“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
PRAZNE STRANICE PROGRAMA ZA BUDUĆNOST
Tražiti od građana pred izbore da se i treći mandat bude na vlasti, znači tražiti prilično mnogo. I nije toliko važno kako će se izbori dobiti, koliko je važno šta će se s pobedom učiniti. Političari stalno daju obećanja i tvrde, ne samo da su ih sva ispunili, već da su sve bitne nacionalne probleme rešili. I sad kako narodu reći istovremeno i da smo bili uspešni i da još toliko poslova valja posvršavati?
Priznajemo da je to poteškoća s kojom se suočava svaka vlada dugo na vlasti, ali je ona najakutnija za stranku koja je oduvek polagala na svoju proročku, čak i mesijansku ulogu. Koje su to oblasti još nesvršenog posla? Pa i nema ih mnogo. Sindikati? Mi smo im već vezali i ruke i noge.
Sem da ih van zakona stavimo, više se i ne može učiniti. Privatizacija? U tom smo pogledu već počeli drati dno bureta. Slobodno preduzetništvo? Ono upravo dovršava ispunjenje našeg obećanja da ćemo narod učiniti posednikom. Stvarno ne vidim da bi vlada još nešto mogla učiniti.
Stvar je sad na narodu da iskoristi priliku koju mu je ona pružila. Koja bi to, dakle, bila naša naročita i nova izborna poruka? VIada želi da moralnu većinu izmeša s našom strankom. Ali šta da ponudimo toj moralnoj većini? Više cenzure? Više batinanja? Vešanje možda?
Nismo zato u politiku ušli. Moram priznati da sam pomalo uznemiren našim promašajima. U redu, neki se mogu zanemariti kao tehnički, recimo naše insistiranje na tome da je pitanje opticaja novca podjednako i nužna i dovoljna determinanta ekonomske politike.
Bilo je, međutim, i većih grešaka. Najveća je naša nesposobnost da ubedimo narod kako smo u pravu. Obavezan sam, dakle, da se pitam, ima li uopšte programa koji bi istovremeno sačuvao našu vladu i našu ideologiju? Ankete pokazuju domašaj naše nemoći da osiguramo nacionalnu privolu, čak i privolu partijaca za ono u šta verujemo.
To je perverzno i nepravedno. Mi smo mnogo toga učinili. Mnogim partijcima ionako je već dobro. I sad, ako su i oni protivu nas, šta očekivati od ostatka stanovništva? Naša druga izrazita politička linija, tvrdoglava ravnodušnost prema nezaposlenosti, takođe dramatično gubi podršku naših vernika. Iz svega toga zaključujem da je jedna era došla kraju.
Preostaje, naravno, jedan nadmoćan razlog da, svemu uprkos, još na vlasti ostanemo. Po svaku se cenu drugi moraju držati van nje. Nikakvi napori nisu suvišni za ostvarivanje tog cilja. To mora biti naš glavni cilj i naša glavna poruka. To će biti i naša jedina poruka.
Ništa drugo nemamo da kažemo. Tako je naš veliki proročki san doveden do tmurnog kraja. Na suštinu sveden, razlog za naše ostajanje na vlasti je sprečavanje druge strane da nam uzme zemlju i posao.
Ali, to je žalosno padanje s visina naše revolucije, revolucije koju sam još uvek spreman da vidim kako se bezobzirno sprovodi, ali za koju moram prihvatiti da je više ne želi ni partija, ni zemlja.
Sve dosada rečeno prevod je članka „Gardian“-ovog političkog komentatora Hjugo Janga od 24. juna 1986. i predstavlja izmišljenu poruku jednog konzervativca, člana specijalne partijske komisije za sastavljanje budućeg vladinog predizbornog programa. šala na račun britanske vladajuće stranke cinična je i uspela.
No, ja vidim u njoj još jednu, ciničniju i uspeliju, premda se ne bi moglo reći da je dovoljno vesela da bismo je šalom nazvali. Reč je pre o zbilji koja na opštu političku situaciju u svetu i divergenciju političkih ideja što je diktiraju baca obespokojavajuće svetlo.
Jer, ako se setite šta je sve i na kakav način rečeno u ovoj političkoj humoresci o konzervativnoj britanskoj vladi gđe Tačer, stičete nelagodan utisak da se većina zaključaka bez poteškoće može odnositi i na neke druge vlade, da se odmah ne kaže i mnoge vlade, a pogotovu da se ne kaže koje. Uz samo nekoliko izmena u imenima, kritika se jednog društvenog poretka može shvatiti kao kritika drugog, onom prvom politički i ideološki sasvim suprotnog.
Šta se sa nama dogada?
Kako je moguće u kritici jedne konzervativne vlade, bez velikog napora, videti kritiku jedne druge, koja sebe smatra naprednom? Kako je moguće ovako precizno izjednačiti ishode dve oprečne politike, pa i dve neprijateljske ideje o društvu? Kako je moguće sa dva suprotna polazišta i različitim putevima stići do iste stranputice? Kako je moguće zidati po uputstvima dva u svemu disparatna projekta, a dobiti istu ili veoma sličnu građevinu?
Šta se dogada?
Da li je politika dugom zloupotrebom ili samim ustrojstvom svog objekta izgubila svoje različitosti i postala jedna, ma kako i kuda se vodila? Da li je postala energija, nezavisna od naših ciljeva, ideja, ideala, pa i naše volje?
Da li se konačno pretvorila u mehaničku silu neke izolovane, vlastite inercije, izvan domašaja ljudskog izbora, u nužnost, koja se, ma šta radili i ma kako se trudili, ne može izbeći? Da li se, tokom istorijskih rekombinacija svojih ciljeva, preobratila u moć što svaki, pa i najrazumniji izbor, čini izlišnim, jer ma šta izabrali, dobijamo uvek isti rezultat?
Niz nesrećnih promašaja, ciničnu poruku Hjugo Janga i moj tužni komentar.
Uistinu ne znam šta da mislim. Nisam ni političar, a ni politički analitičar. Ne pripadam nijednoj partiji, nijednoj doktrini, nijednoj nadi. Pripadam, kao i vi uostalom, moralnoj većini, a njen je usud poznat. Na nju se računa samo kad kola krenu nizbrdo, ali joj se ni tada ne dopušta da zaista bude moralna i neke od kočijaša pobaca iz kola.
No comments:
Post a Comment