Nezaposlenost

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NE­ZA­PO­SLE­NOST,MO­RAL­NO-PO­LITIČKA PO­DOB­NOST I SMI­SAO ZA HU­MOR

Juna 1986. bilo je, pre­ma zva­ničnim iz­vo­ri­ma. u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji oko 2 200 000 ne­za­po­sle­nih. Krećući se od južne En­gle­ske do se­ver­ne Škot­ske, a naročito Al­ste­ra, ci­fre ra­stu.

Men­ja­ju se i ver­ti­kalno, ne samo po ge­o­graf­skoj ho­ri­zon­ta­li. Unu­tar ob­la­snih zona, na dnu unu­trašnjih grad­skih kvartova, što se zovu ge­ti­ma, kao što je u Lon­do­nu Brikston, do­stižu i 25% od­ra­slog sta­nov­ni­štva.

Raz­ličite su još u tri sme­ra. Pro­cen­tu­al­no, više je ne­za­po­sle­nih cr­na­ca nego be­la­ca, ruda­ra nego bankara, i onih koji sreće ne­ma­ju od onih ko­ji­ je ima­ju.

Nemačka Trećeg Rajha nije po­zna­va­la ne­za­posle­nost. Ali, i u tako so­ci­ja­lno ori­jen­ti­sa­noj zem­lji vršena ­je po­zi­tiv­na dis­kri­mi­na­ci­ja.

Je­vre­ji, ko­m­u­nisti i so­ci­jal­de­mo­kra­ti bili su si­gur­ni da će im država osi­gu­ra­ti pro­kla­mo­va­no pra­vo na rad u ne­kom od mno­go­broj­nih kon­cen­tra­ci­o­nih lo­go­ra. U So­vjetskom Sa­ve­zu bilo je to, raz­u­me se, jos bol­je uređeno. Do­vol­jno je bilo da bu­de­te uhap­še­ni, pri čemu čak ni kri­vi ni­ste mo­ra­li biti, mo­gli ste računa­ti, u go­rem slučaju sa de­set, u bol­jem sa dva­de­set go­di­na obez­beđenog po­sla.

U poređenju sa au­to­ri­ta­tiv­nim po­re­ci­ma, na pol­ju građan­skog pra­va na rad, de­mo­kra­ti­je po­ka­zu­ju znat­no skromnije re­zul­ta­te. One su, pre sve­ga, za­in­te­re­so­va­ne za slo­bo­du svo­jih gra­đa­na, a rad je, kao što je po­zna­to, više stvar život­ne pri­nu­de nego na­go­na za slo­bo­dom.

src="http://farm4.static.flickr.com/3297/3346084637_a10d01f909.jpg" width="500" height="315" alt="Fool's100" />

U Ju­go­sla­vi­ji je, takođe po zva­ničnim po­da­ci­ma, ne­za­po­sle­nost do­sti­gla ci­fru od 1 000 000 Iju­di.

Sma­tra se da bi ona bila i znat­no veća da se značajan deo za rad spo­sob­nih sta­nov­ni­ka ne na­la­zi na tzv. pri­vre­me­nom radu u ino­stran­stvu.

Za in­ter­na­ci­o­na­li­stički na­stro­je­ni so­ci­ja­li­zam, raz­u­me se, savršeno je sve­jed­no gde neko troši dar, spo­sob­nost i rad­ni elan naj­bol­jih go­di­na svog živo­ta, ali sa na­ci­o­nal­ne tačke gle­di­šta, takođe se raz­u­me, šte­ta ­je što u pri­li­ci nije da ga troši u svo­joj zem­lji.

Uviđajući ovo, naši se pa­tri­o­ti vraćaju u zem­lju čim u ino­stran­stvu iz­gu­be po­sao.

Sva poređenja vode za­ključku da po­li­tički po­re­dak sto­ji u iz­rav­noj vezi s ne­za­po­sle­nošću građana.

U de­mo­kra­ti­ja­ma su lju­di ne­za­po­sle­ni­ji nego u dik­ta­tu­ra­ma, iako oni koji su za­po­sl­e­ni ostva­ru­ju veći na­ci­o­nal­ni do­ho­dak nego tamo gde su oko nje­ga za­bav­lje­ni svi lju­di. Stan­je je pri­rod­no.

De­mo­krat­ske vla­de se ustežu da se mešaju u pri­vat­ne stva­ri svo­jih po­da­ni­ka, ma­kar to išlo nauštrb i zem­lje i tih po­da­ni­ka. De­mo­krat­ske zem­lje, takođe, iz­gle­da da vide kuda vodi puna za­po­sle­nost, vide da, uko­li­ko­ je više lju­di za­po­sle­no, man­je se pro­iz­vo­di.

U tom po­gle­du vla­da Nje­nog Veličan­stva ima ja­sno de­fi­ni­san stav koji se sa­sto­ji u od­su­stvu sva­kog sta­va, i ja­san pro­gram koji se sa­sto­ji u iz­be­ga­van­ju sva­kog pro­gra­ma.

