“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ŠKOLA ZA POLITIČARE,ILI PO JUTRU SE DAN POZNAJE
Ima jedna dosadna poslovica kojom mi je zagorčavala mladost. Ona glasi: „Po jutru se dan poznaje“. Na engleski je neprevodiva. Ovde se dan retko završava kako je počeo. Balkanski dani su dosledniji.
Veče se drži jutarnjih obećanja. Jedino su nam istorijski dani nešto nepouzdaniji. I lepo kad nam svane, ružno nam se smrkava. Bio sam lenj i neposlušan. Sada sam, s istim ishodom, vredan i poslušan.
Neopravdanost poslovice u mom slučaju dopušta mi da i na tuđa jutra, tuđe mladosti, gledam s nadom koju poslovica poriče. Činjenica da je neko u desetoj pobio roditelje, ne znači da će u pedesetoj ubiti i decu.
Činjenica da je nečija inleligencija u desetoj bila na nivou paprati, ne znači da se u pedesetoj, kad se postane državnik, neće razviti barem do pameti mesožderske biljke. Činjenica da se u desetoj slabo računalo, ne znači da se u pedesetoj neće dobro krasti.
Činjenica da smo u desetoj lagali jer laž od istine nismo razlikovali, ne znači da u pedesetoj nećemo lagati samo zato što sada istinu znamo. Mladalačka sebičnost u desetoj, kad do pedesete stignemo, ne mora se pretvoriti u starački egoizam; može postati i ono što ćemo sad gordo zvati – razumom.
Jednu od idućih emisija posvetićemo engleskom obrazovanju, pomalo u strahu da nećemo biti shvaćeni. Iz dva razloga: što Englezi još nemaju evropsko obrazovanje, i što mi nemamo vise – nikakvo. Ovaj put, međutim, govorićemo o moralnom aspektu obrazovanja, čiji model ne određuju samo škola i porodica, već, naročito ako je o političkom moralu reč, zajednica u kojoj se živi i od koje se uči.
Grčki polis, rudimentarni oblik antičke države, bio je i škola građanstva. On je formirao Grka, čoveka i građanina. On ga je učio moralu i pogledu na svet. Danas bi svakog prisebnog čoveka, Džona kao i Živorada, užasnula vest da ga zajednica još uvek formira, i da je njegov društveni moral manje stvar njegove slobodne volje, a više vraćanje društvu – mere za meru.
Nedavno sam upoznao mladu nadu ovdašnje stranke. Pošto je održala više blistav no bistar govor o čarima i prednostima demokratije, nepogrešivosti slobodnog narodnog razuma i visokim moralnim obavezama politike, privatno mi je ta nada rekla: da je glavna prednost demokratije u tome što je nepostiziva, da mu, dok svoj razum ima, ničiji drugi nije potreban, da je politika nužno najnemoralniji oblik javne delatnosti i da je svaki političar od zanata, shodno tome, jednovremeno proizvođač konopca za vešanje i dželat.
Budući ministar je potom odjurio na drugi zbor. Ostao sam zadovoljan. Sad sam bar znao šta me očekuje.
U Engleskoj. A u mojoj zemlji? Prepričaću uzorak našeg političkog morala iz beogradskog „NIN“-a od 13. aprila 1986, pa sudite sami. Na vest o raspisivanju licitaci je za naše atomske centrale, koju smo u prošloj emisiji nazvali „jugoslovenskim moralnim Černobiljem“, pojavile su se antinuklearne peticije građana, ali su učenici bivše Prve beogradske gimnazije oborili sve jugoslovenske peticionaške rekorde. Njihov je protest potpisalo 70 000 srednjoškolaca Srbije.
Ovim završavam lepši deo priče. Plemenitu nadu ostavljam na vratima politike, i ulazim u njenu manje plemenltu realnost. Znajući za animozitet vlasti prema inicijativama građana koje od nje ne potiču, organizatori srednješkolskog antinuklearnog protesta traže za svoju akciju, i dobijaju je, saglasnost višeg omladinskog vođstva. Na nevolju, dolazi do omladinskih izbora.
Čime se ponovo dokazuje da su izbori čista nesreća i da bi bez njih svima bilo bolje. (Nama svakako. Bar bi prevareni bili samo jednom, a ne vise puta.) U svakom slučaju, novim funkcionerima na početku karijere nije se svidelo da odmah imaju probleme, premda, opet, ne vidim zašto bi u demokratiji volja naroda bila problem, kad je pravi problem uvek u njenom odsustvu, te su najednom iz sve snage pregnuli da već odobrenu akciju zaustave.
„Cak i ljudi koji su nam aplaudirali i dizali nas u nebesa“ – kaže mladi inicijator antinuklearne akcije A. K. – „sada su nam govorili da smo pogrešiti. Svi su počeli da peru ruke. Bilo je pretnji da ću u zatvor i da će mi roditelji biti otpušteni s posla, a da će se svi potpisi spaliti.“
Završavam navodnice zadivljen ljudskim progresom, jer nekad bi sa svojim potpisima goreli i potpisnici. Ovako ne gori ništa. Cak ni obrazi omladinskih funkcionera – od stida.
Kraj peticije glasi: „Ko su ljudi koji to planiraju i da li su svesni da, kada se mi budemo susretali s problemima koje će nam nuklearke doneti, oni neće biti živi?“ Za sada, međutim, oni su i te kako živi. Onaj koji je jedva živ ostao, inicijator je peticije.
Pošto je živ, možda bi valjalo da u nekoj novoj peticiji pita svoje omladinske vođe kakav je to dvoličan moral, kupoprodajna čast i samoživa pamet, što interese vlastite karijere stavlja iznad svih drugih, i da li su svesni da, kad se inicijator bude sretao s problemima koje će takav moral nesumnjivo doneti, oni više neće biti među živima.
Ali, biće živ inicijator peticije A. K. i njegovi drugovi. Možda će i on biti omladinski funkcioner i potencijalni ministar. Kakav, zavisi od koga je moral učio. Ako ga je naučio od sebe, ako ga je iz svoje mladosti poneo, nečemu se još i možemo nadati. Ako ga je učio od svojih omladinskih prethodnika, slabo nam se piše.
Na moju sreću, ja sam bezbedan. Dok neko od njih postane ministar koji će odlučivati o meni i mom narodu, ja ću već biti mrtav.
Ali, narod neće. Ne može se tako lako izvući kao ja.
No comments:
Post a Comment