Tuđina

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

PO­VRA­TAK IZ TUĐINE U TUĐINU

Pre više od dve go­di­ne započeo sam ove ko­me­nta­re na BBC-u s emi­si­jom pod na­slo­vom Pisac i tuđina. Vreme je da se. na kra­ju ovog epi­sto­lar­nog iz­bo­ra, na temu tu­đi­ne vra­tim i sa­da­ je osve­tlim s jed­ne dru­ge, za slu­ša­tel­ja možda neočeki­va­ne, ali opet iskre­ne stra­ne.

Neke nas mr­zo­vol­jne fi­lo­sofi­je uče da je iz­gnan­st­vo, tuđinstvo, nepripadnost, jedi­ni re­a­lan način ljud­skog po­sto­jan­ja, i da sve što u živo­tu, ma­hom uza­lud­no, pred­u­zi­ma­mo ne služi ničem dru­gom nego da taj svoj ne­srećni nežel­je­ni položaj tuđinca i stranca pri­kri­je­mo, a po mogućno­sti i za­bor­avi­mo.

Tuđi smo sve­tu koji nam je tuđi, i tu se, pre­ma ta­kvom mišljen­ju ništa ne može učini­ti.

Ali u pro­sto­ru opšte, prinudne, za­da­te otu­đe­no­sti po­sto­je zone u ko­ji­ma se ona do­bro­vol­jno po­o­štra­va. Tuđini voljom Ijud­ske sud­bi­ne po­sta­jemo to i svo­jom. Više načina ima da se dvost­ruka otu­đe­nost is­ku­si.

Go­vo­riću sa­mo o jed­noj koju su mi­gra­ci­je, eko­nom­ske kao i pol­itič­ke, istorij­ske kao i život­ne, po­sled­njih ve­ko­va učini­le opštom pojavom.

Go­vo­riću o osećanju tu­đin­stva pro­is­tek­lom iz okol­no­sti da, ma ka­kvi bili raz­lo­zi, ne živi­te u svo­joj zem­lji, sa svo­jim na­ro­dom, u pro­sto­ri­ma nje­go­vog duha, men­ta­li­te­ta, običaja i je­zi­ka.

U pro­sto­ri­ma što ih je krv­lju, gre­si­ma i za­blu­da­ma, ali i po ne­kim tri­jum­fom, obe­ležila nje­go­va isto­ri­ja.



Sva­ko ko je duže vre­me­na živeo u ge­o­graf­skoj tuđini zna šta to znači. I ko­li­ko, čak i ako ­je do­bar, život gubi kada se ne živi na pra­vom me­stu, kada se živi iz­van nje­ga, kao što En­gle­zi vele – out of pla­ce.

A pra­vo­ je me­sto uvek ono na kome smo po­ra­sli. Jer, od svi­ju tuđina na koje je čovek osuđen, najs­nošlji­vi­ja je ipak sop­stve­na. (Ali u smi­slu u kome je od svih kri­vi­ca naj­lakša – svo­ja.)

I baš tu za po­vrat­ni­ke iz ove dru­ge tuđine u svo­ju zem­lju, ako se ne vraćaju u mr­tvačkom san­du­ku, na­sta­ju neočeki­va­ne i bo­l­ne, ali, sve u sve­mu, pri­rod­ne teškoće.

U bri­tan­skom društve­nom živo­tu nema ništa tužije od ko­lo­ni­jal­nih činov­ni­ka koji su život pro­ve­li u In­di­ji – sa­svim do­bar, uo­sta­lom, u poređenju s do­mo­ro­dačkim –san­ja­jući tre­nu­tak u kome će se u do­mo­vi­nu vra­ti­ti i osta­tak zem­nih dana pro­ve­sti sa svo­jima.

A kad taj tre­nu­tak dođe i oni se sa svo­ji­ma nađu, sve na­jed­nom po­sta­je drukčije. San­ja­na idi­la se ne ostva­ru­je.

Svo­ji više ne iz­gle­da­ju kao svo­ji. Sad su tuđi. Ni zem­lja više nije što je bila, ili što su oni mi­sli­li da je­ste kad su je napuštali. Sve iz­gle­da drukčije, ne­po­zna­to, stra­no.

Tuđina iz koje se do­la­zi pos­ta­je bliža od te nove tuđine u koju se ula­zi. Pra­va tuđina, bar u uspo­me­ni, u ilu­zi­ji, po­sta­je do­mo­vi­na; pra­va do­mo­vi­na u su­ro­voj re­alno­sti osećanja – tu­đi­na.

