Tumačenje Jugoslavije

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TUMAČENJE JU­GO­SLA­VI­JE, ILI HOD PO MU­KA­MA

Go­spo­di­ne, re­kao je En­glez kome sam opi­si­vao Ju­go­slaviju, neću da tvr­dim da sam baš sve od va­šeg ob­ja­šnjen­ja raz­u­meo, ali mi se čini da sam na do­brom putu i, ako bi mi još malo vre­me­na po­sve­ti­li, stvar će mi biti sa­svim ja­sna.

Meni nije teško, re­kao sam, ali ne bih vam sa­ve­to­vao. Za­sto? U pr­vom redu, ra­zu­me­ti sve nije en­gle­ski, a za­tim, iz raz­lo­ga koje vam sada ne umem ob­ja­sni­ti, ali će vam na kra­ju i sa­mom biti ja­sno.

Kao so­ci­ja­li­sti, gla­si­lo je prvo pi­tan­je, vi od­ba­cu­je­te ka­pi­ta­li­stički način pro­iz­vod­nje i pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu? Ne, re­kao sam, mi je hva­li­mo i pro­pa­gi­ra­mo. Dopuštate je, da­kle?

A ne, to­li­ko da­le­ko ne ide­mo, na­pro­tiv, sprečava­mo je gde i kako možemo. Što je onda pro­pa­gi­ra­te? Po sebi se raz­u­me, zato što je bol­ja. Tako? Tako. A kako na tržište i nje­go­ve za­ko­ne gle­da­te?

Ve­o­ma po­vol­jno. Oćeku­jem tada da ste tržište uve­li? Na sreću, ni­smo. Za­što, ako na nje­ga po­voljno gle­da­te? Zato što bi to bilo ne­so­ci­ja­li­stički. Oprosti­te, šta je za vas so­ci­ja­li­stički?

To je ja­sno – sve što se bla­go­vre­me­no ne uvo­di, u čemu se bla­go­vre­me­no ne uspe­va, čega bla­go­vre­me­no ne­do­sta­je. Raz­u­me­te li? Ne sa­svim, ali se na­dam da ću bla­go­vre­me­no raz­u­me­ti, re­kao je g. Džons.

Po­tom je pi­tao po­sto­ji li i kod nas so­cijal­na ne­jed­na­kost. Šta je to, sad sam ja pi­tao, ni­kad za to ni­sam cuo? Ob­ja­snio mi je da je to stan­je u kome jed­ni ne­ma­ju, a dru­gi ima­ju.

Toga nema, re­kao sam. Možda ima toga da oni dru­gi ne­ma­ju, a prvi ima­ju, ali tako nešto zločesto, da prvi ne­ma­ju, a oni koji su tek dru­gi ima­ju, toga nema. Ve­li­kih pri­vatnih do­ba­ra nema?

Na­rav­no da nema, ve­li­ka do­bra su državna. I ko­ri­sti ih samo država? Ne, uglav­nom pri­vat­ne oso­be.

A šta država ko­ri­sti? Pri­vat­ni­ke, raz­u­me se. Vi ima­te, re­kao je, usuđujem se pri­me­ti­ti, naročito, da ne kažem bi­za­rno, shva­tan­je socija­li­zma.

Ne bih re­kao, od­go­vo­rio sam, da je shva­tan­je bi­zar­no. Onda može biti bi­za­ran samo so­ci­ja­li­zam? To­li­ko, re­koh, ni­sam u stvar upućen.



Ima­ju li Ju­go­slo­veni slo­bo­de? Sve. I sve ih mogu ko­ri­sti­ti? Da­bo­me. Mogu li se i pro­tiv države udružiti? A, to ne mogu! Ali, i to je slo­bo­da, re­kao je g. Džons, i to bit­na, zar nije?

Nije, go­spo­di­ne, od­go­vo­rio sam, udruživan­je pro­tiv države koja je za slo­bo­du, znači biti pro­tiv slo­bo­de. Možete li ba­rem go­vo­ri­ti pro­tiv nje? Možete, ako u tome na­la­zi­te ka­kvo za­do­voljstvo.

Zar ga vi ne na­la­zi­te? Ne na­la­zim više. Stan­je je tako do­bro? Ne, vla­da je tako do­bra da igra ulo­gu opo­zi­ci­je. Ni­ka­kvih šan­si ne­mam da je u pri­go­vo­ri­ma pre­teknem. Stan­je je tako rđa­vo?

Na­pro­tiv, stan­je je sta­bil­no. Nije loše? Loše je ali sta­bil­no. Sta­bil­no loše? Sad sam ja za­mo­lio za vi­ski. Ovaj put on ga je do­neo. Bio je pra­vi.

A ja sam čuo, re­kao je, da je kod vas kri­za? Glu­post, kri­ze nema! Čega ima? Ničeg. Pa to znači da je kri­za! Ne, nego samo da je stan­je složeno. Šta to sad znači? Da nije pro­sto.

Vaše voćstvo, u sva­kom slučaju, pred­u­zi­ma mere? Ne pred­u­zi­ma, mere samo kom­pli­ku­ju stva­ri. Voćstvo ­je, da­kle, pa­siv­no? Na­pro­tiv, vrlo je ak­tiv­no. Smem li zna­ti u čemu se ta ak­tiv­nost sa­sto­ji?

U raz­mi­sljan­ju šta tre­ba pred­u­ze­ti. I onda se to pre­du­zme? Ne pre­du­zme se. Ali za­što, za­bo­ga? Zato što se naj­pre oko toga s na­ro­dom tre­ba do­go­vo­ri­ti. A kad se do­go­vor oba­vi, šta se radi? To ne znam, do­go­vor nije go­tov.

Vaša je zem­lja vi­se­na­ci­o­nal­na? Da. S mno­go je­zi­ka? Da. Raz­ličitih, pret­po­stav­ljam? Uglav­nom istih ili sličnih.

Koji se isto ili slično zovu? Ne, raz­ličito se zovu. Zašto? Da bi se raz­li­ko­va­li, za­bo­ga!

Ako su to isti ili slični je­zi­ci, pi­tao je g. Džons, sa žilom na čelu, ne vi­dim šta vas u spo­ra­zu­mevan­ju ome­ta? Ništa. Da li je to ipak zato što se ne raz­u­me­te? Ne, go­spo­di­ne, nego što se isu­vi­še do­bro raz­u­me­mo.

Jed­na tako sta­bil­na zem­lja ne po­tre­bu­je ve­li­ku po­li­ci­ju? To je isti­na. I nema je, pret­po­stav­ljam? Ima je. Čemu, ako je većina za so­ci­ja­li­zam? Ko kaže da je­ste? Nije, da­kle?

Je­ste, ali ima i ne­pri­ja­tel­ja. Mno­go? Malo, na pr­ste se dadu iz­bro­ja­ti. I za tako malo ne­pri­ja­tel­ja tako ve­li­ka po­li­ci­ja? Ne­pri­ja­tel­ja ima malo, ali su ve­li­ki ne­pri­ja­tel­ji.

I šta se s nji­ma radi? Niš­ta. Oni se ne hap­se? Nig­de ne možete baš tako lako hap­si­ti čla­no­ve vla­da­juće stran­ke, po­go­to­vo vlade! Čekaj­te, mo­lim vas, ako ne­pri­ja­tel­ji sede već i u vla­di, onda su oni moćni?

Nisu, jer da jesu uči­ni­li bi, pro­me­ni­li ne­što. Na osno­vu čega se onda zna da su ne­pri­ja­tel­ji? Na osno­vu naše štam­pe. Ile­gal­ne, an­ti­državne? Ma ne, državne, ona sma­tra da su nam glav­ni ne­pri­ja­tel­ji u vla­di.

A gde vla­da vidi ne­pri­ja­tel­je? U štam­pi, raz­u­me se. U međuvre­menu, gde su ne­pri­ja­tel­ji? Nig­de. Nema ih, go­spo­di­ne. Kako jed­na ta­kva zem­lja može ima­ti ne­pri­ja­tel­je?

I see, raz­u­mem, re­kao je g. Džons. Po­pi­li smo još po čašu vi­ski­ja. Ćuta­li smo iz­ve­sno vre­me. Iz­gle­da­lo je da on moje ćutan­je bol­je shva­ta od mo­jih reči. Po­sta­viću vam jed­no lično pi­tan­je, re­kao je naj­zad.

Vi ste iz Ju­go­sla­vi­je? Je­sam. Ju­go­slo­ven, da­kle? Ne, Sr­bin. Iz Sr­bi­je, da­kle? Ne, iz Crne Gore. Oda­kle? Iz Pod­go­ri­ce.

Gde je to? Nig­de. Kako nig­de, zar nije u Cr­noj Gori? Ne, go­spo­di­ne, ta­kvo me­sto ne po­sto­ji. Pa kako ste se onda u nje­mu ro­di­li? To se, re­kao sam, sad i ja pi­tam. Ali sad je ka­sno.

Kako Englezima nas objasniti

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KAKO EN­GLE­ZI­MA NAS OB­JA­SNI­TI?

Dužnost mi je da vam ob­ja­snim En­gle­ze. Držao sam da je za­da­tak ne­mo­guć i da ga s od­go­va­ra­jućim ne­u­spe­hom sra­zmer­no uspe­šno obav­ljam. Pro­me­nio sam mišljen­je otkako sam En­gl­e­zi­ma nas po­ku­šao da ob­ja­snim.

Tek onda sam shva­tio ne­pri­li­ke en­gle­skog ko­men­ta­to­ra Ra­dio-Be­o­gra­da. Naj­veća pred­nost ra­di­ja ­je u tome što vas niko ništa ne pita, bilo mu ja­sno ili ne. Tu sreću ne­ma­te kad nešto tumačite živom čove­ku, ume­sto mr­tvom mi­kro­fo­nu. Go­spo­din Džons ni­ka­kvo znan­je o Ju­go­sla­vi­ji nije imao.

Bio je da­kle, tipičan En­glez i raz­go­vor je te­kao ot­pri­li­ke ova­ko:



Pi­tao me gde je ta zem­lja. Ob­ja­snih mu da nije u Afri­ci, prem­da je, kao i Južna Afri­ka, po ime­nu na jugu. Da je u Evro­pi, iako neki od nas mi­sle da nije, drugi da je­ste, treći da je­ste i nije, a četvr­ti tim, kao i ma ko­jim dru­gim povo­dom, niš­ta ne mi­sle.

Takođe, da u njoj ne žive samo Slo­ve­ni, iako nam ime to kaže. Pi­tao me zašto ima­mo ime koje niš­ta ne znači. Od­go­vo­rio sam da ono od­go­va­ra zem­lji koja stal­no na­pre­du­je, jer da nešto znači, mo­ra­lo bi se stal­no men­ja­ti, da na­pre­dak što ver­ni­je iz­ra­zi.

Do­sta sam vre­me­na utrošio da mu ras­tu­ma­čim šta Ju­go­sta­vi­ja nije, pa je do­šlo vre­me da se vidi i šta ona je­ste. I tu su počele moje muke. One su, na­rav­no, kao i sve muke, po­če­le s ko­mu­ni­zmom: pitan­jem, na­i­me, je li Ju­go­sla­vi­ja ko­mu­ni­stička zem­lja? Nije, kazao sam. Onda je na vla­sti de­sni­ca?

Nije, re­kao sam. Ko je na vla­sti? Ko­mu­ni­sti. A zem­lja, ka­kva je? So­cija­li­stička. Kao u Ru­si­ji? Ne? U Kini? Ne. Na Kubi? Ne. Nego?

Kao nig­de na sve­tu. Mora biti da je jako zanimlji­va? To je­ste, ka­zao sam. Ona da­kle nije de­mo­krat­ska? Na­rav­no da je­ste. Ima­te, da­kle, više par­ti­ja? Ne­ma­mo, sa­mo jed­nu. Ima­mo, doduše i Narod­ni front. Onda ima­te dve par­ti­je?

Ne­ma­mo, u nje­mu su takođe ko­mu­ni­sti. Dru­gi ko­mu­ni­sti? Ne, isti. Ju­go­sla­vi­ja je, pret­po­stav­ljam, re­pu­bli­ka? Je­ste. Hva­la bogu, re­kao je.

Zašto, da i vi ni­ste re­pub­lika­nac? Ni­sam, rece g. Džons, ali do sada je sve bilo obr­nu­to, pa sam mi­slio da je i to. Ne, to slu­čaj­no nije. Ume­sto kral­ja, ima­te pred­sed­ni­ka. Ne­ma­mo. Ne­ma­te šefa države? Čak i de­vet! Zašto de­vet!

Za šest re­pu­bli­ka i dve po­kra­ji­ne. To je osam, gde je de­ve­ti? Ne znam, od­go­vo­rio sam. Zem­lja je, na­dam se, jed­na? Ne nadaj­te se, osam ih je. Ko­ji­ma ipak vla­da je­dan pred­sed­nik? Pred­sed­ništvo, za­pra­vo. Onda je ono pred­sednik?

Nije, predsed­nik je pred­sed­nik Pred­sed­ništva. Ali ko je pred­sed­nik države? Opro­sti­te, re­kao sam, mogu li pro­me­ni­ti pi­tan­je? To je upra­vo bila i moja ide­ja, re­kao je. Vi sva­ka­ko ima­te vla­du? Sva­ka­ko.

I ona vla­da? Po­ku­sa­va. I uspe­va? Ne, bo­jim se. Zbog ot­po­ra na­ro­da? Zbog ot­po­ra dru­gih vla­da. Stra­nih? Domaćih. Pa to se u va­šoj zem­lji vodi građan­ski rat? Ne vodi se, šta vam pada na pa­met? Ka­za­li ste da po­sto­je dru­ge vla­de koje ile­gal­noj ne daju da vla­da? Ne, one le­gal­noj pomažu da vla­da.

Pa što, do vra­ga, ne vla­da? Nema pri­sta­nak građana. Što je onda građani ne sme­ne? Ne­ma­ju pri­sta­nak vla­de. U va­šoj je zem­lji vla­da­juća kla­sa rad­nička? Je­ste. Ona, da­kle, vla­da? Ne, re­koh, rad­nička kla­sa radi, samo joj ime kaže, a vla­da vla­da­juća.

