Pravi život BBC-a

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

PRA­VI ŽIVOT BBC-a

U živo­tu lju­di i na­ro­da po­sto­je pe­ri­o­di de­be­lih i mršavih kra­va. Jed­ne se go­di­ne pre­si­pa, dru­ge ni za zub nema. Jed­nom uspe­va i ne­mo­guće, drugi put – ništa. Ta­ko ­je i s ljud­skim usta­no­va­ma. Ta­ko­ je i sa usta­no­vom s čijeg vam mi­kro­fo­na go­vo­rim.

Po­sle se­dam de­be­lih kra­va, od ko­jih je prva Bri­tan­skoj ra­dio-kor­po­ra­ci­ji do­ne­la ra­pu­ta­ci­ju najne­za­vi­sni­je, naj­po­u­zda­mje i naj­ne­pri­stra­sni­je ra­dio-mreže na sve­tu, u stu­di­ja BBC-a za­ko­račila je i prva mršava kra­va, go­di­na 1985. Ona ­je do­ne­la ovoj usta­no­vi dve ozbil­jne ne­pri­li­ke, ali i dve isti­ne o ko­ji­ma ćemo go­vo­ri­ti u ovoj i na­red­noj emi­si­ji.



Pr­va­ je, pri­rod­no, ve­za­na­ za Se­ver­nu Ir­sku. Ve­lim „pri­rod­no“, jer mi se čini da tri četvr­ti­ne bri­tan­skih ne­volja otu­da po­ti­ču, a tek pre­o­sta­la, so­li­dar­no ili kako kad, od sin­di­ka­ta koji traže više para. Fud­bal­skih na­vi­jača koji hoće više slo­bo­de, so­ci­jal-de­mo­kra­ta koji zah­te­va­ju više iz­bo­rne prav­de, obo­je­nih što ištu više raz­u­me­van­ja, vla­de koja bi da se više štedi, i svih En­gle­za koji bi više – sve­ga.

Siže ne­pri­li­ke je sle­deći:

G. Ham­an pri­ređuje za BBC te­le­pro­gram „Pra­vi život“, emi­si­ju o Se­ver­noj Ir­skoj. U njoj in­ter­vju­i­še g. Mak­Gin­i­sa, po­sla­ni­ka Alster­ske skupštine, oso­bu za koju se ve­ru­je da je šef štaba Ir­ske re­pub­li­kan­ske ar­mi­je, an­ti­bri­tan­ske or­ga­ni­zacije, i g. Kemp­be­la, uni­o­ni­stičkog ra­di­ka­la i pro­bri­tan­skog po­li­tičara.

Emi­to­van­je se pred­viđa za 7. av­gust. List „San­dej Tajms“ do­no­si sa­dr­ži­nu emi­si­je, upo­re­do s na­pa­dom pre­mi­je­ra gđe Tačer na in­forma­tiv­ne me­di­je koji načinom izveštavan­ja daju „va­zdu­ha za di­san­je međuna­rod­nom te­ro­ri­zmu“.

Iako emi­si­ju nije vi­deo, mi­ni­star unu­trašnjih po­slo­va g. Brit­en upućuje BBC-u pi­smo u kome je osuđuje kao le­gi­ti­ma­ci­ju za upo­tre­bu na­sil­ja u po­li­tičke svr­he, po­zi­va ra­dio da od nje­nog emi­to­van­ja od­u­sta­ne, i to svo­je pi­smo ob­jav­lju­je u štam­pi.

Od­bor gu­ve­rne­ra, naj­vi­še sta­tu­tar­no telo BBC-a, odlaže emi­si­ju i do­la­zi u oštar su­kob sa sop­stve­nim Izvršnim od­bo­rom, koji je pro­gram odo­brio, i sa no­vi­na­ri­ma BBC-a, koji u znak pro­te­sta pro­tiv pokušaja vla­de da ogra­niči slo­bo­du in­for­mi­san­ja naj­av­lju­ju­ jed­no­dnev­ni štrajk.

Raz­vi­ja se po ov­da­snjem običaju opšte­na­rod­na de­ba­ta, prem­da u njoj učestvu­ju ma­hom uvek ista lica, daju se iz­ja­ve i kon­tra­i­zja­ve, spro­vo­de an­ke­te, ali o tome ka­sni­je. Naj­pre priču da završimo kao što se u stvar­no­sti završila i kao što je u En­gle­skoj red – zdra­vim en­gle­skim kom­pro­mi­som, u kome je svi­ma de­li­mično do­bro i de­li­mično rđavo:

G. Mak­G­in­is je re­kao da je ba­ti­na iz raja izašla, a to je re­kao i nje­gov ne­pri­ja­telj g. Kemp­bel. Re­kli su to u en­gle­skom, ne u mom i Živo­ra­do­vom je­zič­kom idi­o­mu, ali u sva­kom znači on da je za Se­ver­nu Ir­sku je­di­no prak­tično re­šen­je – međusobno ta­man­jen­je.