Pi­sa­lo se i ras­prav­lja­lo o ovom fe­no­me­nu. Go­vo­ri­lo se o pro­ce­su adap­ta­ci­je kod po­vrat­ni­ka, pa i o re­ha­bi­li­la­ci­ji, kao da su se re­pa­trir­ci iz sve­ta vraćali kao bo­gal­ji koje val­ja lečiti, kao da ih je svet, ta tu­đi­na obo­gal­ji­la.

U tome, razume se, ima ono­li­ko isti­ne ko­li­ko ­je ima u opasnosti da, kad joj se vra­ti, to obo­gal­jen­je dovrši do­mo­vina.

Kod En­gle­za ­je značajan udeo u ne­a­dap­tabilnosti po­vrat­ni­ka ima­lo sro­za­van­je na dru­štve­noj lestvici, spu­štan­je na ose­tlji­voj ska­li ma­te­ri­jal­nog bla­go­stanja, ukrat­ko – pad s in­dij­skog slo­na na en­gle­skog ma­gar­ca.

Plaćao se da­nak gu­bit­ku uti­ca­ja, ugle­da, moći, per­spek­ti­ve. Ali­, ja mi­slim da su du­blji raz­lo­zi ne­gde du­blje: živo­ti se nisu žive­li za­jed­no, is­ku­stva su međusob­no po­sta­la tuđa, mi­šljen­ja i osećanja pre­sta­la su da budu za­jed­nička.

Od­la­skom iz zem­lje, iz nje se čupa­ju ko­re­ni koji nas spa­ja­ju s po­re­klom, rod­nim tlom, nje­go­vom isto­ri­jom i sud­bi­nom. U tuđem sve­tu ne na­la­ze od­go­va­ra­juću hra­nu pa venu. Puštaju se dru­gi ko­re­ni.

Ali oni su lažni, ve­štački. To su pse­u­do­ko­reni ali­bi­ja. Ko­ren­je za pri­li­ku. Ono nas siti ali ne hra­ni.

U međuvre­me­nu, sta­ro ko­ren­je tru­li.

Ako ni­ste građanin sve­ta, a malo je ko od nas rođeni apa­trid, gu­bit­kom tog pr­vo­bit­nog ko­ren­ja ­gu­bi­mo i sva­ku re­al­nu šansu za po­vra­tak. O, možemo se mi fizički vra­ti­ti, u svojoj zem­lji još dugo žive­ti, pa i umre­ti, ali ništa više neće biti kao pre. Sta­ro se ko­ren­je ne može ob­no­vi­ti, novo se ne rnože pu­sti­ti.

U gu­stoj, živoj šumi svo­jih su­na­rod­ni­ka, du­bo­ko u zem­lju ura­slih, mi ćemo za­u­vek biti tek suvo, beživot­no drveće.

Ne­spo­ra­zum nije u tome što zem­lja nije sprem­na da nas pri­hva­ti, nego što mi više ni­smo spremni nju da pri­hva­ti­mo.

Od­ba­ci­ti nešto za šta zna­te da mu pri­pa­da­te, teže je nego biti odbačen od nečega čemu se ne pri­pa­da i ni­kad nije pri­pa­da­lo.

Nije naj­teža tu­đi­na što su vam je svo­jim ne­ra­zu­me­van­jem na­met­nu­li dru­gi. Naj­teža je ona koju ste svo­jim ne­ra­zu­me­van­jem dru­gih sami stvo­ri­li.

Zato se od onih do čijeg vam je raz­u­me­van­ja stalo, od onih za koje vam je pre­sud­no da ih raz­u­me­te, ni­ka­da na­du­go ne­moj­te raz­dva­ja­ti. Zatećićete dru­ge lju­de. Ako ste do sada igru mo­ra­li igra­ti samo pred svo­jim ne­pri­ja­tel­ji­ma, od sada ćete je mo­ra­ti igra­ti i pred svo­jim pri­ja­tel­ji­ma.

A to će biti ona naj­veća tuđina koja će vas po po­vrat­ku iz tu­di­ne čeka­ti.

I tome pomoći nema.

Sa Cr­nog mora, gde ga je Av­gust prog­nao, pe­snik Ovi­di­je je pe­vao: „Učini­te da se moje ko­sti vrate u maloj urni da, iako mr­tav, ne osta­nem u iz­gnanstvu.“ Ovi­di­je, na­rav­no, nije mi­slio na svo­je ko­sti. Na sebe je mi­slio.

Ali, možda je bol­je što se vra­tio samo u rim­sku isto­ri­ju.