I ona se o rad­ni­ci­ma sta­ra? Oni nisu ma­lo­let­ni, ona se sta­ra o državi, a o radnicima se sta­ra­ju sin­di­ka­ti. Oni šti­te rad­ničke in­te­re­se? Ne, oni štite in­te­re­se države. A ko štiti rad­ni­ke?

Niko, u rad­ničkoj zem­lji oni nisu ugroženi. Ko je ugrožen? Država, to je bar ja­sno. Na­rod je, da­kle, njo­me ne­za­do­vol­jan? Na­pro­tiv, za­do­vol­jan je. Pa što se onda buni? Ko kaže da se buni?

To je logično! U so­ci­ja­lizmu vla­da prav­da, a ne lo­gi­ka. Vla­da se, da­kle, ne kri­ti­ku­je? I te kako. Kri­ti­ku­ju je nje­ni pro­tiv­ni­ci? Ne, oni koji su na vla­sti, naj­vi­še sama vla­da. Možete li mi to malo bol­je raz­ja­sni­ti, pi­ta­o­ je g. Džons. Ne mogu. Možete li mi bar dati času vi­ski­ja? To mogu.

Sred­stva za pro­iz­vod­nju kod vas nisu u ru­ka­ma ka­pi­ta­lista? Ne. U ru­ka­ma su rad­ni­ka? Ne. Pa u čijim su ru­ka­ma, do vra­ga? Ničijim. Znači li to da kod vas niko ne radi? Na­pro­tiv, svi rade.

Pro­iz­vo­de? Slu­šaj­te, ne tražimo ni od so­ci­ja­li­zma suviše, ne možete i ra­di­ti i pro­iz­vo­di­ti, kod nas se to isključuje. Zna­či li to da sve­ga ima­te do­vol­jno? Nipošto, sve nam ne­do­sta­je. Za­sto onda ne pro­iz­vo­di­te?

Ne­ma­mo ćim. Vi ste, znači, agrar­na zem­tja? Ne, in­du­strij­ska smo. Ima­te mašine, zašto nji­ma ne ra­di­te? Ra­di­mo čoveče, ali ne rade one. Mogu li do­bi­ti tu ćasu vi­ski­ja? To možete.

Čuje se da ima­te neke na­ci­o­nal­ne te­skoće. To je ne­i­sti­na, na­ci­o­nal­ni i de­mo­graf­ski pro­blem kod nas je još u ratu re­šen.

U čemu je onda pro­blem? U tome što ga nema. Kako to? Lepo, da ga ima, rešio bi se, po­što ga nema, ne može se ni re­ši­ti.

Nije, da­kle isti­na da kod va­s je­dan na­rod eks­plo­a­tiše dru­gi? Ne. To, za­ce­lo, tvr­de vaši ne­pri­ja­tel­ji? Ne, to tvr­de naše vla­de.

Znam, re­kao je, toga ima i u En­gle­skoj, to je sta­ra baj­ka da bo­ga­ti eks­plo­a­ti­šu si­ro­ma­šne? Ne, re­kao sam, to je nova baj­ka da si­ro­mašni eks­plo­a­tišu bo­ga­te. Da li je to ono što se na vašem Ko­so­vu događa?

Ne, tamo se ništa ne do­ga­da. Opro­sti­te, ali i vaše no­vi­ne pri­zna­ju da tamo na­ro­di je­dan dru­gog ug­nje­ta­va­ju? Vi ste me pi­ta­li da li se nešto događa, a ne ko koga ug­nje­ta­va. Većin­ski na­rod, pret­posta­vi­jam, ug­nje­ta­va man­ji­nu? Je­ste. Tako da je ugrožena man­ji­na pri­nuđena da se seli?

Ne, seli se većina. I see, raz­u­mem, re­kao je, mogu li... Možete, re­kao sam, i do­neo mu naj­zad vi­ski. Šta ­je ovo, pi­ta­o ­je za­pre­pašćeno, ovo nije vi­ski, ovo je pro­kle­ta voda? Ne, re­kao sam, to je ovde voda. Kod nas se pro­da­je kao vi­ski.

Teleevangelisti

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TE­LE­E­VAN­GE­LI­STI I DEČAK BADI

U po­sled­nje vre­me Sje­din­je­ne se Države na­la­ze pod na­je­zdom re­li­gi­o­znih ska­ka­va­ca. Jato je jako oko 30 000 pro­po­ved­ni­ka evan­ge­li­stičke sek­te, što pre­ma mul­ti­mi­li­onskoj masi pra­vih ska­ka­va­ca i nije im­pre­si­van broj, ali je za zdrav raz­bor i hrišćan­sko osećanje jed­na­ko po­gu­ban kao i prvi za žetvu.

Obršćena žetva u oba se slučaja može iz­me­ri­ti. U ljud­skom slu­ča­ju nju sačin­ja­va 16 mi­li­o­na čla­no­va fun­damen­ta­li­stičke cr­kve, koju od Ho­me­i­ni­je­ve raz­li­ku­je što američ­ka još nije uze­la pu­ške u ruke, prem­da ne­kim od nje­nih du­hov­nih pri­ma­ša kr­staški nož već iz zuba viri.

Iz­ve­stio sam vas o pro­po­ved­ni­ku Ro­bert­su kome je Bog za­pre­tio da će ga ubi­ti ako u roku ne sku­pi 6 mi­li­o­na do­la­ra za nje­gov hram. Ro­berts je o uce­ni oba­ve­stio te­le­vi­zij­sku Ame­ri­ku i no­vac do­bio.

Šta će od toga otići na hram, šta na du­šev­no opo­rav­ljan­je Ro­bert­so­vo, osta­je da se vidi u ne­kom od idućih skan­da­la, koji, u re­dov­nim raz­ma­ci­ma, po­ka­zu­ju bar tri stva­ri: ko­li­ko su pro­po­ved­ni­ci prak­tični, a ko­li­ko Ame­rikan­ci, čuve­ni po prak­tično­sti, to nisu. I, naj­zad, ko­li­ko je ne­prak­ti­čan Bog kad svo­je fi­nan­si­je po­ve­ra­va lo­po­vi­ma.



Te­le­pro­po­ved­nik Svagart, koji svo­ju lju­bav pre­ma Bogu na­plaćuje sa 150 mi­li­o­na do­la­ra godišnje, oslo­bođenih poreze, i čiji je život vul­ga­ri­zi­ra­na ko­pi­ja život­nog sti­la in­dijskih radža, go­di­ne 1986. de­nun­ci­ra lju­bav­nu afe­ru pro­poved­ničkog sa­bra­ta Mar­ti­n Gor­ma­na.

Gor­ma­na cr­kva raščin­ju­je i on ban­kro­ti­ra, pri čemu mu ovo po­sled­nje teže pada. Čin­je­ni­ca da se ban­krot­stvo po­ve­zu­je s gu­bit­kom Božje mi­lo­sti, i da se prvo teže od dru­gog pod­no­si, ta­ko­đe po­ka­zu­je da živimo u prag­ma­tičnom sve­tu u kome zadržavan­je duše ne na­kna­đu­je gu­bi­tak go­to­vi­ne.

Go­di­ne 1987. mečka je za­i­gra­la i pred ol­ta­rom prečasnog Svag­ar­ta, ona­ko in­dig­ni­ra­nog što je prečasni Gorman imao jed­nu lju­bav­ni­cu.

Jer, ko­li­ko ih prečasni Svag­art ima, ne zna se. Ako je po luk­su­znim ko­li­ma, broj je za pe­de­se­to­go­dišnja­ka im­pre­si­van. Svag­art se obraća ver­ni­cima i u su­za­ma veli: „Ne na­zi­vam to gre­škom. Zo­vem to – gre­hom.“

(Ja, lično, zo­vem to svin­ja­ri­jom.) „I ja ga ni­ko­me dru­go­me ne pri­pi­su­jem, polažem ga pred svo­je noge.“ Mo­gao je do­da­ti: „A za­tim ga­zim pre­ko nje­ga i na­stav­ljam da u gre­hu živim lepo kao i do sada.“

Svag­art se po­vla­či iz kr­sta­škog rata hrišćana, ali ne po­vlači ni­jed­nu uta­ju ko­ju ­je načinio. Ne raz­del­ju­je bla­go si­ro­ma­si­ma, valj­da sto­ga što po sebi vidi ko­li­ko bo­gat­stvo ko­rum­pi­ra. To se, uo­sta­lom, od nje­ga i ne ište.

Nje­go­vi ver­ni­ci ri­da­ju za­jed­no s njim. (Kod nas je tako nešto uspe­lo je­di­no so­cija­li­stičkom pri­vred­nom čudo­tvor­cu Fi­kre­tu Abdiću. Ali i raz­li­ka je va­žna. Fi­kret je po­krao vas i mene, a dao svo­ji­ma.

I oni i mi ri­da­mo, ali iz dru­gih raz­lo­ga. S prečasnim Svag­ar­tom ri­da­ju upra­vo oni koje je opljačkao.)

U međuvre­me­nu po­pu­l­a­rni pro­po­ved­nik Ro­bert­son podjed­na­ko lju­bi Boga i atom­sku bom­bu. I bom­bu lju­bi upra­vo zato sto lju­bi Boga. Kon­gre­ga­ci­ji tvr­di da bi uz iz­ve­snu atom­sku am­pu­ta­ci­ju svet iz­gle­dao znat­no bol­je.

Za­hvat ne bi bio ve­lik. Tre­ba eli­mi­ni­sa­ti Afri­ku, Azi­ju, Ara­pe, Istočnu Evro­pu i de­set ze­mal­ja EEZ. Je­vre­je ne spo­min­je, ali na njih mi­sli, samo ne sme da kaže.

U Bri­ta­ni­ji po­kret hrišćan­ske re­ne­san­se nema ve­l­i­ke šanse. En­gle­zi ima­ju hu­mo­ra a ne­ma­ju para, kom­bi­na­ci­ja ne­po­vol­jna za sve ska­kav­ce osim pra­vih. Tu i tamo, međutim, ima do­brih zna­ko­va.

Šef po­li­ci­je Man­če­ste­ra, g. Ander­ton, koji nas sva­kih ne­ko­li­ko me­se­ci raz­gal­ju­je ne­u­mesnim pred­lo­zi­ma i ide­jama o tome kako da bu­de­mo bol­ji, pri čemu mu se pa­met stal­no vrti oko ba­ti­ne, dao je na znan­je da go­vo­ri po na­lo­gu Boga.

Možda će u nje­mu, kad ga iz po­l­i­ci­je iz­ba­ce, Bri­ta­ni­ja do­bi­ti pr­vog ver­skog skakav­ca.

Is­pričaću još jed­nu pri­ču, da pokažem kako u od­bra­ni od ska­ka­va­ca hu­mor nije do­vol­jan. U Škot­skoj od raka umi­re osmo­go­di­šnji dečak Badi.

Nje­go­va je je­di­na želja da pred ne­mi­nov­nu smrt uđe u G­in­i­so­vu knji­gu re­kor­da kao oso­ba ko­ja ­je pri­mi­la naj­više do­pi­sni­ca. Usko­ro na po­štanski fah me­sta Pejsli stiže i do

20 000 ka­ra­ta dnev­no. Naj­pre iz Bri­ta­ni­je, po­tom iz SAD, Ka­na­de, Au­stra­la­zi­je, Evro­pe. Svi žele da Badi, kad već mora, umre kao re­kor­der.

No­vi­ne i ra­dio-mreže šire Badijev apel. Pišu mu po­zna­te lično­sti. Pri­ma kar­tu od pred­sed­ni­ka Re­­ga­na: „Go­spođa Re­­gan mi se pri­družuje u mo­li­tva­ma i naj­to­pli­jim žel­ja­ma.“ Veli pred­sed­nik po­znat po naj­su­zni­jim očima u po­ve­sti Bele kuće.

Priča je u na­šem okrut­nom sve­tu uist­ini dir­lji­va. Ona ima sa­mo par ome­ta­jućih fak­to­ra. Gin­iso­va knji­ga re­kor­da nema pro­po­zi­ci­je koje dopuštaju ula­zak u nju na bazi naj­vi­še prim­ljenih do­pi­sni­ca.

No, zbog umi­rućeg Badija otvo­ri­lo bi se me­sto za re­kord koji je po­sti­gao. Stvar je, na žalost, u tome što, ako se ne­po­sto­jeća re­kor­der­ska rubri­ka i može otvo­ri­ti, dečak Badi se ne može ni iz čega stvo­ri­ti.

Nema, na­i­me, ni umirućeg Badija. Badi ne po­sto­ji. Ni­kad ni po­sto­jao nije. Po­sto­je samo očajni službe­ni­ci po­šte koji, već su­lu­di, do­bar deo dana pro­vo­de u spal­jivan­ju do­ka­za naše kar­ton­ske sa­mi­lo­sti.

A kad se, i ako se, ta naša ze­maljs­ka po­ver­lji­vost i sa­mi­lost spo­ji sa An­der­to­no­vi­m ne­be­skim po­zvan­jem, i u Bri­ta­ni­ji sva­šta može biti.

U međuvre­me­nu, po­ma­lo za­brin­ja­va naša na­cio­nal­na in­do­len­ci­ja pre­ma ska­kav­ci­ma. Po­zna­ti smo kao Iju­di koji se uvek na dru­ge ugle­da­ju, iako stal­no očeku­je­mo da se ti dru­gi po­ve­du za nama.

Šta je sa domaćim ska­kav­ci­ma? Da li im je ima­gi­na­cija pre­su­ši­la ili im je po­sao iz ruke uzet? Pa nas više ne br­ste pro­fe­si­o­nal­ni ska­kav­ci već oni ko­ji­ma je dužnost da žetvu čuva­ju!

Kako grešiti

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KAKO GREŠITI, I KAKO SE IS­KU­PI­TI?

