Sedma sila

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

SED­MA SILA U BO­DLJI­KAVIM ŽICA­MA

Do sada smo u bo­dlji­ka­vim žica­ma ima­li pri­li­ke da vi­di­mo, osim za­tvo­re­ni­ka – jer i maj­mu­ni su već u običnim žica­ma – samo prvu silu sve­ta, voj­sku. Sada se u bo­dlji­ka­vim žica­ma našla i sed­ma sila – štam­pa. Je­dan od očeva ame­rićke žur­na­li­sti­ke je re­kao da je vest od­go­vor na pi­tan­ja ko, kada. gde, kako, šta i zašto. Ovu vest o tvor­ci­ma ve­sti i mi ćemo tako is­pričati.





Mo­ra­mo reći da žice nisu me­ta­fo­rične. Pra­ve su. Nisu žice s ne­vi­dlji­vim bo­dlja­ma, ko­ji­ma je op­kol­je­na štam­pa u dik­ta­tu­ra­ma, ti­ra­ni­ja­ma i naročitim de­mo­kra­ti­ja­ma, gde se tvr­di da su građan­ske slo­bo­de buržoa­ska pred­ra­su­da i da je pra­va de­mo­kra­ti­ja tek ona koja se ne pri­mećuje. U ta­kvim su zem­lja­ma kri­mi­nal­ci na vla­sti, a no­vi­na­ri koji o nji­ma pišu – u žica­ma.

U nji­ma se prvo ka­ta­stro­fa događa u stvar­no­sti, za­tim se po­nav­lja u mi­ni­star­stvu za in­for­ma­ci­je, a kad se opet među na­rod vra­ti, po­sta­je tri­jumf.

Da su ra­di­o­a­ktiv­nim pa­da­vi­na­ma ugroženi, sa­zna­ju naj­pre oni koji to nisu, pa tek onda. even­tual­no, i oni koji jesu. U ta­kvim zem­lja­ma sva­ka se isti­na zna una­pred, pa se o sve­mu una­pred može izvešta­va­ti. U nji­ma stvar­nost vašeg član­ka ne od­re­du­je stvar­nost u ko­joj se živi, nego stvar­nost mini­star­stva koje uređuje list.

U nji­ma se sve ve­sti dele na do­bre koje se do­ga­đa­ju i rda­ve koje se ni­kad ne do­ga­đa­ju. U listo­vi­ma ta­kvih ze­mal­ja ­je­di­na ­je isli­ni­ta ru­bri­ka – čitu­lja.

Ov­de ­je reč o pra­vim bo­dlji­ka­vim žica­ma, pra­voj štam­pi i pra­voj de­mo­kra­ti­ji. Reč je o Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji. Kako se, da­kle, de­si­lo da se deo nje­ne štam­pe nađe u bo­dlji­ka­vim žica­ma?

Naj­pre, KO se to u žica­ma našao? Po­sre­di su četi­ri li­sta, među nji­ma i svet­ski do­a­jen „Taj­ms“, vla­sništvo au­stra­lij­skog mag­na­ta štam­pe Ru­per­ta Mer­do­ka.

KADA se do­go­di­lo? Pro­šle go­di­ne, i još tra­je. Nešto zbog po­slo­vične eng­le­ske spo­ro­sti, nešto zbog tvr­do­kor­no­sti dok­tri­na koje sto­je iza zavađenih stra­na, a nešto i zbog opštih načela, na ko­ji­ma svo­jim boljim de­lom počiva naša ci­vi­li­za­ci­ja. GDE se do­go­di­lo?

U Istočnom Lon­do­nu, ne tako da­le­ko od Maj­ke par­la­me­na­ta, koja je po­sta­vi­la te­me­lje mo­der­nim gra­đan­skim sl­o­bo­da­ma, među nji­ma i slo­bo­di in­for­mi­san­ja. ŠTA se, za­pra­vo, do­go­di­lo? Da bi se oslo­bo­dio ne­po­treb­ne rad­ne sna­ge, pro­cen­je­ne na oko 500 lju­di, i lakše uveo novu štam­par­sku teh­ni­ku, ko­joj se upra­vo zbog ne­za­po­sle­no­sti sin­di­ka­ti pro­ti­ve, Mer­dok je četi­ri svo­ja li­sta pre­se­lio iz cen­tra bri­tan­ske štam­pe Flit Stri­ta u Vo­ping, zabačeni kraj Istočnog Lon­dona, bez koga bi grad mo­gao osta­ti a da to niko ne pri­me­ti.

Sin­di­kat štam­pa­ra ­je pro­gla­sio štrajk i pred Mer­doko­vu fa­bri­ku ve­sti do­veo jake štraj­ka­čke straže da spreče ula­zak oni­ma koji se, kao elek­tričari i no­vi­na­ri, ot­po­ru nisu pri­družili. Da bi rad omo­gućio, Mer­dok je oko džinov­ske zgra­de svo­jih no­vi­na po­di­gao zid od bo­dlji­ka­ve žice, uveo straže sa psi­ma i od usta­no­ve, zatočnika ljud­ske slo­bo­de, na­pra­vio tvrđavu.