Po­sto­je, me­đu­tim. do­ka­zi da i ona mi­sli una­pred – iako same stva­ri idu una­zad – i da se u rešavan­ju pro­ble­ma ne­za­po­sle­no­sti oslan­ja na fak­tor vre­me­na, dru­gim rečima – Boga.

Zato od nje čuje­mo tvrd­nju da će još neko vre­me sve ići na­go­re, pre nego što pođe na­bol­je, što, ruku na srce, ne teši, jer može značiti da će po­sta­ti i očaj­no pre nego što opet bude tek jako rđavo.

Ju­go­sloven­ska vla­da u Boga ne ve­ru­je. Čemu se ona nada, nije po­zna­to. Možda re­vi­ta­li­za­ci­ji svo­je pro­duk­ci­je, a možda i re­vi­ta­li­za­ci­ji pro­duk­ci­je u Sa­ve­znoj Re­pu­bli­ci Nemačkoj, pa šta pre bude. Stav no­vog ka­bi­ne­ta još nije ob­jav­ljen.

Iz­bor pred­sed­ni­ka vla­de, za čije se ime već odav­no zna­lo, pred­stav­ljao je ve­li­ko iz­ne­nađenje, pa je to in­di­ka­ci­ja da će i vla­din stav pre­ma ne­za­po­sl­e­no­sti biti iz­ne­nađenje koje svi očeku­ju.

Mene na ovu temu na­vo­di pri­va­tan in­te­res. Nedav­no su, ne­ka­ko u isto vre­me, bez po­sla osta­li moja su­pru­ga u Lon­do­nu i moj pri­ja­telj Živo­rad u Be­o­gra­du. Pod­neli su iz­ne­na­đen­je, koje se očeki-valo, hlad­no i pri­bra­no.

Bio sam zbun­jen. Po­sle gu­bit­ka zdrav­lja, gu­bi­tak po­sla pred­stav­lja naj­veću ne­sreću. Pošto ni Bri­tan­ci (Pa­ki­stan­ci­ma među nji­ma sva­ka čast), ni Ju­go­si­o­ve­ni (i na­sim Slo­ven-cima sva­ka čast), ne važe kao osobito mar­lji­vi Iju­di – čime se ne ospo­ra­va­ju nji­ho­ve osta­le mane – po­ve­ro­vao sam razočara­no da je ne­za­po­sl­e­nost stan­je koje im od­go­va­ra.

Jer, kola i mišljen­je da je po­sle gu­bit­ka zdra­vl­ja, naj­veća ne­sreća nalaženje po­sla. Da je, za­pra­vo, nje­go­vo sti­can­je –gu­bi­tak živo­ta.

Pre­va­rio sam se. Po­sre­di­ je bila nji­ho­va si­gur­nost da će nov po­sao brzo naći. Kako, za­bo­ga, u demo­krat­skom vre­me­nu opšte ne­za­po­sle­no­sti? Evo kako. Ju­gos­lo­ven­ski rad­ni kon­kur­si sadrže kla­u­zu­lu koja od kan­di­da­ta, između osta­log, po­ne­kad i više od osta­log, traži mo­ral­no­po­i­i­tičku po­dob­nost.

En­gle­ski kon­kur­si od kan­di­da­ta kao bit­nu oso­bi­nu iz­i­sku­ju – smi­sao za hu­mor. Živo­rad je savršeno mo­ral­no­po­li­tički po­do­ban, a moja su­pru­ga ima savršen smi­sao za hu­mor – čemu je do­kaz dug život sa mnom – i njih što se liče, stvar ­je sa­svim u redu. Ubr­zo će biti na no­vim dužno­sti­ma.

Imam osećaj da tražite objašnjen­je. Ja­sno va­m je šta je to mo­ral­no­po­li­tička po­dob­nost. Zna­te da to znači biti član Pa­rt­i­je, a ipak biti pošten. I s tim se uslo­vom slažete. Ne­ja­san va­m je en­gle­ski usl­ov. Šta će, koga vra­ga, rad­ni­ku smi­sao za hu­mor, kad rad nije niš­ta smešno.

Kad je rad najčešće nešto žalo­sno. (Ovde od svo­je kla­se udar­nik ne bi do­bio hva­lu nego ci­glu u gla­vu.) Upo­zo­ra­vam vas da ovde smi­sao za hu­mor nije umeće u prav­ljen­ju vi­ce­va na tuđ račun, kako se hu­mor kod nas de­fi­niše. To je spo­sob­nost da sve svin­ja­ri­je na po­slu pod­ne­se­te go­spod­ski i s osećan­jem nji­ho­ve pro­la­zno­sti, da da­kle otr­pi­te hu­mor na svoj račun.

U međuvre­me­nu, više bih vo­leo da zna­te šta je en­gle­ski smi­sao za hu­mor, a đa vam je ne­po­zna­ta naša mo­ral­no­po­litička po­dob­nost.