Ni­sam imao na­me­ru da i ovaj ko­men­tar po­sve­tim in­kvi­zitor­skom pi­tan­ju re­ha­bi­li­ta­ci­je, ali sam na­i­šao na jed­no za­bo­rav­lje­no ime. Reč je o Pro­fju­mu, mim­stru u dav­noj Makmil­a­no­voj vla­di.

Neću vas gnja­vi­ti po­je­di­no­sti­ma afe­re ko­ja ­je vla­du obo­ri­ta. Pri­ro­da ­joj­ je erot­sko/špi­jun­sko/politička, gde raz­li­ka između sa­sto­ja­ka nije sa­svim ja­sna. Uzi­ma li se ero­ti­ka kao špi­ju­naža, po­ti­ti­ka kao ero­ti­ka, a špi­ju­naža kao nešto što po­li­ti­ku i ero­ti­ku u uzbuđenju uje­di­nju­je, mut­no je.

U sva­kom slu­ca­ju, Pro­fu­mo se kom­pro­mi­to­vao i po­vu­kao kon­ze­kven­ce. Iščezao je iz po­li­tic­kog živo­ta i no­vi­na. Ne­stao i sa za­bav­ne sce­ne, društve­ne hrom­ke „Tajms“-a. A onda, po­sle dve de­ce­ni­je, pri­mi­la ga je kral­ji­ca.

Da­kle, jav­no je i s naj­višeg me­sta re­ha­bi­li­to­van. Ne znam poređenje, ali pri­bližno je to kao kad bih u „Po­li­ti­ci“ pročitao da je, ne­kog po­po­dne­va da­lje budućno­sti, tekući pred­sed­nik Jugosla­vi­je po­zvao na čaj g. Fi­kre­ta Abdića ili g. Mi­lo­va­na Đila­sa.



Pi­tan­je gla­si: čime je grešnik Pro­fu­mo za­služio opro­staj? On je 20 go­di­na ra­dio za do­bro­tvo­rna društva. Nije samo is­pi­si­vao čeko­ve za si­rot­mju, de­lao je kao do­bro­tvor­ni rad­nik na te­re­nu bede.

Dve okol­no­sti uzmi­te u ob­zir. Kad je ovde neko si­ro­ma­šan, on je si­ro­ma­šan na strašan način. Nije to naša bal­kan­ska beda koja uvek neki iz­laz u re­zer­vi ima, samo ga ne ko­ri­sti dok ne vidi šta po­vo­dom toga država pred­u­zi­ma.

Ovde je si­ro­tin­ja bez­re­zer­vno si­ro­mašna. Dru­ga je okol­nost jav­nost Pro­fju­mo­ve lično­sti. Za­mi­sli­te ga tamo gde se sva­ka nada iz­gu­bi­la. I gde čovek koji se načelno rnr­zi prak­tično tu nadu ob­nav­lja.

Pro­fju­mo je re­ha­bi­li­to­van, u po­li­tički se život nije vra­tio, i time se nje­go­va priča završava. Ali, to se događa šezde­se­tih, u eri kla­sičnog kon­zer­va­ti­vizma, kada je, ma šta o pri­vat­nim do­bročin­stvi­ma mi­sli­li, biti do­bar pre­ma oni­ma koji ne­ma­ju, građani­na bar malo iskuplji­va­lo što je kao kla­sa do­bar samo pre­ma oni­ma koji ima­ju.

Dru­gi­ je pri­mer iz tekuće, gvo­zde­ne ere bri­tan­ske po­li­ti­ke. Afe­ra nije ima­la špi­jun­ski začin, bi­la­ je po­lit-erot­ska, lak­ša od Pro­fju­mo­ve, ali teža ako se u ob­zir uzmu ne­tom pro­klamo­va­ni vik­to­ri­jan­ski stan­dar­di mo­ra­la.

Ju­nak je bio ministar u vla­di gđe Tačer, go­spo­din Par­kin­son. I njen sadržaj je ire­le­van­tan. Tri nas pi­tan­ja in­te­re­su­ju: ko­jom se br­zinom i kako g. Par­kin­son iz­va­dio, i šta je po­sle toga bilo?

Mi­sli­te li da je otišao u si­ro­tin­jske kvar­to­ve da ka­ri­ta­tiv­nim ra­dom za­služi opro­štaj? Ko­je­šta!

Niti je g. Par­kin­son lično oso­bi­to osećajan, niti je ta­kvo vre­me u kome je zgrešio, prem­da bi iz­raz u gre­hu uhvaćen više od­go­va­rao raz­lo­zi­ma zbog ko­jih je kažnjen. In­dul­gen­ci­ju je za­slu­žio još upornije radeći za stran­ku koju je kom­pro­mi­to­vao.

Za re­ha­bi­li­ta­ci­ju mu je tre­ba­lo četi­ri puta man­je vre­me­na nego Pro­fju­mo, a na nju nije po­tro­šio ni je­dan je­di­ni svoj peni. I naj­zad, vraća se u oblast koju je za­ga­dio, vraća se pra­vo u po­li­ti­ku.

A između afe­re Pro­fju­mo i afe­re Par­kin­son pro­šle su samo dve de­ce­ni­je. Da bi se u našim hu­ma­nim po­če­ci­ma mo­ral­ni stan­dar­di ci­vi­li­za­ci­je pro­me­ni­li, bili su po­treb­ni ve­ko­vi (stoleća su pro­šla dok u Rimu Se­nat nije oza­ko­nio glo­bu za ubi­stvo roba), za­tim smo se men­ja­li iz veka u vek, sada se pro­me­ne osećaju iz de­ce­ni­je u de­ce­ni­ju.

Usko­ro će se rđavo pro­vo­di­ti onaj koji se uju­tru po­na­ša pre­ma na­zo­ri­ma s ko­ji­ma je le­gao pret­hod­ne večeri.

Objašnjen­je koje hoće da bude uni­ver­zal­no, mora da obu-hva­ti mno­ge fak­to­re dru­štve­nog raz­vo­ja. Po­li­tičko, prem­da osi­ro­ma­še­no, ja­sno je.

Na vla­sti je novi kon­zer­va­ti­vi­zam. Uko­li­ko je po­li­tičar mlađi, uto­li­ko je de­sni­ji. A pre­ma ne­ki­ma iz Uni­je mla­dih kon­zer­va­ti­va­ca, Čerčil je bio uzor li­be­ral­nih ide­ja. Mla­do­tur­ci par­ti­je Tori, učeći se na greškama Evro­pe, na­sto­je da od nje­nih isto­rij­skih mana na­pra­ve sa­vre­me­ne vr­li­ne. Od bez­o­sećaj­no­sti – efi­ka­snost.

Od eko­nom­ske ne­prav­de – pro­spe­ri­tet. Od sve du­blje po­de­lje­no­sti – za­jed­nički cilj onih koji gube i onih koji do­bi­ja­ju.

Ovi pri­me­ri re­ha­bi­li­ta­ci­je in­spi­ri­sa­li su me na pi­tan­je kako da se re­ha­bi­li­tu­je naš Fi­kret Abdić, ako se, na­rav­no, kod nje­ga po­stig­ne osećaj da je za nešto kriv. Mo­ram pri­zna­ti da mi se Par­kinso­nov pri­mer ne sviđa.

Po uzo­ru na nje­ga, g. Abdić bi mo­ra­o ­još in­ten­ziv­ni­je da radi za par­ti­ju koja mu je pre­ko svo­jih ugled­nih čla­no­va omo­gućila da nas opljačka. Dru­gi je način Pro­fju­mov. Nažalost, mi smo u na­po­nu isto­rij­skog op­ti­mi­zma, pri­vat­no do­bročmstvo, sva­ki lični čin na tom pol­ju, pro­gla­si­li kla­snom uvre­dom.

U uličnom pre­vo­du to zna­ci da vređam sa­mo­bit­nost ne­srećnika kome ude­lim no­vac. (U međuvre­me­nu, kla­snom uvredom ne sma­tra­mo na­va­lu pro­sja­ka na naše uli­ce.)

U od­bi­janju da pomoć do­la­zi iz srca koje je lično, u želji da do­la­zi iz ra­zu­ma ko­ji ­je­di­no država može or­ga­ni­zo­va­ti, i zato kon­troli­sa­ti, za­bo­ra­vi­li smo da srce tra­je duže od ra­zu­ma. Država će da­va­ti dok može, a onda, po­što je ra­zum­na, pre­sta­ti kad više ne može. Srce će da­va­ti uvek.

1 sada više ne­ma­mo šta da po­nu­di­mo g. Abdiću da bi, upr­kos sve­mu, za iz­ve­stan broj go­di­na bio po­zvan k predsed­ni­ku Re­pu­bli­ke na čaj.

Moj je pred­log da se vra­ti­mo ličnom do­bročini­teljs­kom radu i da mu damo pri­li­ku. Jer, ako to ne učini­mo, opet ćemo ga vi­de­ti kako po­ku­ša­va da se učlani u par­ti­ju.

Krivovernici

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KRI­VO­VER­NI­CI XVI, SVE­CI XX VEKA

Između 1584. i 1679, ka­da ­je u Bri­ta­ni­ji ka­to­lička cr­kva bila van za­ko­na, 63 sve­šte­ni­ka i 22 sve­tovn­ja­ka behu zbog za­bran­je­ne vere obe­še­ni, u vodi udav­lje­ni ili na gu­bi­lištu raščerečeni.

Kard­inal Hjum, nad­bi­skup od Vest­min­ste­ra, po­sti­ga­o ­je za njih od sv. Oca sta­tus sve­ta­ca. Go­di­ne 1987. na svečano­sti u Rimu oni su be­a­ti­fi­ko­va­ni.

An­gli­kan­sku cr­kvu, zbog čijeg ute­mel­jen­ja su tako nečovečno stra­da­li, i koja je u nji­ho­voj smr­li ak­tiv­no su­de­lo­va­la, pred­stav­ljao je velečasni Mark San­ter, bi­skup Bir­ming­a­ma.

Sa­m je nad­bi­skup od Kan­ter­berija, dr Ran­ci, tim po­vo­dom rekao: „U pro­šlo­sti bi ova­kva ob­zna­na iza­zva­la ra­spre. Da­nas svi sla­vi­mo nji­ho­vo he­roj­sko hrišćan­sko sve­dočan­stvo i za­jed­no osuđuje­mo ne­to­le­ran­ci­ju veka koji je po­tre­sao hrišćan­ska uve­ren­ja.“

Po­sled­nja be­a­ti­fi­ka­ci­ja en­gle­skih ka­to­li­ka obav­lje­na ­je 1929. go­di­ne, kada su sve­ci­ma po­sta­li njih 136. Sve za­jed­no čini to 221 oso­be, broj sra­zme­mo mali u od­no­su na broj po­gu­bilje­nih, ali do­vol­jan u od­no­su na duh iz­mi­ren­ja iz­me­du cr­ka­va i po­mi­ren­ja s ne­slav­nom isto­ri­jom nji­ho­vih ne­hrišćan­skih od­no­sa.

Isto­ri­jom, ne sme­mo zabora­vi­ti, u ko­joj su i pro­te­stan­ti gu­bi­li­štu do­da­li svo­je gta­ve. Gle­da­jući spi­sak, međutim, ako iz­u­zme­mo sve­šte­ni­ke, čiji­ je položaj već po­zi­vom bio po­gu­ban, pri­me­tio sam da su sva sve­tov­na lica umr­la man­je zbog same vere, a više zbog iz­ve­snih uslu­ga koje su pružili pro­gon­je­noj cr­kvi i nje­nim pa­sti­ri­ma.

Skri­va­li su sve­šte­ni­ke ili su, kao Vil­jem Car­ter, taj­no štam­pa­li ka­to­ličke knji­ge. Pi­tam se šta je s ano­nim­nim ka­to­li­ci­ma koji su mučenički umr­li samo zato što se nisu hte­li odreći svo­je vere, iako su se s ne­ko­li­ko reči mo­gli spa­sti i osta­ti u istom hrišćan­skom kru­gu? I šta je sa žena­ma među nji­ma?



Pi­tan­je je, pri­zna­jem, nevažno pre­ma značaju čina, ali ve­li­ko u od­no­su na am­bi­va­lent­nu pri­ro­du cr­kve, čiji po­stup­ci po­ne­kad više liče na tre­zven rad sa­vre­me­ne ma­te­ri­ja­li­stičke države nego du­hov­ne usta­no­ve.

Cr­kve se, ma­kar i po­sle 400 god­ina, kaju za svo­ju isto­ri­ju i me­du­sob­ne žrtve za­jed­no pen­ju na nebo. Ali po­sto­ji još jed­na stra­na koja očeku­je re­ha­bi­li­ta­ci­ju i koja nije man­je nedužna od Vilje­m Kar­te­ra.

To je ljud­ski duh, oličen u spal­je­nom Đor­da­nu Bru­nu. To je duh koji bi i u Ga­li­le­ju bio spal­jen da ovaj nije bio mu­dar. Ali da ne ide­mo pre­vi­so­ko.

Ko će ver­ski re­ha­bi­li­to­va­ti 20 ne­sum­nji­vih ver­ni­ca, čak i pu­ri­tanskih bi­go­ta, koje su 1692. obešene kao veštice u en­gle­skoj ko­lo­ni­ji Mas­ačus­ets? Šta ćemo s 5 000 spal­je­nih žena u Al­za­su? Šta sa tzv. vešti­ca­ma iz Lan­ka­ste­ra? Njih sve ne može is­ku­pi­ti Jo­van­ka Or­le­an­ka, ne­kad čarob­ni­ca, da­nas sve­ti­ca. S tu­gom mo­ra­mo reći da ni biti kriv ili nedužan, ni biti zao ili do­bar, ne znači to­li­ko ko­li­ko zna­ci biti – sla­van. U ova­kvoj isto­ri­ji, da­kle, malo će me­sta u car­stvu ne­be­snom osta­ti za si­ro­mašne du­hom, ko­ji­ma ­je ono od Hri­sta pre svih obećano.

Kod nas, u Ju­go­sla­vi­ji, pi­tan­je re­ha­bi­li­ta­ci­je je pro­fa­no, nije ver­sko. Ali i ono se tiče isto­ri­je. Do­bro ­je, međutim, što je naša isto­ri­ja kom­fo­rno krat­ka. Niko ne tre­ba čeka­ti kar­di­na­la Hju­ma 400 go­di­na da se za nje­ga za­u­zme.

