Prepiska slepih s gluvima

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

PRE­PI­SKA SLE­PIH S GLU­VI­MA

Vlast se s na­ro­dom do­pi­su­je pu­tem jav­nih prokla­ma­ci­ja. Na­rod s vla­sti­ma, ne­kad pre­ko zi­do­va kuća i jav­nih klo­ze­ta, ne­kad pomoću pi­sa­ma čita­la­ca no­vi­na. (Eks­plo­ziv­na pi­sma nećemo raču-na­ti­ jer nije zamišlje­no da budu pročita­na.) Većina pi­sa­ma čita­la­ca liče na set­ne po­ru­ke s nad­grob­nog ka­men­ja, a sam po­stu­pak na ne­ki­ju, kako su sta­ri Grci na­zi­va­li iz­me­nu mi­sli među živi­ma i mr­tvi­ma.

Nad­grob­ni spo­me­nik, ako je naročit, po­ne­kad još i ode u mu­zej, ali po­ru­ka, i naj­mu­dri­ja, uvek od­la­zi u za­bo­rav. To nam pomaže da isto­ri­ju pra­vi­mo kao da se pre nas i mimo nas niš­ta val­ja­no nije ura­di­lo, da je stva­ra­mo kao sli­ku koja nema šta da du­gu­je ni pri­ro­di ni umet­no­sti.



U po­gle­du uti­ca­ja na državne po­slo­ve, bit­ne raz­li­ke između en­gle­skih i naših pi­sa­ma čita­la­ca nema. Ni Džon ni Živo­rad ni­ka­kve šanse ne­ma­ju da nešto pro­me­ne. Pi­sme­ni pred­log gđi Tačer da pod­ne­se ostav­ku malo ima iz­gle­da u uspeh. Kod nas tako nešto nije pro­ba­no, pa neću da nagađam šta bi se de­si­lo, niti prvi da pro­bam, mada me pero po­ne­kad za­svr­bi. Ali, ima na­pred­nih dr­ža­va u ko­ji­ma se ostav­ka i tako po­stiže, samo je pod­no­si – pi­sac pi­sma.

U po­gle­du sadržine, raz­li­ke ima, ali ­je i ona mala. En­glez pi­smom želi nešto da is­pra­vi, mi ne­sto da dokažemo. U is­ho­du, oni do­ka­zu­ju da su sve stva­ri ne­is­pra­vlji­ve, a mi da su svi do­ka­zi ne­is­prav­ni. Ono što se naj­više raz­li­ku­je, učesni­ci su i ton po­ru­ke. Ovde ova­kva pi­sma pišu ma­hom obični lju­di, kod nas ugled­ni­ci, čije ide­je is­pun­ja­va­ju ne samo osta­le stra­ne no­vi­na, već i do­bar deo naše no­vi­je isto­ri­je.

Shva­ta­jući do­pi­si­van­je s Moći kao za­ba­vu, En­gle­zi se često šale. Naše ru­bri­ke „Pi­sma čita­la­ca“ kon­ku­ri­šu – čitul­ja­ma. A šale obez­beđuju re­dakcije teh­ničkim greškama.

Evo ne­ko­li­ko uzo­ra­ka en­gle­skog duha iz “Gardi­a­na“:

Po­vo­dom ve­sti da se neka kri­ket utak­mi­ca neće pre­no­si­ti pre­ko te­le­vi­zi­je, g. Makki­ven piše: „Ne tre­ba pret­po­sta­vi­ti da će se zem­lji slo­mi­ti srce. Naš na­ci­o­nal­ni sport, čekan­je au­to­bu­sa na kiši, do­vo­lj­no je uz­bu­dljiv.“

Po­zdrav­lja­jući vl­a­di­nu po­li­ti­ku in­vesti­ran­ja u ono što do­no­si si­gu­ran pro­fit, je­dan čita­lac pred­laže da se ulaže u ar­gen­tin­ska rat­na bro­do­gradilišta. Dru­gi hva­li na­i­me­no­van­je uspešnog pi­sca Ar­če­ra za pred­sed­ni­ka To­ri­jev­ske stran­ke – kao ve­šta­ka u prav­ljen­ju uver­lji­vih priča iz čistih izmišljo­ti­na.

Al­u­di­ra­jući na ras­pro­da­ju bri­tan­ske industri­je Ame­ri­kan­ci­ma, g. Bro­nel ova­ko pre­vo­di vla­din rečnik: „U na­ci­o­na­i­nom in­te­re­su znači u in­te­re­su ame­ričkog vla­sni­ka en­gle­ske kom­pa­ni­je. Stra­na kon­ku­ren­ci­ja­ je en­gle­ska kom­pa­ni­ja u ko­joj Ame­ri­kan­ci ne­ma­ju većinu ak­ci­ja.

