“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
PARADOKS ENGLESKIH KLASNIH NETRPELJIVOSTI
Dobar poznavalac građanske psihologije pita se o čemu sanja Amerikanac kad vidi milionera u Rols-Rojsu i odgovara: o tome da jednog dana i on u njega sedne. O tome će, u susretu s bogatašem, sanjati i većina Engleza.
Izneveravajući tradicije Francuske revolucije, Francuz Žak će sanjati da se on vozi Rols-Rojsom, a milioner ide peške. Ostajući u tradiciji socijalističke revolucije, naš će Živorad sanjati o času kad će peške ići svi, i on i milioner. Iskreno se radujemo kad nam pođe nabolje, ali smo podjednako, često i više zadovoljni, ako ostanemo na istom, pod uslovom da drugima bude gore.
Tako dolazimo do klasa i klasne mržnje. Iako na prvi pogled izgleda da klasne mržnje ne može biti bez klasa – one koja će mrzeti i one koja će se mrzeti – u stvarnosti ih je moguće naći razdvojene.
U većini kapitalističkih država priznaju se klase ali poriče klasna mržnja. U većini socijalističkih, naprotiv, klasna se mržnja priznaje a klase poriču. Zajedno se mogu naći jedino kod Marksa.
Na Kontinentu je odnos između nacionalnog dostojanstva i klasnog ponosa jednostavan, jedno s drugim mahom nema veze. Na naciju ste ponosni, ali pod njom podrazumevate svoju klasu; na klasu ste, takođe, ponosni, ali u njoj vidite svoju naciju.
Ako u vašim mržnjama ponos igra neku ulogu, onda je to tako što ste ponosni na svoju mržnju, nipošto na ono što mrzite. Sledstveno tome, ako se borite protiv nepravde, ponosni ste na svoju borbu, a ne na nepravdu protiv koje se borite.
E pa, vidite, u Engleskoj nije tako. Englezi su ponosni na svoje mane, koliko i na vrline. Ponosni su i na nepravednosti svog života, protiv kojih se u međuvremenu iskreno i uporno bore. Engleska radnička klasa je ponosna.na svoju aristokratiju, koju bi da ukine, gorda upravo na one njene osobine koje je drže u ekonomskoj i socijalnoj potčinjenosti, groteskno odana nepravdama kojima je izložena, jer je s pravom uverena da su one ugrađene u bivšu veličinu Imperije i nacije.
Svaki će vam Francuz radije pričati o uzurpatoru Napoleonu nego o Luju XVI, ali bez obzira na stalež, Englez uvek pre o Čarlsu I i tiraninu Henriju VIII, nego o oslobodiocu Kromvelu. Stoga, kad engleski radnik neće da ude u deo krčme prećutno namenjen buržoaziji, iako mu to niko, pa ni cene, ne brane, a sprečava ga jedino osećanje da na pravom mestu nije, on jednostavno nije dosledan, i u toj nedoslednosti vidi svoju najveću doslednost koja ga Englezom i čini.
Za Francuze se veli da govore kao levičari, misle kao srednjaci, a glasaju kao desničari. Englezi ne govore, ne zna se da li misle, a kako glasaju, videće se. Uostalom, osim nekoliko bizarnih i politički egzotičnih izuzetaka, kao što su Skargel i Livingston, većina britanskih socijalista najpre sumnja u socijalizam, pa tek potom, eventualno, u kapitalizam.
Na proteklim su izborima vladajući konzervativci dobili glasove značajnog dela radništva u času kada se broj nezaposlenih među njima peo prema rekordu svih vremena i kada je vlada javno priznavala da je ovaj kurs nerazdvojiv deo njene antiinflacione politike. Intervjuisani radnici su izjavili da su za gospodu Tačer glasali zbog njene odlučnosti u vođenju državnih poslova.
Razlog je legitiman za one kojima je ova politika uvećala sigurnost, standard i perspektive. A ovakve su odgovore dali ljudi kojima je ona oduzela i posao i izglede da ga ikad opet dobiju. Ako dodamo da su ovakve odgovore davali i mladi, birači koji su prvi put glasali, stvar postaje još paradoksalnija. Ili još engleskija, kako hoćete.
Na pitanje: „Zašto ste izgubili posao?“ čest je odgovor: „Zato što sam bio nesposoban.“ U ovom čudesnom odgovoru krije se ključ za ponos engleskog radnistva svojom aristokratijom i buržoazijom.
Gordost zbog Engleza koji su uspeli, čak i kada se zna da uspeh nije bio posledica samo sposobnosti i samo rada. A kada ste čuli nešeg Živorada, francuskog Žaka ili bilo kog Evropljanina da tako misli? Sve je moguće da ne valja, sve do boga, jedinoje moguće da ne valja naš Živorad.
Pravde radi, moramo priznati da su i ovdašnji posednici ponosni na svoju radničku klasu, ma koliko mrzeli neprilike što ih ona hroničnim štrajkovima kapitalu priređuje. Dira poštovanje što ga engleski poslodavci prema radnicima pokazuju, čak i u času kad na njih šalju konjičku policiju.
Klasna je borba, dakle, jedna stvar; nacionalni ponos druga.
Francuz želi da menja poredak, Englez samo svoju platu. Živorad je sličniji Englezu, s tim što u svojim željama voli da bude i načelan. Englezi za načela ne mare. Ostavljaju ih narodima koji sem načela nemaju ništa drugo.
Zato, kad slušate našeg Živorada ili Francuza Žaka kako govore o politici, mislite da će tog časa na neke barikade, a oni će u prvu krčmu na čašicu crnjaka ili rakije. Kod Engleza ste bar u tom načisto. Ako na barikade idu, onda su to policajci. Oni iza barikada mahom su iz Komonvelta.
Englez će ubedljivo i nepristrasno napadati svaki pojedini aspekt engleskog načina života i engleskog shvatanja stvari, ali sam način, samo shvatanje on će grčevito braniti, kao da jedno s drugim nema nikakve veze.
Pa ako ćemo pravo, i nema. Svaki momenat jednog načina života i životnog shvatanja fakat je koji se može prihvatiti ili odbaciti, ali način i shvatanje u celini, stvari su vere i ponosa.
A nacija se ne drži na faktima. Nacija se drži na osećanjima.
No comments:
Post a Comment