Mno­ge žrtve vla­da­juće vere još su žive ili tek po­lu­mr­tve; ako nisu, sva­ka­ko im žive deca. Opro­šta­ji se, nažalost, teško po­stižu.

Mučan je to po­sao, i za one koji ga traže, i za one koji ga daju. Je­dan je raz­log prin­ci­pi­je­lan. Ako se re­ha­bi­li­ta­ci­ja ne­kom do­pu­sti, svi će je tražiti. Stvo­riće se eks­plo­zi­van pre­se­dan. Strah je bez­raz­ložan. Kod nas ni­je­dan ra­zu­man pre­se­dan nije imao oba­ve­zu­jućih po­sle­di­ca.

Meni se čini da je, upra­vo zbog sažeto­sti naše isto­ri­je, po­te­škoća u nečem dru­go­m. Po­služiću se pri­zo­rom za koji će fak­ta dati početak ove emi­si­je. Za­mi­slićemo gu­bi­lište na lon­don­skoj pi­ja­ci, na kome 1584. cr­kva učetvo­ro­stručuje čove­ka ko­ga ­je njen Bog stvo­rio u jed­nom ko­ma­du.

Čovek u pi­tan­ju je Vil­j­am Kar­ter osuđen što je štam­pao ka­to­ličke knji­ge. Nje­mu pri­su­stvu­je nad­bi­skup Kramer, da­le­ki predča­snik kan­ter­berijskog nad­bi­sku­pa dr Ran­ci­ja, čiji za­stupnik pri­su­stvu­je po­svećenju istog Kar­te­ra u sve­ca. Kako bi se nad­bi­skup Kra­mer osećao 1987. u Rimu?

Kao čovek koji shvata gro­te­sku isto­ri­je? Kao ma­ga­rac ko­jeg su „pre­šli“ Henri VIII i nje­go­va pro­mi­sku­i­tet­na ban­da ili en­gile­ski državni raz­lo­zi? Da li bi imao grižu sa­ve­sti? Ili bi ose­tio di­ja­lek­tičku nuždu da, po­što je kriv za smrt Kar­te­ra, od pape za­traži vla­sti­to čerečenje?

Pi­tan­je je re­tor­sko. Ko po­zna­je doba Tu­do­ra, znaće da je časni an­gli­kan­ski nad­biskup jed­na re­ne­san­sna bi­tan­ga, sem što je za raz­li­ku od dru­gih li­še­na obra­zo­van­ja i šar­ma. Taj bi se da­nas iz­vu­kao. Nije se, međutim, iz­vu­kao kad su na vlast do­šli ka­to­li­ci. Prompt­no je po­gu­bljen.

Glav­na je poteškoća, da­kle, u tome što, ako se ne­ko­me na­knad­no pri­zna nedužnost, au­to­mat­ski se na­knad­no prizna­je i nečija kri­vi­ca. Niko ne može nedužno stra­da­ti a da zbog toga neko prav­di nije ostao dužan. Pri­znan­je ova­kve lo­gi­ke ina­u­gu­ri­sa­lo bi bi­za­rnu sud­sku prak­su.

Ćeli­je za­tvo­ra uvek bi bile pune, ali uvek dru­gim lju­di­ma. U nji­ma bi naj­pre se­de­li nedužno osu­đe­ni, a po­tom oni koji su ih nedužne osu­di­li.

U slučaju nove re­ver­zi­bil­ne re­ha­bi­li­ta­cije, koja kod nas ni­kad nije isklju­če­na, pro­ces bi se po­no­vio u ob­rnu­tom sme­ru: nedužni, po­no­vo kri­vim pro­gla­še­ni, vraćaju se u svo­je ćeli­je, a nji­ho­ve su­di­je, od kri­vih po­no­vo ne­vi­nim pro­gla­še­ni, opet se­da­ju za su­dij­ski sto. Za­to ­je ipak bol­je čeka­ti 400 go­di­na pa tek onda sum­nji­ve pre­su­de re­vi­di­ra­ti, zar ne?

Pri­zna­jem da je meni to lako da kažem. Ja ni­kad ni­sam bio nedužan.

Vreme reči

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

VRE­ME REČI I KAKO DA SE IZ­BEG­NU

Ko je u En­gle­skoj pro­veo duže vre­me, usta­no­viće da je njen rečnik po­del­jen u četi­ri ka­te­go­ri­je. U prvu idu reči koje opi­su­ju pred­me­te ma­te­ri­jal­ne pri­ro­de i najčešće znače što kažu.

Najčešće, ali ne uvek. „Cha­ir“ ne oznaćava samo „sto­li­cu“, već i „pred­sed­ni­ka“ ne­kog sku­pa koji na njoj sedi.

U dru­goj su vi­še­smer­ne reči što ima­ju bez­broj zna­čen­ja, za­vi­sno od kon­tek­sta ili tona u kome su iz­go­vo­re­ne. Istim idi­o­mom možete po­hva­li­ti i uvre­di­ti, i oni se če­sto ko­ris­te u pa­rl­a­men­tu.

U treću vr­stu spa­da­ju reči koje uvek zna­če nešto dru­go nego što mi­sli­te. Ako En­gle­zu ne­što objašnja­vate, re­ci­mo naše na­ci­o­nal­ne od­no­se, a on vam na kra­ju kaže: „I see“, što bi tre­ba­lo da znači: „Raz­u­mem, shva­tam“, sa ap­so­lut­nom si­gur­nošću znaj­te da ni­jed­nu pro­kle­tu reč va­šeg ob­ja­šnjen­ja nije raz­u­meo. U četvr­tu idu reči koje niš­ta ne zna­če.

Reći, da­kle, ovde, kao i u svim ci­vi­li­zo­va­nim je­zi­cima, ima­ju četvo­ro­stru­ku na­me­nu: da is­ka­žu ono za šta su stvo­re­ne, da baš to ne iskažu, da to sa­kri­ju, da označava­ju ra­zne stva­ri u isto vre­me ili da ne znače niš­ta.

U po­sled­njoj ka­te­go­ri­ji naj­bol­ji se uzro­ci na­la­ze u kominike­i­ma di­plo­mat­skih raz­go­vo­ra ze­mal­ja čiji su od­no­si nečisti. Iz njih sa­zna­je­te da su „vođeni u obo­stra­nom in­te­re­su“.

To niš­ta ne znači, osim što je samo po sebi non­sens. Spo­ra­zum se može uta­načiti tako da bude u „obo­stra­nom in­le­re­su“; raz­go­vo­ri se uvek vode u – vla­sti­tom. A što se obo­stra­ni naj­zad nađe, to je zato što ni­jed­noj stra­ni nije uspe­lo da is­te­ra samo svoj in­te­res.



Ju­go­slo­ven­ski su go­vo­ri po­sle Re­vo­lu­ci­je prošli tri faze. Samo prve de­ce­ni­je ima­li su ja­snoću i di­rekt­nost si­ro­vog živo­ta – ma ka­kav ina­če bio – koju naj­bol­je ilu­stru­je zna­me­ni­ti di­ja­log:

„Me Tar­zan – you Jane.“ Na­red­nih tri­de­se­tak go­di­na po­sta­li su u toj meri oslo­bođeni smi­sla da su se pri­bližili tzv. pat­ko­go­vo­ru, ide­a­lu Or­vel­o­vog No­vog je­zi­ka koji je na ljud­ski je­zik ne­pre­vo­div.

Po­sled­nje de­ce­ni­je smi­sao se po­ste­pe­no vraća u reči i opet počin­je­mo raz­u­mevati svo­je vođe. Lično, pri­zna­jem, bol­je sam se osećao dok ih ni­sam raz­u­me­vao, ali ja sam mor­bid­ni in­te­lek­tu­a­lac, i meni se ne može ugo­di­ti.

Po­vra­tak smi­sla u reči opaža se i u Evro­pi koja je i po­sta­la samo bla­go­da­reći nji­ho­vom ne­shva­tan­ju. Po­vra­tak nije uvek naj­srećniji, niti pri­li­ke naj­bol­je iza­bra­ne, ali se za početak ni od držav­ni­ka baš sve ne može tražiti. Ne­dav­no je, na pri­mer, održana kon­fe­ren­dja EEZ.

U pol­jo­pri­vrednim te­ma­ma, Bri­ta­ni­ja je osta­la usa­milje­na, što je od­u­vek bila nje­na po­taj­na želja, is­pun­je­na sada na ne­pri­ja­tan način. Do­ve­lo je to do is­cr­plju­jućeg odu­go­vlačenja, ner­vne na­pe­tosti i međusob­nih ra­spri. Pre­mi­jer Ši­rak je, pre­ma „L Mon­d“-u na­z­vao gdju.

Tačer – domaćicom. Na tako ne­što bri­tan­ski pre­mi­jer i ne bi smeo da se uvre­di. Biti domaćica je pre­ma stan­dar­du vik­to­ri­jan­skih vred­no­sti, za koje se zalaže, naj­vi­še za čim en­gle­ska žena tre­ba da če­zne. G. Ši­ra­k je, međutim, na nje­no pe­da­go­ško iz­la­gan­je pro­cedio: „Balls!“.

Na en­gle­skom to znači čvor, gru­dvu. lop­tu i, između osta­log, ono što lop­ta nije a ima­ju muškar­ci i jako im je po­treb­no. Može značiti i hra­brost, man­je po­treb­nu od­li­ku od muško­sti, ali ovde, očigled­no, nije upo­tre­blje­na u tom značenju i bri­tan­ska štam­pa je rik­nu­la od užasa.

List „Sun“ se obra­tio g. Ši­ra­ku u nje­go­vom sti­lu: „Iz­vi­ni se, ne­va­spi­ta­ni žaba­ru!“ Ko­men­tar go­spo­de Tačer bio je kla­sično en­gle­ski: „Tako se nešto samo od Fran­cu­za može dožive­ti.“

Da se ne kaže kako su je­di­no po­li­tičari rečima vra­ti­li ci­vi­li­za­ci­jom iz­gu­blje­ne ba­lls, ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni do­bri na­rod. Svi­ma je po­zna­ta ne­sreća na sta­ni­ci lon­don­ske podzem­ne žele­zni­ce Kings Kros u ko­joj je iz­gu­bljen tri­de­set i je­dan život.

Ne­sreći su, iz­gle­da, pod­jed­na­ko ku­mo­va­li vla­dina po­li­ti­ka šted­nje, ne­ra­zum­lji­vo ne­do­vol­jne mere obez­beđenja i alj­ka­vost od­go­vor­nih službi. Sada do­zna­je­mo da je kri­vi­ca, za­pra­vo, u ne­do­stat­ku inte­li­gen­cije kod mr­tvih.

Go­spo­din Džon Vud, službe­nik na šal­te­ru za kar­te, iz­ja­vio je da je veći­na Iju­di stra­da­la zbog sop­stve­ne glu­po­sti. Go­spo­din Vud ima 54 go­di­ne. Pret­po­stav­ljam, i decu. Pi­tam se da li bi imao balls tako nešto da kaže da je i nje­gov sin u požaru spal­jen?

Oba pri­me­ra su tužna. U ružnom sve­tlu pri­ka­zu­ju svet u kome živi­mo. Do­pu­sti­te mi zato da se opro­stim pričom o čove­ku koji je malo go­vo­rio, uvek re­kao samo ono što tre­ba i uve­k ja­san bio. To je pred­sed­nik USA Ku­­lidž­.

Nje­gov se voz za­u­sta­vio u ne­kom gra­du. Rečeno mu je da se sa­ku­pi­lo tri hil­ja­de pri­sta­li­ca da ga čuju. Kad je iza­šao, Ku­­lidž je lju­ba­zno mah­nuo ru­kom i re­kao: „Zbo­gom!“

Reči su sli­ka ci­vi­li­za­ci­je. Spar­tan­ska rečeni­ca: „Sa šti­tom ili na nje­mu“ ka­zu­je o pri­ro­di la­ke­de­mon­ske za­jed­ni­ce više od mno­gih knji­ga. U Fran­cu­skoj re­vo­lu­ci­ji reči su ubi­le više Iju­di nego ije­dan njen uzvišeni cilj.

Je­vanđeo­ski sa­vet da se držimo na da i ne, a sve osta­lo uzme­mo kao da je od đavo­la, ne vre­di samo u po­li­ci­ji. Da se tako mi­sli­lo, g. Vud ne bi žrtve svo­je usta­no­ve na­zvao – glu­pim, niti bi fran­cu­ski pre­mi­jer, državničke otvo­re­no­sti za ko­ji­ma svi če­zne­mo, počeo – od­o­zdo.

Ali, zar ne možemo na stvar i druk­ci­je gle­da­ti? Zar se ne sme­mo pi­ta­ti šta nas je na­te­ra­to da se po­ne­kad oslo­ni­mo na balls i, jer dru­go ne možemo, upo­tre­bi­mo naše gru­be reči tamo gde bi tuđe do­bro delo mo­glo da ih s više uspe­ha za­me­ni?

Naravoučenije

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

LJU­BIČICE, KO­ZJE NOGE I NA­RA­VOUČENI­JE

Vre­me je da dve emi­si­je po­sve­ti­mo lak­šim ob­li­ci­ma te­ških fe­no­me­na među ko­ji­ma živi­mo, u nadi da ćemo kroz njih vi­de­ti ko su i ka­kvi En­gle­zi, a možda i ko smo i ka­kvi mi. I ka­kva je raz­li­ka među nama.

Sa­znan­je neće pro­me­ni­ti ni njih ni nas. I tu će raz­li­ka pre­sta­ti. I oni i mi po­no­sićemo se svo­jom ne­pro­men­lji­vošću. čiji su raz­lo­zi ume­sni­ji, neka pro­su­di slu­ša­lac.