Fil­mu će zato, u ime pa­cifi­stičke i hrisćan­ske rav­no­teže, do­da­to biti oko pola mi­nu­ta po­sle­di­ca ove malj-fi­lo­so­fi­je, u čije ime go­spo­da MakGin­is i Kemp­bel pu­ca­ju je­dan na dru­gog, pogađajući u većini slučaje­va mirne pro­la­zni­ke za čije se do­bro biju.

A šta je re­kla en­gle­ska jav­nost, od­no­sno ono ne­ko­li­ko nje­nih lica koje stal­no slušam?

Brit­en ­je u pra­vu, in­te­res na­ci­je iz­na­d je slo­bo­de štam­pe. Ne, nije u pra­vu, to je pre­u­zi­man­je BBC-a od stra­ne tekuće vlade i začetak po­li­cij­ske države. Sam Brit­en veli da je smešno da ­je­di­no on ne može izreći svo­je mi­šl­jen­je. Kaže mu se da ne može, jer je jed­no kad mišljen­je ima pro­da­vac no­vi­na, a dru­go kad ima vla­snik li­sta. To je po­be­da te­rorizma!

Ne, to je po­be­da nad te­ro­ri­zmom! Veli se da je zločinački ubi­ca­ma pre­da­ti štam­pu, ali i da je zločinački vla­di do­zvo­li­ti da je ubi­je. Te­le­vi­zi­ja će od zli­ko­va­ca na­pravl­ti he­ro­je! Nipošto, zar Skar­gel i Brit­en nisu stal­no na ekra­nu, pa ništa, niko ih he­ro­ji­ma ne sma­­tra!

Pi­smo mi­ni­stra je ma­fi­jaško, ape­lu­je na BBC, a u ruci drži nož za­kon­skog veta, ako apel ne uspe! Ne, pi­smo je le­ga­lno, jer je mo­ral­no! Jed­ni tvrde da je re­pu­ta­ci­ja o ne­za­vi­sno­sti BBC-a oštećena, dru­gi da je važnije ne ošte­ti­ti zdrav ra­zum. Zar vla­da drži da su En­gle­zi idi­o­ti, da će ih ubi­ce ube­di­ti?

Ni­kad se ne zna, vele dru­gi. Neki se pi­ta­ju nije li pa­ra­doks da se pre­ma le­gal­noj or­ga­ni­za­ci­ji vlast ponaša kao da je kri­mi­nal­na, a neki zašto se ona, ako je kri­mi­nal­na, ne za­bra­ni? I kako na­rod­ni po­sla­nik može bra­ni­ti oružanu po­bu­nu? (Ja se i Živo­rad takođe pi­ta­mo kako, kad u ne­koj drugoj zemlji ne možete bra­ni­ti ni onu mir­nu, ne­na­o­ružanu?)

An­ke­ta po­ka­zu­je da 56% En­gle­za bra­ni ne­za­visnost BBC-a, a da je 44% za ovaj ili onaj nivo me­šan­ja vla­de u nje­go­ve po­slo­ve. Vodeći ino­stra­ni li­sto­vi, međutim, li­stom su pro­tiv me­šan­ja, naj­gla-sni­je među nji­ma oni ko­ji­ma nji­ho­ve vla­de di­ri­gu­ju i osmrt­ni­ce.

Ja sam za pri­ka­zi­van­je fil­ma u ori­gi­nal­noj ver­zi­ji. Ne zbog slo­bo­de, već zbog nje­ne ne­de­lat­no­sti. Ko je za te­ro­ri­zam, neće zbog jed­nog fil­ma od nje­ga od­u­sta­ti, ko je pro­tiv, neće zbog nje­ga te­ro­rist po­sta­ti. A buduće žrtve io­na­ko ni za šta niko ne pita. Pa ni one prošle i sa­hran­je­ne, kad smo već kod toga.

Ali, kad sam čuo lor­da Ana­na, pro­me­nio sam mišljen­je i po­stao ubeđeni pri­sta­li­ca vla­di­ne in­ter­ven­ci­je. Ali na en­gle­ski način kako ga Nje­go­vo Lordstvo, očigled­no iz is­ku­stva, tumači. On sa čuve­nom en­gle­skom par­la­men­ta­rnom učtivošću upo­ređuje mi­ni­stra Brit­e­na sa no­so­ro­gom i upućuje ga kako se te stva­ri u Bri­ta­ni­ji rade. Sret­ne­te se, veli, s pra­vim čove­kom – koji va­m je, na­rav­no, drug iz Ito­na i Oksfor­da – u za­jed­ničkom klu­bu, i po­sao oba­vi­te uz piće.

Jer to­puz-način g. Brit­e­na više pri­liči meni i Živo­ra­du nego En­gle­zi­ma, naročito ot­ka­ko su iz­gu­bi­li im­pe­ri­ju.