O zemlji izlazećeg sunca

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

O ZEM­LJI IZLA­ZE­ĆEG SUN­CA IZ PER­SPEK­TI­VE ZEM­LJE ZA­LA­ZEĆEG

Moje mi­sljen­je da su Srbi rđavo is­ko­ri­sli­ti ko­sov­ski po­raz po­ti­ca­lo je de­li­mično od div­ljen­ja pre­ma uspe­hu s ko­jim su Nem­ci i Ja­pan­ci is­ko­ri­sti­li svoj u Dru­gom svet­skom ratu. Uspeh Ja­pa­na muči - Za­pad i Bri­ta­ni­ju, a mene učvršćuje u uve­ren­ju da se vred­nost na­ci­je ogle­da više u umešno­sti ko­risćenja po­ra­za nego u spo­sob­no­sti da se eks­plo­a­ti­še po­be­da.

Upo­re­di­mo li Ja­pan, zem­lju iz­la­zećeg sun­ca, s Bri­ta­ni­jom, zem­ljom za­la­zećeg, naći ćemo možda raz­lo­ge tome uspe­hu, i us­put ob­ja­sni­ti zašto smo i mi Ju­go­slo­ve­ni pre među poraženim po­bed­ni­ci­ma nego među po­bed­ničkim poraženi­ci­ma.



Sma­tra se da je u 95 % ja­pan­ski eko­nom­ski mana­ge­ment jed­nak bri­tan­skom, a da je raz­li­ka u pre­o­sta­lih 5%. U tih bed­nih 5% je, da­kle, taj­na ja­pan­skog eko­nom­skog čuda. Isti­na, ona ­je po­ma­lo i u ja­pan­skoj isto­ri­ji, kul­tu­ri, au­to­ri­tar­noj pri­ro­di društva, za­sno­va­nog na fe­u­dal­noj me­đu­za­vi­sno­sti i di­sci­pli­ni, a možda i u osve­ti po­vre­de­nog na­ci­o­nalnog po­no­sa.

Ali, au­to­ri­tar­na pri­ro­da so­vjet­skog društva ne daje iste re­zul­ta­te. Ita­li­ja­ni su, takođe, u ratu srećno poraženi, pa ni bli­zu nisu tako uspe­šni. Po­be­di­li smo i mi, ima­li smo i au­to­ri­te­te, pa i međuza­vi­sno­sti koje se mogu nad­me­ta­ti s fe­u­dal­nima, pa ipak smo u ne­vol­ji. U pi­tan­ju je, jamačno, ne­što dru­go.

Ja­pan­ci su u svo­joj in­du­strij­skoj re­vo­lu­ci­ji (Meidži), u ko­joj su sle­po sle­di­li Za­pad, naučili da uče, i tako se sro­di­li s pr­vim uslo­vom sva­kog na­predo­van­ja. Tvor­ci te re­vo­lu­ci­je, Bri­tan­ci, uvek su bili učitel­ji, i po­mi­sao da je došlo vre­me po­vrat­ka u klu­pe, gde će podučava­ni biti od vla­sti­tih učeni­ka, baca ih u aro­gant­nu apa­ti­ju ko­joj je lak­še da ređa dvoj­ke nego da po­no­vo za­gre­je sto­li­cu. (Za­blu­da se i nas tiče.

Držimo da smo u po­li­tičkom po­ret­ku po­sti­gli nivo s koga se nema više šta naučiti.) Ra­zliku ilustruje raz­go­vor između ja­pan­skog i bri­tan­skog po­slov­nog čove­ka. Ja­pa­nac se nije li­bio da En­gle­zu ot­kri­je sve nove ide­je i pro­ce­se svo­je fa­bri­ke. Na pi­tan­je ne boji li se da će ga kon­ku­rent po­kra­sti, Ja­pa­na­c je od­go­vo­rio:

„Zašto bih se bo­jao? Usta­no­vi­li smo da ni­je­dan En­glez, po po­vrat­ku u Bri­ta­ni­ju, po­vo­dom toga ništa ne pred­u­zi­ma.“ (Pred­u­zi­ma­ju li naši svet­ski put­ni­ci?) Uspešno udruživan­je vol­je i veštine, da­kle, više je stvar ka­rak­te­ra nego puke teh­ni­ke.

Dru­ga je raz­li­ka u shva­tan­ju poj­ma or­ga­ni­za­ci­je jed­ne eko­no­mi­je. Nije u pi­tan­ju samo ka­kvoća orga­ni­za­ci­je nego i or­ga­ni­za­ci­ja te ka­kvoće. Ima­ti ne­ko­li­ko spo­sob­nih i uspešnih po­slov­nih lju­di – čime se En­gle­zi hva­le a za čim mi žudi­mo – nije do­vol­jno. Bro­ji se – širi­na tog kva­li­te­ta. Ta­len­ti u se­ri­ja­ma. Količina spo­sob­nih u od­no­su na količinu ne­spo­sob­nih. Jer, ako su u većini, ne­kom­pe­tent­ni će kad-tad uništiti i kom­pe­tent­ne, ru­i­ni­ran­jem ekono­mi­je od koje i jed­ni i dru­gi za­vi­se.