Gospodin Far­mer iz Ken­ta osuđen je na glo­bu od 25 fun­ti zato što je van svoje ba­šte is­ko­pao dva bo­ko­ra lju­bi­či­ca i time po­vredio pa­ra­graf 13. Za­ko­na o zaštiti pri­ro­de. U dru­goj priči reč je o živo­ti­njskom car­stvu i 10 fun­ti.

U Vejl­su, na pa­di­na­ma brda Orme, kraj sela Aber­kon­veja, pase krdo div­ljih koza ari­sto­krat­skog po­re­kla. Koze su po­tom­ci para ko­jeg je per­sij­ski šah po­klo­nio kral­ji­ci Vik­to­ri­ji i ne pri­pa­da­ju pravno ni­ko­me do isto­ri­ji Im­pe­ri­je.

Ne­dav­no je jed­na koza po­vre­di­la nogu. To je jav­lje­no Opštin­škom od­bo­ru Aberkon­veja. Po­zvan je ve­te­ri­nar koji je kozi pružio pomoć.

Raćun je iz­no­sio 10 fun­ti. Od­bor je bio spre­man račun da pla­ti, ali je od prav­nog sa­vet­ni­ka upo­zo­ren da će zbog ne­o­vlašćenog iz­dat­ka pla­ti­ti mno­go više kad kon­tro­la pregle­da fman­sij­sko po­slo­van­je Op­šti­ne. Grad­ski oci su se na­šli „na ko­zjem rogu di­le­me“. Ona je rešena do­bro­vol­jnim pri­lo­zi­ma koji su račun iz­mi­ri­li.

Ali di­le­me pro­iz­i­šle iz dve sen­ti­men­tal­ne priče osta­le su ne­iz­mi­re­ne. Jed­na se od­no­si na Bri­ta­ni­ju, dve na nas.



Za­šti­ta dva bo­ko­ra div­ljih lju­bi­ci­ca i jed­ne ko­zje noge nisu je­di­ne čin­je­ni­ce na osno­vu ko­jih su­di­mo o ka­rak­teru od­no­sa između en­gle­skog pi­to­mog ka­rak­te­ra i en­gle­ske div­lje pri­ro­de.

Sva­kog se­kun­da indu­strij­ske i ra­di­o­ak­tiv­ne po­lu­ci­je domaćeg po­re­kla uništa­va­ju ne­sravn­ji­vo više bokora Iju­bičica nego što to za go­di­nu dana učine ruke ili noge ne­sa­ve­snih En­gle­za.

Bri­ga za levu nogu div­lje koze ne iz­vin­ja­va ne­bri­gu za mi­li­o­ne riba i pti­ca u Ir­skom moru i Atlan­ti­ku, ubi­je­nih rav­no­dušnošću pre­ma nu­kle­ar­ka­ma upra­vo onih koji se za koze tako dir­lji­vo bri­nu.

Nije po­sre­di hi­po­kri­zi­ja koju po na­vi­ci En­gle­zi­ma pri­pi­su­je­mo. I sud koji je gospodina Far­me­ra osu­dio zbog lju­bičica, i od­bor­ni­ci što su iz svog džepa pla­ti­li lečenje ko­zje noge – o ko­joj mora da brine Kru­na, jer, naj­zad, njoj su koze po­klon­je­ne – mi­sli­li su iskre­no, iskre­no i po­stu­pi­li.

Stvar je u ni­vou događanja. Ono što je u sfe­ri po­je­di­načnog, gde se in­te­res može urav­no­težiti emo­ci­jom – ako ova ne košta mno­go – ne­ko­ri­sne lju­bičice mogu se šti­ti­ti i ne­po­treb­ne div­lje koze lečiti.

Čim se pređe u sfe­ru opšteg, držav­nog, pa time i ne­od­ređenog, gde ca­ru­je in­te­res, a emo­ci­je služe za iz­bor­ne po­zla­te po­li­tičkih pro­gra­ma, ova­kva bri­ga po­sta­je be­smi­slena i sme­šna.

Nju lako pobeđuje poređenje s pri­o­ri­tet­ni­jim vred­no­sti­ma za­jed­ni­ce. Lju­bičice i ko­zje noge nađu se na­jednom suočene s pi­tan­jem kako će se 60 mi­li­o­na En­gle­za gre­ja­ti u XXI veku kad im ne­sta­ne gasa i uglja? U sve­tlu oćeki­va­ne zime i mra­ka, koze i Iju­bičice ima­ju bed­ne iz­gle­de da prežive.

Kod nas se zlo­stav­ljan­je pri­ro­de man­je za­sni­va na presud­nim čove­ko­vim in­te­re­si­ma, osim možda u Slo­ve­ni­ji, gde je pri­ro­da Slo­ven­cu ge­o­graf­ski bliža, a on njoj du­hov­no, nego u dru­gim kra­je­vi­ma zem­lje.

Slo­ven­cu je ja­bu­ka služila da ga hra­ni, Sr­bi­nu da se iza nje kri­je. Na vre­me da oba u njoj samo uži­va­ju, tre­ba još dugo čeka­ti. (To će vre­me doći tek onda kada ih he­mi­ka­li­ja­ma to­li­ko za­tru­je­mo da ih više ne sme­mo je­sti.)

Zato se kod nas uni­šten­je pri­ro­de iz­vo­di iz šire ne­bri­ge koja pod­jed­na­ko ob­u­hva­ta građani­na, lju­bičicu i kozu. Za­što, naj­zad, da srp­ska brd­ska koza ima veća pra­va nego grad­ski Sr­bin?

Zašto bih se sta­rao o ave­tin­jskim be­o­grad­skim mač­ka­ma kad su mi su­parni­ce, kad se hra­ne iz kan­ti za ot­pat­ke na koje sam i ja počeo do­la­zi­ti? 1 s tim mačkama se po đubri­šti­ma ve­le­gra­da gu­ra­ti, naj­pre noću, a sada i dan­ju? Samo, ne pre­te­ruj­mo!

Ni­sam pre­ma mačkama bio ništa bol­ji ni kad je meni bilo bol­je. Kao dete sam ih gađao ka­me­nom, kao od­ra­stao no­gom, kao sta­rac sta­račkim šta­pom. Ka­d je ugled­ni re­sto­ran kraj Be­o­gra­da uhvaćen da služi pseće meso, nismo žali­li ubi­je­ne pse nego sebe. Bez raz­lo­ga, uo­sta­lom, jer pseće je meso u Azi­ji de­li­ka­tes.

Treća di­le­ma nije sen­ti­men­tal­ne nego ra­ču­no­vod­stve­ne pri­ro­de. Op­šti­na­ri Aber­con­veja behu na muci s računom od 10 fun­ti, u našem nov­cu 1987. oko dva i po mi­li­o­na sta­rih di­na­ra. Di­le­ma nije u veličini sume nego u prin­ci­pu.

Od­mah su mo­gli po­va­di­ti novčani­ke i sami je pla­ti­ti. Ali, tako se ne radi. Ako ne i prav­no, mo­ral­no – koze pri­pa­da­ju državi, od­no­sno Kru­ni ko­ja ­je sim­bo­li­še. Država se ne sme na­vi­ka­va­ti da nje­ne ra­ču­ne plaćaju građani koji su du­go­ve za­jed­ni­ci po­re­zom već iz­mi­ri­li.

Dru­go što me za­pan­ju­je je strah opšti­na­ra da će ih računo­i­spi­tači pro­go­ni­ti zbog tričavih 10 fun­ti. Pi­tam vas koji će ra­zu­man od­bor­nik kod nas o tome bri­gu vo­di­ti?

U zem­lji, u ko­joj se ni za mi­li­jar­de ne polažu računi, a kad se i polože, čini se to pred par­ti­jom, ne pre­da mnom i pred vama koji smo opljačkani i koje mogu za­stu­pa­ti samo ne­za­vi­sni su­do­vi, u ta­kvoj zem­lji od­bor­ni­ci nisu ludi da bri­nu za par mi­li­o­na sta­rih di­na­ra.

Ali, i to je opa­sno, o ma­lim su­ma­ma ne bri­nu se ni naši računo­i­spi­tači. I oni oči ima­ju samo za krup­ne ci­fre. Kao da lo­po­vluk, kako su go­vo­ri­le naše sta­re, do­bre, re­ak­ci­o­na­rne bake, ne počinje od pr­vog ne­vraćenog ku­su­ra.

Ne­ka­da se takođe go­vo­ri­lo da ko laže, taj i kra­de, ko kra­de, spre­man je da ubi­ja, a ko ubi­ja, završava vi­so­ko – na vešalima. Po­u­ku u po­sled­nje­m delu val­ja iz­me­ni­ti: tako se za­vr­ša­va vi­so­ko – ali ne na ve­ša­li­ma nego na ne­kom lu­kra­tiv­nom položaju.

Afere i kako ih steći

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

AFE­RE, I KAKO IH STE­ĆI

Sva­kom pri­sta­li­ci ka­pi­ta­li­stičkog načina pro­iz­vod­nje koji je oko 1948. go­di­ne učio isto­ri­ju u Ju­go­sla­vi­ji, reč „afe­ra“ je bila bauk s ko­jim se suočava­la nje­go­va vera u pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu.

Pre­ma udžbe­ni­ku domaće po­ve­sti, Ju­go­sla­vi­ja pre re­vo­lu­ci­je nije ima­la ništa do ruda koje su eks­plo­a­ti­sa­li stra­ni ka­pi­ta­li­sti, afe­ra koje su eks­plo­a­ti­sa­li domaći i, na­ravno, mo­nar­ho­fašističke dik­ta­tu­re ko­ja ­je sve to omo­gućava­la.

Imao sam ve­li­kih muka da sa­vest iz­mi­rim s ne­kim od vi­dlji­vih mo­ral­nih ne­do­sta­ta­ka ka­pi­ta­li­zma. Bio sam vrlo, vrlo na­i­van. Do­vol­jno je bilo da ih pro­gla­sim de­vi­ja­ci­ja­ma, kao što levičari rade sa svo­ji­ma, i stvar bi bila u redu.

Si­stem je do­bar, samo se ne spro­vo­di, i zato je očajan. Sada se po­la­ko uviđa da je si­stem oćajan i da je do­bro što se ne spro­vo­di, ina­če bi po­stao ne­pod­nošljiv. Nje­go­ve greške po­sta­ju na­jed­nom spa­so­no­sne.



So­ci­ja­li­stičke afe­re bile su do sada strikt­no po­li­tičke. Nag­le južno­a­me­ričke, pučistički ne­o­če­ki­va­ne sme­ne u vrhu ima­le su za po­sma­trače čar ve­li­kih pljač­ki. U iz­ve­snom smi­slu, to i behu pljačke.

Samo, nije se krao no­vac, oti­ma­la se vlast. Od­la­zi­lo se, bar kod nas, u po­li­tičko ništa­vi­lo, ret­ko u za­tvor. U ne­kim zem­lja­ma još re­alni­jeg so­ci­ja­li­zma, iz mi­ni­star­ske sto­li­ce išlo se na gu­bi­li­šte.

Osuđeni­ci su na sudu sami sebi držali po­smrt­ne go­vo­re. (Kad je R. Ga­rodi uklon­jen sa vi­so­ke funk­ci­je u KPF, u „L Mon­d“-u je, pod na­slo­vom „Kra­sna sa­hra­na“ pi­sa­no: „Sad, kad su se po­ga­sile sveće, može se slo­bod­no reći da je Ga­rodi imao lepu sa­hra­nu. Dopušteno mu je da sam sebi iz­go­vo­ri po­smrt­nu be­se­du.“) Au­ten­tičnih pljački je malo. Skan­dali su ret­ki, tri­vi­jal­ni, bez­načajni.

Eu­fe­mi­stički se zovu – krađom narod­ne imov­ine i do­bi­ja­ju tret­man pred­rat­nog uska­kan­ja u tuđ kokošin­jac. A onda, u krat­kom roku, iz­bi­ja više afe­ra od ko­jih sva­ka košta na­rod sku­plje od svih pred­rat­nih za­jed­no, ra­cu­na­jući i one za koje se ne zna.

Iz­bi­ja afe­ra Agro­ko­mer­ca, Ine, Uni­ver­zi­ja­de, 170 000 društve­nih, odnosno ničijih au­to­mo­bi­la, praćene lo­kal­nim ver­zi­ja­ma sve­save­znih krup­nih re­mek-dela zlo­u­po­tre­be moći. Neke od njih, kao Agro­ko­mer­co­va, us­pin­ju se do umet­ničke gro­te­ske, is­ku­plju­jući špe­ku­lant­skom fan­ta­sti­kom bar nešto od straćenih mi­li­jar­di.

Ali naša tema nisu afe­re. Iz­gle­da da one nisu ni tema naše po­li­ti­ke, na­šeg pra­va, na­ših za­ko­na. E to, to što nisu tema te po­li­ti­ke, tog pra­va, tih za­ko­na, to je naša tema.

U Bri­ta­ni­ji se i da­le­ko skrom­ni­je kri­mi­nal­ne afe­re u pri­vre­di za­vr­ša­va­ju na su­do­vi­ma. Iz­da­van­je čeko­va bez po­krića je de­likt koji po­vla­či tužbu. Sud je ne­mi­lo­sr­dan, kako i do­li­ku­je dru­štvu u kome se no­vac ceni više nego čovek, a naj­više onaj koji ume da ga zarađuje.

Još ni­sam čuo da se kri­vac ili nje­gov saučesnik kažnja­va­ju isključen­jem iz Kon­zer­va­tiv­ne ili La­bu­ri­stičke stran­ke. I da se to sma­tra do­vol­jnom, pa i vrlo oštrom ka­znom. Član­stvo u ne­koj stran­ci pri­vat­na je stvar građanina, pi­tan­je ličnog iz­bo­ra. Nije čast, ni po­čast.

Niti pri­vi­le­gi­ja koja čove­ka stav­lja iz­van domašaja za­ko­na. U Ju­go­sla­vi­ji se isključenje iz par­ti­je sma­tra za­me­nom za isključenje iz društva koje je opljačkano. Opo­me­na pred isključenje od­go­va­ra pe­to­go­dišnjem zatvo­ru, a isključenje je dru­go ime za doživot­nu ro­bi­ju.

