“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
PREPISKA SLEPIH S GLUVIMA
Vlast se s narodom dopisuje putem javnih proklamacija. Narod s vlastima, nekad preko zidova kuća i javnih klozeta, nekad pomoću pisama čitalaca novina. (Eksplozivna pisma nećemo raču-nati jer nije zamišljeno da budu pročitana.) Većina pisama čitalaca liče na setne poruke s nadgrobnog kamenja, a sam postupak na nekiju, kako su stari Grci nazivali izmenu misli među živima i mrtvima.
Nadgrobni spomenik, ako je naročit, ponekad još i ode u muzej, ali poruka, i najmudrija, uvek odlazi u zaborav. To nam pomaže da istoriju pravimo kao da se pre nas i mimo nas ništa valjano nije uradilo, da je stvaramo kao sliku koja nema šta da duguje ni prirodi ni umetnosti.
U pogledu uticaja na državne poslove, bitne razlike između engleskih i naših pisama čitalaca nema. Ni Džon ni Živorad nikakve šanse nemaju da nešto promene. Pismeni predlog gđi Tačer da podnese ostavku malo ima izgleda u uspeh. Kod nas tako nešto nije probano, pa neću da nagađam šta bi se desilo, niti prvi da probam, mada me pero ponekad zasvrbi. Ali, ima naprednih država u kojima se ostavka i tako postiže, samo je podnosi – pisac pisma.
U pogledu sadržine, razlike ima, ali je i ona mala. Englez pismom želi nešto da ispravi, mi nesto da dokažemo. U ishodu, oni dokazuju da su sve stvari neispravljive, a mi da su svi dokazi neispravni. Ono što se najviše razlikuje, učesnici su i ton poruke. Ovde ovakva pisma pišu mahom obični ljudi, kod nas uglednici, čije ideje ispunjavaju ne samo ostale strane novina, već i dobar deo naše novije istorije.
Shvatajući dopisivanje s Moći kao zabavu, Englezi se često šale. Naše rubrike „Pisma čitalaca“ konkurišu – čituljama. A šale obezbeđuju redakcije tehničkim greškama.
Evo nekoliko uzoraka engleskog duha iz “Gardiana“:
Povodom vesti da se neka kriket utakmica neće prenositi preko televizije, g. Makkiven piše: „Ne treba pretpostaviti da će se zemlji slomiti srce. Naš nacionalni sport, čekanje autobusa na kiši, dovoljno je uzbudljiv.“
Pozdravljajući vladinu politiku investiranja u ono što donosi siguran profit, jedan čitalac predlaže da se ulaže u argentinska ratna brodogradilišta. Drugi hvali naimenovanje uspešnog pisca Arčera za predsednika Torijevske stranke – kao veštaka u pravljenju uverljivih priča iz čistih izmišljotina.
Aludirajući na rasprodaju britanske industrije Amerikancima, g. Bronel ovako prevodi vladin rečnik: „U nacionainom interesu znači u interesu američkog vlasnika engleske kompanije. Strana konkurencija je engleska kompanija u kojoj Amerikanci nemaju većinu akcija.
Biti konkurentan znači što bolje se prodati Americi. A grubi je anti-amerikanizam ako poverujete makar u jednu od ovih tvrdnji“. Na utehu lorda Maršala da černobiljske radijacije nisu škodljivije od pušenja, čitalac poručuje: „Uspešno sam se otarasio pušenja. Sad očajnički nastojim da se otarasim i nuklearne energije.“
Biografije izuzetnih ljudi bolje se prodaju od životopisa običnih, pa mladi viktorijanac g. Geler izjavljuje: „Do sada nisam bio homoseksualac, ali pošto vidim koliko to biografe oduševljava, spreman sam da, uz skromnu naknadu, u razmatranje uzmem i ovu mogućnost.“
Na pobunu protiv obilja golotinje po novinama, jedan veli da su ubeđeni nudisti bili i stari Kelti, a drugi odgovara da su stariji i bolji primer – majmuni.
Etnički puritanci zahtevaju iseljavanje stranaca, pa se g. Klark zabrinuto pita šta će tada biti s kraljevskom porodicom koja je nemačkog porekla? Jedan čilalac se slaže da Britanski muzej vrati Grcima deo partenonskog hrama, ne zato što drži da su Grci u pravu – naravno da nisu – nego što su kopije higijenskije, jeftinije, lakše se održavaju, bez teškoća zamenjuju, a redovno izgledaju bolje od zapuštenih originala.
Povodom slobodnog ponašanja pozorišne i koncertne publike, g. Mjurel piše: „Odajem priznanje izvanrednoj toleranciji publike u pozorištu i na koncertima. Za vreme svojih brojnih poseta. nijednom se nisam zakašljao, kinuo ili pljunuo, niti sam ista žvakao, pa ipak, iako sam se ponašao sasvim izvan današnjih običaja, niko me nije opomenuo, izgrdio ili na odgovornost pozvao.“
U našem najuglednijem nedeljniku našao sam samo dva pisma u engleskom ključu. Oba se odnose na predlog izmene državne himne. Prvo glasi:
„Jugosloveni jošte živi asocira na to da izumiremo, borimo se za goli život, ali uprkos tome – još mrdamo. To deluje pesimistički.“ Drugo glasi:
„Besmisleno deluje Jugosloveni jošte živi, jer je u sadašnjim uslovima, kada je zemlja ujedinjena, slobodna, nezavisna, a pogotovu socijalistička, poruka veoma pesimistička.“ Moj je problem bio jedino u tome da ustanovim šale li se ovi ljubitelji narodnog optimizma, ili govore ozbiljno.
Muke sam imao i oko g. Janga koji piše kako je Sovjetima u Afganistanu jedini cilj da Afganistan pretvore u modernu, naprednu državu, zasnovanu na slobodi, jednakosti, pravdi, toleranciji i obilju. Ni sada nisam siguran. Od ovakvih ideja pravljene su mnoge istorije. Samo nikad nisu bile saljive. Ne znam zato kako da g. Janga shvatim. To prepuštam Afganistancima koji žive u Londonu.
Jedino sam čvrsto ubeđen da g. Čapel iz Saseksa, čija se poruka tiče pomalo svih novina na svetu, ozbiljno misli kad piše uredništvu „Gardiana“: „Veliko mi je zadovoljstvo izvestiti vas da su, kad se zapale, vaše cenjene novine u prednosti nad drugima. Njihov je plamen lepši, trajniji i topliji. Ovaj put, gospodo, nisam svoj novac baš sasvim uzalud potrošio.“
Da, g. Čapel misli ozbiljno. Na žalost, nije u pravu. Bar „Gardiana“ što se tiče. Pitaćete me otkuda to znam? Iz iskustva, gospodo, iz sopstvenog iskustva s novinama.
Samo one imaju jedno drugo ime.
No comments:
Post a Comment