Biti kon­ku­ren­tan znači što bol­je se pro­da­ti Ame­ri­ci. A gru­bi je anti-ame­ri­ka­ni­zam ako po­ve­ru­je­te ma­kar u jed­nu od ovih tvrd­nji“. Na ute­hu lor­da Mar­ša­la da černobiljs­ke ra­di­ja­ci­je nisu ško­dlji­vi­je od pu­šen­ja, čita­lac poručuje: „Uspešno sam se ota­ra­sio pušenja. Sad očajnički na­sto­jim da se ota­ra­sim i nukle­ar­ne ener­gi­je.“

Bi­o­gra­fi­je iz­u­zet­nih lju­di bol­je se pro­da­ju od živo­to­pi­sa običnih, pa mla­di vik­to­ri­ja­nac g. Gel­er iz­jav­lju­je: „Do sada ni­sam bio ho­mo­sek­sualac, ali pošto vi­dim ko­li­ko to bi­o­gra­fe odušev­lja­va, spre­man sam da, uz skrom­nu na­kna­du, u ra­zmatran­je uzmem i ovu mogućnost.“

Na po­bu­nu pro­tiv obil­ja go­lo­tin­je po no­vi­na­ma, je­dan veli da su ubeđeni nu­di­sti bili i sta­ri Kel­ti, a dru­gi od­go­va­ra da su sta­ri­ji i bol­ji pri­mer – maj­mu­ni.

Etnički pu­ri­tan­ci zah­te­va­ju isel­ja­van­je stra­na­ca, pa se g. Klark za­bri­nu­to pita šta će tada biti s kra­ljev­skom po­ro­di­com ko­ja ­je nemačkog po­re­kla? Je­dan čila­lac se slaže da Bri­tan­ski mu­zej vra­ti Gr­ci­ma deo par­tenon­skog hra­ma, ne zato što drži da su Grci u pra­vu – na­rav­no da nisu – nego što su ko­pi­je hi­gi­jenski­je, jef­tin­ije, lak­še se održava­ju, bez te­škoća zamen­ju­ju, a re­dov­no iz­gle­da­ju bo­lje od za­pu­šte­nih ori­gi­na­la.

Po­vo­dom slo­bod­nog po­na­šan­ja po­zo­rišne i kon­cert­ne pu­bli­ke, g. Mju­re­l piše: „Oda­jem priznan­je iz­van­red­noj to­le­ran­ci­ji pu­bli­ke u po­zo­rištu i na kon­cer­ti­ma. Za vre­me svo­jih broj­nih po­se­ta. ni­jed­nom se ni­sam zakašljao, kinuo ili plju­nuo, niti sam ista žva­kao, pa ipak, iako sam se po­na­šao sa­svim iz­van današnjih običaja, niko me nije opo­me­nuo, iz­gr­dio ili na od­go­vor­nost po­zvao.“

U našem naj­u­gled­ni­jem ne­del­jni­ku našao sam samo dva pi­sma u eng­le­skom klju­ču. Oba se od­no­se na pred­log iz­me­ne državne him­ne. Prvo gla­si:

„Ju­go­slo­ve­ni jošte živi aso­ci­ra na to da iz­u­mi­re­mo, bo­ri­mo se za goli život, ali upr­kos tome – još mr­da­mo. To de­luje pe­si­mi­stički.“ Dru­go gla­si:

„Be­smi­sle­no de­l­u­je Jugo­slo­ve­ni jošte živi, jer je u sadašnjim uslo­vi­ma, kada je zem­lja uje­din­je­na, slo­bod­na, ne­za­vi­sna, a po­go­to­vu so­ci­jali­stička, po­ru­ka ve­o­ma pe­si­mi­stička.“ Moj je pro­blem bio je­di­no u tome da usta­no­vim šale li se ovi lju­bi­tel­ji na­rod­nog op­ti­mi­zma, ili go­vo­re ozbil­jno.

Muke sam imao i oko g. Jan­ga koji piše kako je So­vje­ti­ma u Af­ga­ni­sta­nu­ je­di­ni cilj da Af­ga­ni­stan pre­tvo­re u mo­der­nu, na­pred­nu državu, za­sno­va­nu na slo­bo­di, jed­na­ko­sti, prav­di, to­le­ran­ci­ji i obi­lju. Ni sada ni­sam sigu­ran. Od ova­kvih ide­ja prav­lje­ne su mno­ge isto­ri­je. Samo ni­kad nisu bile sal­ji­ve. Ne znam zato kako da g. Jan­ga shva­tim. To pre­pu­štam Af­ga­ni­stan­ci­ma koji žive u Lon­do­nu.

Je­di­no sam čvr­sto ubeđen da g. Čap­el iz Sase­ksa, čija se po­ru­ka tiče pomalo svih no­vi­na na sve­tu, ozbil­jno mi­sli kad piše ured­ništvu „G­ar­diana“: „Ve­li­ko mi je za­do­voljstvo iz­ve­sti­ti vas da su, kad se za­pa­le, vaše cen­je­ne no­vi­ne u pred­no­sti nad dru­gi­ma. Nji­hov je pla­men lep­ši, traj­ni­ji i to­pli­ji. Ovaj put, go­spo­do, ni­sam svoj no­vac baš sa­svim uza­lud po­trošio.“

Da, g. Ča­pel mi­sli ozbil­jno. Na žalost, nije u pra­vu. Bar „Gar­di­a­na“ što se tiče. Pitaćete me ot­ku­da to znam? Iz is­ku­stva, go­spo­do, iz sop­stvenog is­ku­stva s no­vi­na­ma.

Samo one ima­ju jed­no dru­go ime.