Što je iz­ve­stan na­pre­dak, jer pam­ti­mo vre­me kada je ta­kvo isključenje bilo rav­no smr­ti. Dru­štve­noj i psi­ho­loškoj, u sva­kom slučaju. Biti iz­van par­ti­je značilo je biti iz­van živo­ta.

To nas i vraća na pra­ve raz­lo­ge zbog ko­jih se isključenje iz par­ti­je sma­tra to­li­ko važnim da za­men­ju­je sud­sku ka­znu. U višepar­tij­skom si­ste­mu ono ne znači niš­ta. Član­stvo u ne­koj par­ti­ji, ako za nju ak­tiv­no ne ra­di­te, ne do­n­o­si niš­ta osim razočaren­ja kad iz­gu­bi na iz­bo­ri­ma.

Ali tamo gde po­sto­ji sa­mo ­jed­na par­ti­ja, bri­san­je iz član­stva ima ka­rak­ter po­li­tičke smr­ti. To je za­tva­ran­je sva­kog iz­gle­da na na­pre­do­van­je u svim bit­nim zo­na­ma držav­nog živo­ta.

(I u tom smi­slu su građani koji par­ti­ji ne pri­pa­da­ju već u načelu građan­ski mr­tvi, samo u čitul­ji ­još nisu oglašeni.)

I za­to ­je bilo tužno i poučno pra­ti­ti si­zi­fov­ske na­po­re le­gi­je ju­go­slo­ven­skih lopova, tih pro­vin­ci­jalnih Bo­kas­a, da osta­nu u par­ti­ji koju su be­sram­no kom­pro­mi­to­va­li, a još više na­po­re nji­ho­vih saučesni­ka da ih u njoj zadrže. Na sud s pra­vom nisu ni mi­slili.

Ni na otpuštan­je iz službe. Važno im je bilo je­di­no da osta­nu u par­ti­ji. Jer, time će se i sve osta­lo pod­ra­zu­me­va­ti.

Pre­zi­rem ih ali im pri­zna­jem da su bar u jed­noj stva­ri u pra­vu. Za­što bi trčali pred rudu? Zašto bi tuđe kri­vi­ce na sebe uzi­ma­li? Oni su kri­vi, nema sum­nje. Ali oni kri­vi ne bi uspe­li da budu da neki dru­gi nisu još više kri­vi.

Član­stvo u jed­noj par­ti­ji, ma ko­li­ko bila ili mi­sli­la da je avan­gard­na, ne može značiti proširen­je građan­skog pra­va koje nam svi­ma po za­ko­nu pri­pa­da. Ono, even­tu­al­no, može samo da uveća nečije dužno­sti i od­go­vo­rno­sti, po­go­to­vo ako dru­ge par­ti­je za iz­bor nema, ako smo pri­m­o­ra­ni sve da oče­ku­je­rmo od je­dne je­di­ne ide­je.

Ne­po­sto­jeće pra­vi­lo bol­je ­je od iz­ne­ve­re­nog. Za­kon koji se ne po­štu­je, štet­ni­ji ­je od za­ko­na koga nema.

Pra­vo koje se pre­zi­re, opa­sni­je ­je od pra­va koje ne po­sto­ji.

Par­ti­ja ko­ja ­je na kor­mi­lo zem­lje došla da is­pra­vi sve ne­prav­de ovog sve­ta a završava is­prav­lja­njem bi­o­gra­fi­je svo­jih ko­rum­pi­ra­nih čla­no­va, nema šta da traži u budućno­sti jed­nog na­ro­da, pre nego što nešto ozbil­jno ne ura­di sa svo­jom prošlošću.

Istorijske istine

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ISTO­RIJSKE ISTI­NE, ILI GDE SE DEDE CAR DUŠANA BLA­GO?

Fran­cu­ska re­vo­lu­ci­ja otpočela je, po­red kmpnih reči, i time što je jed­noj ženi ot­ki­nu­la gla­vu. Kad god se o raz­lo­zima po­gub­tjen­ja kral­ji­ce Ma­ri­je-An­to­anete go­vo­ri, kao naj­jači ar­gu­me­nat uzi­ma se sa­vet omražene Au­stri­jan­ke da, ako nema hle­ba, Fran­cu­zi tre­ba da­ je­du kolače.

Moj gim­na­zij­ski pro­fe­sor iz 1946, s uda­rničkom pos­tre­vo­lu­ci­o­na­rnom praksom i en­tu­zi­ja­zmom ko­jim ­je na­dok­nađi-vao skro­man na­predni staž iza sebe, i iz­gle­di­ma na di­rek­tor­ski položaj is­pred sebe, kad god smo na toj temi bili, do­bi­jao je na­pa­de hu­ma­ni­stičkog besa.

Be­s je bio uza­lu­dan, ta­man ko­li­ko po neka isto­ri­ja. Ma­ri­ja-An­to­aneta nije bila kri­va za gla­do­vanje Parižana; moj pro­fe­sor nije po­stao di­rek­tor; a mno­ge isto­ri­je bol­je da se nisu de­si­le. Kral­ji­ca, na­i­me, niš­ta rđavo nije mi­sli­la kad je na­ro­du pre­po­ručila da me­sto hle­ba jede kolače.

Na­iv­no je držala da na­rod­na vre­me­na ne mogu biti gora od ne­na­rod­nih. Jer za vre­me An­ci­en Régi­me, ako nisu ima­li do­vol­jno hle­ba, pa­ri­ski su pe­ka­ri mo­ra­li građani­ma po is­toj ceni pro­da­va­ti kolače.



U na­šim pe­ka­ra­ma hle­ba često nema. To je, između osta­log, do­kaz da su na­rod­ne. Dru­gi­ je do­kaz na­rod­ni hleb, koga nema ni­je­dan na­rod na sve­tu. Svi ima­ju – hleb. Ili ga, kao Ti­ge­ja u Eti­o­pi­ji, nema. Kod nas je hleb koga nema na­rod­ni, onaj ko­jeg ima tre­ba­lo bi, da­kle, da bude – ne­na­rod­ni?

Epi­zo­da s Ma­ri­je-An­to­anete pre­po­ru­ču­je opre­znost u per­cep­ci­ji ta­ko­zva­nih isto­rij­skih fa­ka­ta. Po de­fi­ni­ci­ji, fa­kat je nešto što se do­go­di­lo kako se do­go­di­lo, i kao ta­kvo ne­pro­m­en­ji­vo je.

Stva­rnost ne po­zna­je čin­je­n­i­ce u tečnom agre­gat­nom stan­ju, čije se značenje iz jed­nog u dru­go pre­li­va kao voda u spo­je­nim su­do­vi­ma. U međuvre­me­nu, nema go­to­vo ni­jed­nog po­ve­snog fak­ta koji nije pro­men­ljiv, koji se bez us­tručavan­ja na naše oči ne men­ja, čas u jed­nom, čas u dru­gom sme­ru, kako od­go­va­ra ovom ili onom tre­nut­ku, ovoj ili onoj po­tre­bi.

Čita­jući nove knji­ge o Drugom svet­skom ratu, iz­gle­da nam da se on po­no­vo vodi, ovog puta na drukčiji, re­klo bi se uz­bu­dlji­vi­ji način nego pri pr­vom, ori­gi­nal­nom izvođenju.

Fak­ta doživ­lja­va­ju ge­ne­tičke pro­mene kao vi­ru­si. Is­ti­na je po­sta­la pred­met do­go­vo­ra, po­tre­be, opor­tu­ni­te­ta. I Pon­ti­je Pi­lat, pro­ku­ra­tor Ju­de­je, imao je pra­vo kad je od nje oprao ruke.

Da li je rat­ni pred­sed­nik bri­tan­ske vla­de V. Čerčil znao da će Ko­ven­tri biti sravn­jen sa zem­ljom, i ni­ka­kve mere nije pred­u­zeo samo zato što bi tada Nem­ci raz­u­me­li da En­gle­zi po­se­du­ju nji­ho­ve taj­ne ko­do­ve? Ko je ubio poljs­kog pa­tri­o­tu ge­ne­ra­la Ši­kor­skog?

Ne­sreća slučaja ili ne­sreća s bri­tan­skim ime­nom? Ko je sve do sada, kad je ne­po­tre­ban po­stao, šti­tio au­strij­skog pred­sed­ni­ka Re­pu­bli­ke? I zašto je to činio? Jesu li bal­kan­ski ra­to­vi bili oslo­bo­di­lački, kako tvr­di srp­ska, ili osva­jački, kako mi­sli ma­ke­don­ska isto­riogra­fi­ja?

(Jer, raz­ličito tumačenje ne tiče se je­di­no po­sle­di­ce događaja, nego re­tro­grad­no men­ja i nje­go­vu pri­ro­du, men­ja sam fa­kat, or­ve­li­jan­ski men­ja isto­ri­ju una­trag.)

Gde se dede car Dušana bla­go? Gde ­je isti­na, šta je isti­na?

Samo na­iv­ni ve­ru­ju da na nju tre­ba čeka­ti tri­de­set go­di­na i da će je ot­kri­ti otvo­re­ne državne ar­hi­ve.

Do­ku­me­nt je stvar čitan­ja. O do­ga­đa­ju po­sto­ji se­ri­ja pro­ti­vrećnih dokume­na­ta iz ko­jih se iz­vo­de opreč­ni za­ključci. Za­vi­sno od čitača. Nešto je do­ku­me­nt ili ne­u­po­tre­blji­va har­ti­ja.

Dokume­nt može biti pod­met­nut, jed­na­ko kao što ume da ne­sta­ne. Na gu­stim i iz­u­kršta­nim psi­ho­stra­da­ma me­mo­a­ra i dnev­ni­ka lju­di koji po­vest pra­ve ili u nje­noj pro­iz­vod­nji ova­ko i ona­ko učestvu­ju, ćeste su stran­pu­ti­ce vol­je i želje. Isto­ri­ja je mut­na i ha­o­tična sli­ka pret­po­stav­ki iz koje su mno­ga fak­ta, usled ne­do­stat­ka do­ka­za, pro­te­ra­na i zamenje­na onim što je babi milo.

Gde se dade car Dušana bla­go? Gde je, šta je isti­na?

Možda pi­tan­je nije do­bro po­stav­lje­no? Možda val­ja pitati: kome uopšte tre­ba? Tre­ba li bo­le­sni­ku od raka reći od čega umi­re? Zar smrt nije do­vol­jna? Zar nije ista, jed­na, ma od čega po­ti­ca­la?

Po­li­ti­č­a­ri se slažu u mišljen­ju da je isti­na o isto­rij­skom događaju neka vr­sta dvo­stru­ke šte­te. Šte­tan je često već sam događaj. Nje­go­vo iznošenje u jav­nost šte­tu samo uvećava.

Voj­ni­ci im se pri­družuju. Po­slov­ni lju­di takođe. Kri­mi­nal­ci i po­li­ci­ja već su po­slo­vično dis­kret­ni.

Je­di­ni fa­na­ti­ci koji još u­vek ne­ka­kvu isti­nu te­ra­ju, naučnici su po svo­jim la­bo­ra­tori­ja­ma, iz­ve­sni no­vi­na­ri po svo­jim re­dak­cija­ma, i po neka prežive­la žrtva isto­ri­je koju ne za­do­vo­lja­va­ju su­ma­ma objašnjen­ja. En­gle­zi su maj­sto­ri po­li­tičke mi­mi­kri­je.

Isti­na se kri­je tra­di­ci­o­nalnim po­stup­kom u kome na­vi­ka i strast pre­ma dis­kre­ciji igra­ju veću ulo­gu od za­ko­na o čuvan­ju državne taj­ne. Po­greb isti­ne se od­vi­ja u tri faze.

Od­lu­ke koje se do­no­se po klu­bo­vi­ma kri­ju se od ka­bi­ne­ta. Ka­bi­net ih za­tim kri­je od par­la­men­ta. Tek po­tom se one kri­ju od na­ro­da. Ali do­tle je isti­na već to­li­ko ne­ja­sna da se može i izreći.

Niko je neće raz­u­me­ti. Niko neće zna­ti kako i zašto je, u vre­me Fol­kland­skog rata, po­to­pljen ar­gen­tinski brod „Bel­gra­no“ s ko­jim je po­to­nu­lo 350 Iju­di, iako je ras­pra­va o tome me­se­ci­ma pu­ni­la stup­ce no­vi­na i go­vo­re na­rod­nih po­sla­ni­ka i ne­u­rno­mo hra­ni­la en­gle­ski na­ci­o­nal­ni stid. Neki su od leševa is­pli­va­li, leš isti­ne ni­kad.

U većini slučaje­va, isti­na se i ne kri­je. Ona je tek malo drukčija od stvar­no­sti. Kao i sva­ka umet­nost.

Nostalgičan pomen

O Pekićevoj novoj knjizi „Život na ledu“, izdatoj od Zavoda za udžbenike, govoriće u Biblioteci grada Beograda, u Rimskoj dvorani, 21. aprila u 19 časova: Ljiljana Pekić, Petar Pijanović i Gojko Božović.

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NO­STAL­GIČAN PO­MEN SRP­SKO - BRI­TAN­SKIM OD­NO­SI­MA

Već sama čin­je­ni­ca da oni po­sto­je, da neki od­no­si između Srba i En­gle­za eg­zi­sti­ra­ju, čak i da su pri­lično sta­ri, tre­ba da nas čini po­no­sni­ma. Biti zapažen od Fo­re­n Of­i­sa nije ni naj­man­je laka stvar.

Čak je i Hi­tle­ru to pošlo za ru­kom tek kada je opa­lio iz svih to­po­va. Iz ono­ga što sam pročitao o ne­m­ač­ko-en­gle­skim od­no­si­ma tog doba, uve­rio sam se da je za buđenje En­gle­za po­treb­na samo ve­li­ka buka i da ne pali niš­ta man­je od met­ka u srce.

Isto­rij­ski uzev, prvi je od­nos bio ol­fak­tične na­ra­vi. Ti­cao se en­gle­skog mi­ri­sa, a nos je bio srp­ski.