Ve­li­ke vas ta­ble is­pred nje upo­zo­ra­va­ju: „Opa­snost! Ne­o­vlašćen ulaz za­branjen! Ako pokušate da pre­kršite mere si­gur­no­sti, koje uključuju bo­dlji­ka­vu žicu i zi­do­ve sa šil­jci­ma, možete pre­tr­pe­ti ozbil­jne po­vre­de!“

KAKO se sve to do­go­di­lo? Po no­vo­do­ne­tom za­ko­nu rad­nik može po­stav­lja­ti štraj­ka­čke straže samo pred svo­jim pred­u­zećem, pred­u­zećem s ko­jim je u spo­ru. Nipošto pred tuđim. Mer­dok je jed­no­stav­no od svo­ja četi­ri sta­ra pred­u­zeća osno­vao novo. Pu­tem pro­ste pre­re­gi­stra­ci­je kod suda, pre­ko noći je kom­pa­ni­ja, u ko­joj su ra­di­li otpušteni štam­pa­ri, po­sta­la tuđa, a nji­ho­ve straže, od le­gal­nog čina od­bra­ne svo­jih in­du­strij­skih pra­va, čin ile­gal­nog rušenja jav­nog reda. Ota­da fa­bri­ka ve­sti po­sta­je i sama vest. Bru­tal­ni su­ko­bi rad­ničke i po­li­cij­ske mase, pod­sećajući na ponižava­juće pri­zo­re iz ne­dav­nog ru­dar­skog štraj­ka, od Mer­doko­ve tvrđave čine utvrđenje pod op­sa­dom.

O bri­tan­skoj in­du­strij­skoj de­mo­kra­ti­ji go­vo­rićemo dru­gom pri­li­kom, a sada samo o de­mo­kra­ti­ji in­for­mi­san­ja. Ali, obe su stva­ri po­ve­za­ne. In­du­strijske de­mo­kra­ti­je nema bez slo­bo­de štam­pe, niti slobode štam­pe bez in­dustrij­ske de­mo­kra­ti­je.

No­vi­na­ri pričaju o ne­mo­gućim uslo­vi­ma rada u Mer­doko­voj tvr­đa­vi. Čovek se oseća kao da živi u dik­ta­tu­ri koja se ras­pa­da. Trpi pod op­sa­dom, a i sam bi da­ joj se pri­druži.

Stid što se, upr­kos štraj­ku, radi, udružuje se sa ne­mo­gućnosću da se nor­mal­no radi, jer no­va­ zgra­da nema do­vol­jno ko­mu­ni­ka­cionih ka­na­la sa sve­tom, a namešte­ni­ci se do­vo­ze blin­di­ra­nim ko­li­ma.

Za­mi­sli­te sebe kao no­vi­na­ra po­zva­nog da bra­ni slo­bo­du, a po­sao mora da obav­lja iz za­tvo­ra. U me­đu­vre­me­nu, nje­gov je list, „Tajms“, slo­bod­no i isti­ni­to pi­sao o dik­ta­tor­skim ogra­ničen­ji­ma za štam­pu u Južnoj Afri­ci, ali svo­je vla­sti­to stan­je nije kao op­sad­no opi­sao.

Priče nje­go­vih no­vi­na­ra o ne­mo­gućim uslo­vi­ma rada u Vo­pin­gu ne mogu se naći na stra­ni­ca­ma „Taj­m­s“-a. One su ano­nim­no saopštene dru­gim li­sto­vi­ma.

Osta­je da se od­go­vo­ri na pi­tan­je ZAŠTO? Zašto se sve to događa? Ma ka­kva se bit­ka ovde vo­dila, pro­ti­vu sin­di­ka­l­nih pra­va ili slo­bo­de štam­pe, ona­ je Bri­ta­ni­ji ne­po­treb­na. Nje­na štam­pa i sada važi kao uzor ne­pri­stra­sno­sti, ali da ne bi­smo pre­te­ra­li, re­ci­mo bar – pri­stra­sno­sti koja ne vre­đa ra­zum.

Ovo što se pred Mer­doko­vom tvrđavom slo­bo­de događa vređa ljud­ski ra­zum. To bri­ne pri­ja­tel­je En­gle­ske, naročito one iz ze­mal­ja čijoj štam­pi bo­dl­ji­ka­va žica nije po­treb­na, jer je opkolje­na ne­vi­dl­ji­vom bo­dlji­ka­vom žicom opre­si­je i stra­ha.

Au­stra­lij­ski pi­o­nir­ski me­to­di, po­god­ni za lov na div­lje pse, nisu u Evro­pi po­god­ni za lov na lju­de. I naj­zad, zašto s kra­ja XX veka čovek mora da bira iz­me­du vi­dlji­ve i ne­vi­dlji­ve bo­dlji­ka­ve žice? ZAŠTO?