Treći se ele­ment ja­pan­skog uspe­ha pro­ti­vi sa­moj pri­ro­di bri­tan­skog društva, ovdašnjeg shva­tan­ja slo­bo­de i sve­tin­ji pri­vat­nog živo­ta.

(U načelu, ne bi to­li­ko smeo da se pro­ti­vi pri­ro­di našeg, ali se, očigled­no, su­ko­blja­va s na­šim ra­snim men­ta­li­tetom.)

Ja­pan­ci su shva­tili da se sva­ki po­sao obav­lja s lju­di­ma i kroz lju­de, te da je u in­du­strij­skom pro­ce­su pro­iz­vod­nje robe naj­važnija pro­iz­vod­nja čove­ka koji će robu naj­bo­i­je pro­iz­vo­di­ti. U Ja­pa­nu je ovaj pro­ces do­sti­gao ka­pi­ta­li­stičku Uto­pi­ju: roba i lju­di uza­jam­no se pro­iz­vo­de. Is­hod je čin­je­ni­ca da štraj­ko­vi ja­pan­skom po­slo­dav­cu od­u­zi­ma­ju petna­est mi­nu­ta go­di­šnje, a nje­go­vom bri­tan­skom konku­ren­tu i dane. Jer, štraj­ko­vi ne pro­is­tiču je­di­no iz pri­rod­nih i prak­tičnih pro­tiv­no­sti između rada i ka­pi­ta­la, već i iz načina mišljen­ja. Ovde rad­nik – i na to je po­no­san – ide u tuđu fa­bri­ku da radi, fa­bri­ka je naj­spo­red­ni­ji deo nje­go­vog živo­ta i ozbil­jni­je ga za­ni­ma samo ako ga osta­vi bez po­sla. Ju­go­slo­ven­ski su rad­ni­ci u nešto po­vol­jni­jem položaju. Oni od­la­ze u svo­ju fa­bri­ku i ponašaju se kao bri­tan­ski u tuđoj.

Po­sl­ed­nji raz­log leži u vla­di koja ostva­ru­je naj­po­vo­lj­ni­je uslo­ve za kon­ku­rent­nost Ja­pa­na na svet­skom tržistu robe, ni­ma­lo se ne bri­nući hoće li nje­ne ide­je biti cen­je­ne na svet­skom tržištu hu­ma­ni­zma. Ta vla­da nije društvo za pro­mo­vi­san­je i zaštitu neke dok­tri­ne nego uprav­ni od­bor­ ja­pan­ske eko­no­mi­je.

Za­vi­deći ja­pan­skom uspe­hu, bri­tan­ski kon­zer­va­tiv­ci za­bo­rav­lja­ju da on nije po­stig­nut vik­to­ri­jan­skim ma­ni­rom slo­bod­nog tržišta, nego mo­der­nim vi­dom plan­ske pri­vre­de, gde su vla­da, po­slo­dav­ci i sin­di­ka­ti uje­din­je­ni istim cil­je­vi­ma i in­te­re­si­ma.

Tako smo do­bili ne­ve­ro­vat­nu isti­nu da Ja­pan ima veću pro­duk­tiv­nost od ijed­ne ka­pi­ta­li­stičke zem­lje, i veću dru­štve­nu jed­na­kost od ijed­ne so­ci­jali­stičke zem­lje.

Da bi se taj uspeh imi­ti­rao, po­treb­no je pri­sta­ti na iz­ve­sna pra­vila igre, koja ćemo vi­de­ti ako po­se­ti­mo fa­bri­ku au­to­mo­bi­ta Ni­san. Ona ima 8 000 rad­ni­ka i 300 ro­bo­ta, koje je u prvi mah te­ško raz­li­ko­va­ti, a pro­iz­vo­di 40 000 kola mesečno.

Kva­li­te­tu se sve pod­ređuje. A nje­ga nema bez lju­ba­vi pre­ma fa­bri­ci i radu, lju­ba­vi koja je ide­a­lan oblik za­sta­re­lih stra­sti pre­ma sebi, po­ro­di­ci, na­ci­ji. Da bi uspe­li, bi­ste li pri­sta­li da fa­bri­ku vo­li­te više nego sebe?

Od kom­pa­ni­je do­bi­ja­te sve, ško­l­o­van­je, stan, pen­zi­ju, pa i po­greb, ali u njoj ste doživot­no. Bi­ste li pri­sta­li da uspeh pla­ti­te nečim što liči na doživo­tan za­tvor? Sve se radi tim­ski, a da se so­li­dar­nost pod­vuče, u jed­na­kim uni­for­ma­ma, na ko­ji­ma se, po čino­vi­ma, raz­li­ku­ju samo kape. Pri­sta­je­te ti da ce­log živo­ta služite voj­sku?

Rad počinje gim­na­sti­kom i pe­van­jem fa­bričke him­ne. Pri­sta­je­te li i na to? A naročito da na skup­nim za­ba­va­ma raz­go­va­ra­te samo o una­pređenju pro­izvod­nje? Ako na sve to pri­sta­je­te, ku­pi­te kar­tu za Ja­pan. Ako ne, po­mi­ri­te se sa svo­jim ne­u­spe­si­ma.