Ne­gde oko 1200. go­di­ne, srp­ska je prin­ce­za iz kuće Ne­man­jića, uda­ta za vi­zan­tij­skog cara, pala u ne­svest kada joj je pri­li­kom audijen­ci­je pred­stav­lje­na fra­načka de­le­ga­ci­ja u ko­joj je bio i je­dan Bri­ta­nac.

Nije u pi­tan­ju bio nje­gov iz­gled, prem­da ni on nije bio za od­ba­ci­van­je, nego eg­zo­tičan mi­ris nje­go­ve pri­rod­ne, od ro­den­ja ničim ne­dir­nu­te kože.



Ota­da ­je s Ostr­vom, srećno po nas, iz­gu­blje­na sva­ka veza, da se opet us­po­sta­vi za­o­bi­la­znim pu­tem. Kroz Afri­ku, Azi­ju i pre­ko Tur­ske.

Sto­lećima nije En­gle­ska pri­mećiva­la Srbe, skri­ve­ne pod eu­fe­mi­stičkim poj­mom „ne­srećnih hrišćana“, koji su se op­la­ki­va­li po vik­to­ri­jan­skim sa­lo­ni­ma, ali se za njih ni­kad niš­ta nije učini­lo. Grčkoj bor­bi za ne­za­vi­snost

En­gle­zi su po­sla­li bar jed­nog za­lud­nog i hro­mog pe­sni­ka, koga su na­pla­ti­li s pola Par­te­no­na, a nama ni to. Nama su dali ono što na­rod zove šu­pljim no­sem do očju. Pri­me­ti­li su nas tek kada smo i mi iz to­po­va opa­li­li. Nažalost, bez kon­sul­ta­ci­je sa Dau­ning Stri­tom 10 i za Lon­don u krajn­je ne­zgod­no vre­me.

En­gle­ske uši ­još su za­glu­še­ne ka­no­na­dom Bo­na­par­ti­nih to­po­va. Tur­ska je tada Na­po­le­o­nov sa­ve­znik. Sva­ki po­kret koji sla­bi Tur­sku, En­gle­skoj, u načelu, do­bro dođe. Ali, u pro­kle­toj prak­si koja sva na­če­la kva­ri, naročito ona za koja se mi hva­ta­mo, Tur­ska leži na bri­tan­skom putu za In­di­ju.

1 sve što je sla­bi, izlaže taj put de­struk­tiv­nom uti­ca­ju Rusa i Au­stri­ja­na­ca, čemu ni naj­man­je ne pro­ti­vu­re-či što su oni en­gle­ski sa­ve­zni­ci u ant­ina­po­le­o­nov­skoj ko­a­li­ciji. Zap­le­te­na si­tu­a­ci­ja ve­za­na za osva­jan­je In­di­je ne dopušta hrišćan­skoj Bri­ta­ni­ji da za hrišćan­ske Srbe i nji­ho­vu oslo­bodilačku bor­bu išta ura­di, osim da je, kad god može i kako može, ome­te.

Na evrop­skim kon­gre­si­ma na ko­ji­ma se rasprav­lja­lo o sud­bi­ni bo­l­e­sni­ka s Bos­fo­ra, Sr­bi­ma ­je uvek lakše bilo izaći na kraj s ne­ve­mičkim Tur­ci­ma nego s nji­ho­vim hrišćan­skim pro­tek­to­ri­ma u Lon­do­nu.

Idući ko­rak bio je slan­je en­gle­skog kon­zu­la u po­lu­za­vi­snu Sr­bi­ju. Go­spo­din kon­zul ­je iz kočija uga­zio pra­vo u kon­jski iz­met i one­sve­stio se. Ne­sve­sti­ca srp­ske prin­ce­ze bila je naj­zad na­plaćena. Po­zna­to je takođe da smo en­gl­e­skog po­sla­ni­ka do­bi­li pre en­gle­skog klo­ze­ta, i da bi bol­je bilo da je obr­nu­to.

Od klo­ze­ta bi­smo ima­li više ko­ri­sti nego od posla­ni­ka, od koga smo ima­li uglav­nom štete.

Go­di­ne 1903. de­si­lo se da smo ubi­li kral­ja i kral­ji­cu iz kuće Obre­no­vić, a nji­ho­va tela iz­ba­ci­li kroz pro­zor koji je bio otvo­ren pre­ma Evro­pi. Kon­zul je de­mon­stra­tiv­no napustio Be­o­grad. Po­stu­pak je bio ap­so­lu­tno shoc­king.

Slažem se. Bi­lo ­je to gru­bo, bru­tal­no, var­var­sko ubi­stvo. A na­da­ sve, po iz­ved­bi – glu­po. Ne­do­sta­ja­lo mu je isto­rij­ske ele­gan­ci­je s ko­jom su ti isti En­gl­e­zi sma­kli svo­ga Čar­l­sa I. Ali ja se kla­dim, da smo fi­ni­je po­stu­pi­li i kral­jev­ski par dis­kret­no za večerom po­tro­va­li, da bi nas na­zva­li pro­kle­tim Vi­zan­tin­ci­ma!

U Prvom svet­skom ratu En­gle­zi su po­no­vi­li tra­di­ci­o­nal­nu ne­se­bičnost u od­no­su na Srbe. Sa­svim su ne­se­bično od nas zah­te­va­li da Bu­ga­ri­ma ustu­pi­mo celu Ma­ke­do­ni­ju i Južnu Sr­bi­ju i 1915. ku­pi­mo bu­gar­sku ne­u­tral­nost.

Ni­smo pri­sta­li. I Bu­ga­ri su sta­li na stra­nu Nemačke. Lord Kiče­ner je re­kao: „Pro­kle­la bal­kan­ska ban­da!“ a Fo­re­n Of­i­s je još i sada zbog toga na nas Ijut. Dne 27. mar­ta 1941. uva­li­li su nas u be­smi­slen, una­pred iz­gu­bljen rat. Čerčil je re­kao da je Ju­go­sla­vi­ja našla svo­ju dušu.

To je bila ona ista duša koju smo našli i na Ko­so­vu i od koje nam je pet ve­ko­va po­sle iz­gu­blje­ne, takođe be­smi­sle­ne bit­ke, duša osta­la – u nosu. Kako bi bilo požali­ti En­gle­ze što nisu sačuva­li dušu, a iz­gu­bi­li bit­ku kod Vo­te­r­lua? Po­ku­šaj­te. Reći će vam da ste ludi. I da je po­be­da kod Vo­ter­lua lepša i ko­ri­sni­ja od sva­ke pro­kle­te duše.

Go­di­ne 1944, na dan Hri­sto­vog vaskrsenja, gađali su nas bom­ba­ma. Shva­ti­li su da kao sa­ve­zni­ci mo­ra­mo raz­u­me­ti ono što nisu očeki­va­li da raz­u­me ni Rim ni Beč. Pošto smo rat iz­gu­bi­li, kad se sve izračuna, spo­ri­je od svih ze­mal­ja Za­pa­da, gnja­vi­li su nas pre­ko ra­di­ja s ko­jeg vam go­vo­rim po­zi­vi­ma u novi rat.

Go­spo­din Har­i­son, moj uvaženi pret­hod­nik za ovim mi­kro­fo­nom, po­zi­vao je „svo­je dhrag­he pri­hja­lel­je Shr­be“ da ubi­ja­ju Nem­ce, dok je nje­gov kom­patri­o­ta, go­vo­reći oku­pi­ra­nom G­ern­ziju i Džer­siju, ta­mošnje po­ro­blje­ne En­gle­ze po­zi­vao da ku­šu­ju i s Nem­ci­ma sarađuju.

Čita­vu srp­sku i ju­go­slo­ven­sku si­tu­a­ci­ju to­kom po­sled­njeg rata su­mi­rao je Čerčil u pi­tan­ju upućenom bri­ga­di­ru Makli­nu: „Na­me­ra­va­te li da živi­te tamo po­sle rata?“ Pošto bri­ga­dir to ni u snu nije na­me­ra­vao, sud­bi­na nam je za­ključena kako je sle­di­lo i da­nas je svi­ma vid­na.

Sli­ka an­glo-srp­skih od­no­sa nije ve­dra ali je poučna. Bri­ta­ni­ja je gle­da­la svo­je in­te­re­se. Mi smo se ba­vi­li du­šom.

Ko nam je kriv?

Gvozdeni putevi naših nepoverenja

O Pekićevoj novoj knjizi „Život na ledu“, izdatoj od Zavoda za udžbenike, govoriće u Biblioteci grada Beograda, u Rimskoj dvorani, 21. aprila u 19 časova: Ljiljana Pekić, Petar Pijanović i Gojko Božović.

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GVO­ZDE­NI PU­TE­VI NAŠIH NE­PO­VE­REN­JA

Među pi­smi­ma koja do­bi­jam po­vo­dom ovih ko­men­ta­ra ima i jed­no jav­no koje po­min­jem s od­vrat­nošću, iako će nam, po vol­ji iro­ničnog pa­ra­dok­sa, ono pomoći da iza­be­remo da­na­šnju temu i iz­ve­de­mo još jed­nu raz­li­ku između našeg i en­gle­skog ka­rak­te­ra.

Je­dan od umil­ja­ti­jih pa­su­sa pi­sma ­jed­nog pse­u­do-Živo­rada iz Kra­gu­jev­ca, gla­si: „Is­pa­da da ste vi, go­spo­di­ne la­žov ili ste na­pro­sto iz­vi­ka­ni eru­di­ta, tj. puka ne­zna­li­ca, ako već ni­ste i plaćeni ocr­nji­vač.. .“

Ovih ne­ko­li­ko ma­ro­der­skih kom­plime­na­ta za­ra­dio sam pri­med­ba­ma na šesti­nu zem­lji­ne ku­gle koja već tri četvrt sto­leća na­sto­ji da ube­di pre­o­sta­lih pet še­sti­na kako iz­građuje Obećanu zem­lju, da bi tek sada, u po­sled­njoj četvr­tini, shva­ti­la da je iza sebe, u živo­tu svog ve­li­kog na­ro­da, osta­vi­la ja­lov­inu jed­ne uto­pi­je koje će se ra­zum­ni po­tom­ci sti­de­ti.

Duh pi­sma nije po­sle­di­ca per­so­nalne iz­o­pačeno­sti mog ko­re­spon­den­ta, ma­ni­je gon­jen­ja koja u sve­mu vidi ne­pri­ja­tel­je, tuđe agen­te i zle de­mo­ne pro­pa­sti, mada ču­jem da ona već ima svo­ju rel­jef­nu bi­o­gra­fi­ju.

Vo­leo bih da smem reći kako je ona u ve­li­koj meri re­zul­tat ide­o­lo­gi­je re­al­nog so­ci­ja­li­zma, čija je po­vest puna lažnih pro­ce­sa, lažnih sve­do­ka, lažnih pri­znan­ja, ali i pra­vih pro­gona, pra­vih hap­šen­ja, pra­vog strel­jan­ja, pa i ge­no­ci­da.

Pro­cesi su. da­kle, bili lažni, ali su me­ci na­kon njih bili pra­vi. Ne mogu to reći, jer na Bal­ka­nu tra­di­ci­ja kom­pro­mi­to­van­ja tu­đih mo­ti­va ne potiče od juče. Ona je utka­na u našu po­ve­st kao što je iz­be­ga­van­je sva­kog načela, na­ro­ci­to ide­o­loškog, bit­na ozna­ka prag­ma­tič­ne en­gle­ske isto­ri­je.

(Kad su od načela da načela ne­ma­ju samo dva puta od­stu­pi­li, En­gle­zi su u doba na­zad­nog i pro­mi­sku­i­tet­nog kral­ja Henrija VIII na lo­ma­či spal­ji­va­li lju­de drukčijeg mišljen­ja, a u vre­me na­prednog i re­vo­lu­ci­o­na­rnog Krom­vel­a ju­ri­li veštice.

To je En­gle­zi­ma za­u­vek po­ka­za­lo da im ne­či­ja na­pred­nost ili na­zad­nost neće sačuva­ti živo­te i da od krup­nih ide­ja mo­ra­ju po­tražiti neku zdra­vi­ju od­bra­nu.)



U go­di­na­ma srp­ske bor­be za ne­za­vi­snost, našeg la­ga­nog raz­venčavan­ja s tur­skom Im­pe­ri­jom i rvan­ja ve­li­kih sila o Bal­kan, niko nije mo­gao biti pro­što Sr­bin, po­go­to­vo samo ćovek.

Mo­rao je uvek i ne­ko­me pri­pa­da­ti, nečiji biti, za ne­ko­ga ra­di­ti. Sr­bin je tada bio au­strij­ski, ru­ski, tur­ski co­vek, ili je bio mr­tav. Stran­ke su bile pro­ru­ske ili pro­austrij­ske.

Kad smo gra­di­li gvo­zde­ni put, srp­sko­in­di­jan­ski pre­vod za žele­zni­ce, u pa­rl­a­men­tu nisu se­de­li oni koji su za žele­zni­ce i oni koji su pro­tiv, i koji su za ili pro­tiv bili po svo­joj slo­bod­noj vol­ji; se­de­li su plaćenici Beča, Pe­tro­gra­da, Ber­li­na i dru­gih evrop­skih pre­stol­ni­ca, za­in­te­re­so­vanih za tran­sbal­kan­sku pru­gu.

Pri sva­kom ugo­va­ran­ju li­fe­ra­ci­je oru­žja, lju­di su bili Ško­dini, Kres­o-Šnaj­de­ro­vi, Armstrongovi, Er­har­do­vi, Krup­o­vi. Između dva rata, Au­stri­ju je za­me­ni­la Nemačka, a na sce­ni se po­ja­vi­la Fran­cu­ska ko­joj smo du­go­va­li za­hvat­nost, i Bri­ta­ni­ja ko­joj osim rav­no­dušno­sti niš­ta ni­smo bili dužni.

