzv. privremenom radu u inostranstvu.
Za internacionalistički nastrojeni socijalizam, razume se, savršeno je svejedno gde neko troši dar, sposobnost i radni elan najboljih godina svog života, ali sa nacionalne tačke gledišta, takođe se razume, šteta je što u prilici nije da ga troši u svojoj zemlji.
Uviđajući ovo, naši se patrioti vraćaju u zemlju čim u inostranstvu izgube posao.
Sva poređenja vode zaključku da politički poredak stoji u izravnoj vezi s nezaposlenošću građana.
U demokratijama su ljudi nezaposleniji nego u diktaturama, iako oni koji su zaposleni ostvaruju veći nacionalni dohodak nego tamo gde su oko njega zabavljeni svi ljudi. Stanje je prirodno.
Demokratske vlade se ustežu da se mešaju u privatne stvari svojih podanika, makar to išlo nauštrb i zemlje i tih podanika. Demokratske zemlje, takođe, izgleda da vide kuda vodi puna zaposlenost, vide da, ukoliko je više ljudi zaposleno, manje se proizvodi.
U tom pogledu vlada Njenog Veličanstva ima jasno definisan stav koji se sastoji u odsustvu svakog stava, i jasan program koji se sastoji u izbegavanju svakog programa.
Postoje, međutim. dokazi da i ona misli unapred – iako same stvari idu unazad – i da se u rešavanju problema nezaposlenosti oslanja na faktor vremena, drugim rečima – Boga.
Zato od nje čujemo tvrdnju da će još neko vreme sve ići nagore, pre nego što pođe nabolje, što, ruku na srce, ne teši, jer može značiti da će postati i očajno pre nego što opet bude tek jako rđavo.
Jugoslovenska vlada u Boga ne veruje. Čemu se ona nada, nije poznato. Možda revitalizaciji svoje produkcije, a možda i revitalizaciji produkcije u Saveznoj Republici Nemačkoj, pa šta pre bude. Stav novog kabineta još nije objavljen.
Izbor predsednika vlade, za čije se ime već odavno znalo, predstavljao je veliko iznenađenje, pa je to indikacija da će i vladin stav prema nezaposlenosti biti iznenađenje koje svi očekuju.
Mene na ovu temu navodi privatan interes. Nedavno su, nekako u isto vreme, bez posla ostali moja supruga u Londonu i moj prijatelj Živorad u Beogradu. Podneli su iznenađenje, koje se očeki-valo, hladno i pribrano.
Bio sam zbunjen. Posle gubitka zdravlja, gubitak posla predstavlja najveću nesreću. Pošto ni Britanci (Pakistancima među njima svaka čast), ni Jugosioveni (i nasim Sloven-cima svaka čast), ne važe kao osobito marljivi Ijudi – čime se ne osporavaju njihove ostale mane – poverovao sam razočarano da je nezaposlenost stanje koje im odgovara.
Jer, kola i mišljenje da je posle gubitka zdravlja, najveća nesreća nalaženje posla. Da je, zapravo, njegovo sticanje –gubitak života.
Prevario sam se. Posredi je bila njihova sigurnost da će nov posao brzo naći. Kako, zaboga, u demokratskom vremenu opšte nezaposlenosti? Evo kako. Jugoslovenski radni konkursi sadrže klauzulu koja od kandidata, između ostalog, ponekad i više od ostalog, traži moralnopoiitičku podobnost.
Engleski konkursi od kandidata kao bitnu osobinu iziskuju – smisao za humor. Živorad je savršeno moralnopolitički podoban, a moja supruga ima savršen smisao za humor – čemu je dokaz dug život sa mnom – i njih što se liče, stvar je sasvim u redu. Ubrzo će biti na novim dužnostima.
Imam osećaj da tražite objašnjenje. Jasno vam je šta je to moralnopolitička podobnost. Znate da to znači biti član Partije, a ipak biti pošten. I s tim se uslovom slažete. Nejasan vam je engleski uslov. Šta će, koga vraga, radniku smisao za humor, kad rad nije ništa smešno.
Kad je rad najčešće nešto žalosno. (Ovde od svoje klase udarnik ne bi dobio hvalu nego ciglu u glavu.) Upozoravam vas da ovde smisao za humor nije umeće u pravljenju viceva na tuđ račun, kako se humor kod nas definiše. To je sposobnost da sve svinjarije na poslu podnesete gospodski i s osećanjem njihove prolaznosti, da dakle otrpite humor na svoj račun.
U međuvremenu, više bih voleo da znate šta je engleski smisao za humor, a đa vam je nepoznata naša moralnopolitička podobnost.
2 comments:
Je li moguće da i posle ovoliko vremena i lomova, nijedan red Borislava Pekića nije izgubio smisla? Malo je srpskih pisaca druge polovine dvedesetog veka koji nisu u dobroj meri posustali, ispisali se ili, jednostavno, ostali bez čitalaca. U tom pogledu Borislav Pekić je još uvek živ, svojim delom vitalniji od mnogih koji još uvek stvaraju. Ne znam za pisca ravnog Pekiću u našoj literaturi.
Hvala priređivaču bloga!
Marko
Dragi Marko,
I sama sam uvek iznova iznenađena koliko su njegova zapašanja i analize relevantne i danas. I to čak i u Dnevnicima iz 1955. godine kada je on bio još veoma mlad (imao je tada 25 godina!) Neverovatno.
Hvala Vam veliko na lepim rečima, ali nije teško kada imate takvog pisca.
Srdačan pozdrav.
Post a Comment