Pred sam rat, koji je od mene, imućnog sina sa iz­gle­dom na na­sle­đe, načinio oca-bed­ni­ka kome po­tom­stvo tre­ba da plaća du­go­ve, lju­di su bili oso­vinski ili sa­ve­znički, osim ko­mu­ni­sta koji su is­traj­no osta­ja­li ruski. Stan­je se pro­dužilo i kroz rat da pro­cve­ta po­sle ono­ga što su jed­ni na­zi­va­li oslo­bođen­jem a dru­gi naj­većom na­cional­nom ka­ta­stro­fom po­sle Ko­so­va.

U vre­me moje mla­do­sti, svi su re­ak­ci­o­ne­ri, u koje sam s odušev­ljen­jem i ja spa­dao, ra­di­li za ­jed­nu ili više stra­nih sila, od ko­ji­h je, zbog Un­ri­nih pa­ke­ta, žvakaćih guma, džeza i even­tu­al­no de­mo­kra­ti­je, naj­o­mil­je­ni­ja bila Ame­ri­ka. Ko­mu­ni­sti su i dal­je po­no­sno ra­di­li za Ruse te smo ih zva­li ru­skim na­jam­ni­ci­ma, a oni nas an­glo-ame­ričkim plaćeni­ci­ma.

Tra­di­ci­ja sum­nje u tuđe mo­ti­ve, u tuđi ra­zum, u tuđe po­šten­je od­li­ka je našeg ka­rak­te­ra. Ona po­ka­zu­je ko­li­ko ne­ma­mo po­ve­ren­ja u same sebe. Ko hro­nično gaji ne­po­ve­renje u dru­ge, mo­gao ga je steći samo is­ku­stvom. Kako sva­ki čovek o sebi naj­vi­še zna i sebe naj­bol­je po­zna­je, biće da je ta ružna sa­mo­spo­zna­ja osno­va na­zo­ra po ko­ji­ma su svi lju­di hul­je. Ili da nisu samo dok se ne ot­kri­je da jesu.

Ta­kav mi­sa­o­ni ma­nir u Bri­ta­ni­ji nije po­znat. Možete biti u za­bl­udi, u ko­joj sam možda i ja kad sam se usu­dio da uvre­dim so­ci­ja­li­stičku Atlan­ti­du mog kra­gu­je­vačkog do­pisnika, ali ne mo­ra­te zbog toga oba­ve­zno biti i plaćeni. U za­blu­di ili pra­vu možete biti i po vla­sti­tom iz­bo­ru, sa­svim džabe.

Ako lepo go­vo­ri­te o So­vjet­skom Sa­ve­zu, niko vam neće reći da ste na plat­nom spi­sku ru­ske oba­ve­štaj­ne službe. (Oni koji jesu go­vo­re o Ru­si­ma ružno.

I je­di­ni svet koji u sva­ko­me vidi špi­ju­na, a u sva­kom činu špi­ju­nažu, sami su špi­ju­ni.) Kod nas, međutim, to nije moguće. Naj­pre, zato što se mi­sli da čovek mora biti plaćen da bi uop­šte mi­slio, a po­tom, da dvo­stru­ko mo­ra ko­šta­ti ako mi­sli po­grešno.

Živo­rad iz Kra­gu­jev­ca ne radi niš­ta dru­go nego se drži na­ci­o­nal­ne tra­di­cije. Pi­tam se samo ko ga za to plaća. Nije on valj­da ­je­di­ni Sr­bin koji Ruse lju­bi za­ba­da­va, po do­bro­stivos­ti sl­a­ven­skog srca? Jer ­ja sam, jav­no pri­zna­jem, plaćen. Za ove ko­men­ta­re do­bi­jam no­vac.

Zar nije gra­đan­ski red da i on kaže ko nje­ga plaća?

Dva britanska pogleda na svet

Gradska opština Vračar i Biblioteka grada Beograda pozivaju Vas u ponedeljak 19. Aprila 2010 godine u 18 00 časova na otvaranje izložbe koja se organizuje povodom 80. Godišnjice rođenja BORISLAVA PEKIĆA. Izložba će biti otvorena u galeriji opštine Vračar, Njegoševa 77 u Beogradu. Izložbu će otvoriti gospođa Vida Ognjenović, književnik.

O Pekićevoj novoj knjizi „Život na ledu“, izdatoj od Zavoda za udžbenike, govoriće u Biblioteci grada Beograda, u Rimskoj dvorani, 21. aprila u 19 časova: Ljiljana Pekić, Petar Pijanović i Gojko Božović.

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DVA BRI­TAN­SKA PO­GLE­DA NA RU­SIJU I JED­NA ZA­GO­NET­KA

Dne 9. no­vem­bra 1917. „Man­če­ster Gar­di­an“ je do­neo sle­deću vest: „Boljševi­ci su, uz pomoć pe­tro­grad­skih tru­pa, obo­ri­li vla­du Ke­ren­sko­g i us­po­sta­vi­li vla­du Voj­nog re­vo­luci­o­na­rnog ko­mi­te­ta.

Ne­što po­sle šest sati so­vjet­ske su tru­pe, pred­vođene po­sa­dom kr­sta­ri­ce 'Au­ro­ra', na­pa­le Zim­sku pa­la­tu, sedište Pri­vre­me­ne vla­de.

Ka­de­ti i žen­ski ba­tal­jon, koji su pa­la­tu šti­ti­li, na va­tru su od­go­vo­ri­li, ali su se naj­zad pre­da­li.

Pred­sed­nik Sa­ve­ta rad­ničkih i voj­ničkih de­pu­ta­ta Pe­tro­gra­da g. Troc­ki ob­ja­vio je da pri­vre­me­na vla­da više ne po­sto­ji, da su nje­ni mini­stri po­hap­še­ni i da je par­la­ment ras­pu­šten.

G. Len­jin je održao go­vor u kome je is­ta­kao tri prva za­dat­ka koja sto­je pred ru­skom de­mo­kra­ti­jom: okončanje rata, pre­da­ja zem­lje sel­ja­ci­ma i rešavan­je kri­ze...“



Prem­da ni je­dan od ovih za­da­ta­ka ni po­sle se­dam­de­set go­di­na nije izvršen – Rusi su od tada u stal­nom ratu s ne­kim, sel­jak još nije do­bio obećanu zem­lju, eko­nom­ska kri­za nije okončana – re­vo­lu­ci­ja je ipak u nečemu uspe­la: traj­no je En­gle­ze in­fi­ci­ra­la ru­skim kom­plek­so­m.

Dne 9. no­vem­bra 1917. Bri­ta­ni­ja je do­zna­la za događaj koji će nje­no Mi­ni­star­stvo spol­jnih po­slo­va, a po­vre­me­no i unu­trašnjih, snab­de­va­ti hro­ničnim bri­ga­ma, za koje, upr­kos imperi­jal­nih oprečno­sti in­te­re­sa, car­ska Ru­si­ja ni­kad nije bila ka­dra.

Bri­tan­ska je jav­nost iz no­vi­na do­zna­la i da je re­vo­lu­ci­ja ko­nač­no po­be­di­la, man­je iz čin­je­ni­ce što je Privre­me­na vla­da obo­re­na, ko­li­ko zbog toga što je, pre­ko noći, njen pred­sed­nik Ke­ren­ski, bar za En­gle­ze, pre­stao da bude go­spo­din, a go­spo­da su, opet bar za iz­ve­sno vre­nie, po­sta­li dru­go­vi Troc­ki i Len­jin.

(Za­hval­ju­jući ovoj is­toj emi­si­ji Ra­dio-Lon­do­na, kla­snu ­je pre­no­mi­na­ci­ju doživeo i naš drug Živo­rad. Go­di­ne 1948. je BBC ja­vio da je na nje­ga pu­ca­no sa al­ban­ske te­ri­to­ri­je i da je „tom pri­li­kom go­spo­din Živo­rad čuvao ovce“.)

En­gle­ski ru­ski kom­pleks nije kao ko­lo­ni­jal­ni, ame­rički ili ir­ski, ve­zan za prošlost. On se u naj­većoj meri tiče en­gle­ske budućno­sti.

Ne­u­go­dan uti­sak da se ona for­mi­ra u Mo­skvi ko­li­ko i u Lon­do­nu, pot­hran­ju­je bri­tan­sko mi­sljen­je o So­vjet­skom Sa­ve­zu Gor­bačov­lje­ve re­for­mi­stičke ere i nadama i sum­nja­ma. Nada se izražava akla­ma­ci­jom i naj­be­značaj­ni­jeg ko­ra­ka u prav­cu de­mo­kra­ti­je i pre­u­ve­ličavan­jem nje­go­ve važno­sti za život so­vjet­skog građani­na.

Mod­ni no­vi­tet na uli­ca­ma Mo­skve po­zdrav­lja se kao ma­ni­fe­stan skok u prav­cu vi­še­par­tij­skog si­ste­ma.

Ov­da­šnje su no­vi­ne pune op­ti­mi­stičkih ko­men­ta­ra za koje bi g. Gor­bačov više vo­leo da ih može čuti iz u­sta svo­jih domaćih pe­si­mi­sta. Dru­go je mi­šljen­je mo­ro­zno. Ono pre ve­ru­je is­ku­stvu i priči koju je is­pričao mo­skov­ski ko­re­spon­dent „G­ar­di­a­n“-a g. Martin Voker.

Ge­ne­ral Cr­ve­ne ar­mi­je Fjo­do­rov osta­o­ je, po­sle osam­na­est go­di­na zatočenja, u Si­bi­ru samo zato što mu je pre­zi­me počin­ja­lo slo­vom F, jed­nim od po­sled­njih u ru­skoj (kao i u našoj) azbu­ci. Kad su 1941. Nem­ci na­pa­li So­vjet­ski Sa­vez mar­šal Ti­mo­šen­ko je oti­šao Stal­ji­nu sa spi­skom od 120 zatočena ge­ne­ra­la i zah­te­vom da budu pušteni.

Pri­mo­ran nuždom, Stal­jin je pri­stao, ali se, pri­mo­ran stra­hom, ne­gde mo­rao za­u­sta­vi­ti. Stao je is­pred slo­va F. i Fjo­do­rov je ostao u lo­go­ru. U ti­ra­ni­ji s drukčijom azbu­kom bio bi slo­bo­dan. S ne­kom dru­gom – mr­tav. Kad ljud­ska sud­bi­na za­vi­si od jed­nog slo­va u pre­zi­me­nu i nje­go­vog me­sta u na­rod­nom al­fa­be­tu, druk­či­jom se i ne može za­mi­sli­ti.

Skep­ti­ci, da­kle, ve­ru­ju da se i Gor­bačov u svo­jim re­for­ma­ma ne­gde mora za­u­sta­vi­ti. Jer, slo­bo­da­ je kao vo­de­na bo­lest, kao vod­njača. Što više vodu pije, bo­le­snik od vod­njače sve je žed­ni­ji.

I u nadi i u su­mnji kri­je se ne­o­bičan pa­ra­doks. Pro­me­ne na­bol­je u So­vjet­skom Sa­ve­zu i žele se i ne žele.

Pro­me­ne će sva­ka­ko sman­ji­ti ne­pri­ja­teljs­ku ten­zi­ju iz­me­du ka­pi­ta­li­stičkog i so­ci­ja­li­stičkog sve­ta i sna­ge oba ta­bo­ra oslo­bo­di­ti za pa­met­ni­je po­slo­ve od iz­na­laženja naj­bržih pu­te­va za uništenje za­jed­ničke ci­vi­li­za­ci­je. Za Bri­ta­ni­ju je to ne­sum­njiv do­bi­tak.

Mo­gla bi iz ple­meni­ti­jih raz­lo­ga i dal­je niš­ta da ne radi. U nje­mu se, nažalost, kri­je opa­snost od još većeg gu­bit­ka. So­ci­ja­li­zam bi, po­sle sto­leća is­pra­znih obećanja o bo­ljoj budućno­sti, uspeo možda za nju i nešto stva­rno da ura­di.

Vr­li­ne ka­pi­ta­li­zma ništa bol­je ne ističe od mana so­ci­ja­li­zma. Ako ovih ne­sta­ne, čime će se do­ka­zi­va­ti prednost si­ste­ma koji ni­je­dan viši mo­ral, uključujući i hrišćan­ski, ne može da oprav­da?

Do sada se s pra­vom mo­glo go­vo­ri­ti da je re­al­ni so­ci­ja­li­zam man­je nužan za na­pre­do­van­je so­ci­jali­stičkih ide­ja, a znat­no više za održavan­je re­a­lnog ka­pi­ta­lizma. I da bi so­ci­ja­li­zam, upra­vo zbog toga, iz­mi­sli­ti val­ja­lo čak i da ne po­sto­ji.

(Slažem se, ali da u nje­mu žive En­gle­zi, a ne ope­t ja.) Uspeh so­ci­ja­li­zma do­vesće ovu isti­nu u sum­nju, a Bri­ta­ni­ju pri­mo­ra­ti na pro­me­ne ko­jih se ona u načelu gro­zi.

Lično mi­slim da Eng­le­zi mogu biti spo­koj­ni.

So­ci­ja­li­stička azbu­ka ima do­sta slo­va na ko­ji­ma se i naj­po­treb­ni­ja pro­me­na može za­u­sta­vi­ti, a Rusi se naći kod re­vo­lu­ci­o­narnog slo­va A i Au­ro­re, u čijoj je senci, pre­ma „Guar­di­a­n“-u od 9. no­vem­bra 1917, g. Len­jin ur­gent­no zah­te­vao samo tri stva­ri: mir za lju­de, zem­lju za sel­ja­ke i re­šen­je kri­ze za sve, a da ništa od toga Rusi ni do da­nas nisu do­bi­li.

Velika Britanija i ostatak sveta

Gradska opština Vračar i Biblioteka grada Beograda pozivaju Vas u ponedeljak 19. Aprila 2010 godine u 18 00 časova na otvaranje izložbe koja se organizuje povodom 80. Godišnjice rođenja BORISLAVA PEKIĆA. Izložba će biti otvorena u galeriji opštine Vračar, Njegoševa 77 u Beogradu. Izložbu će otvoriti gospođa Vida Ognjenović, književnik.

O Pekićevoj novoj knjizi „Život na ledu“, izdatoj od strane Zavoda za udžbenike, govoriće u Biblioteci grada Beograda, u Rimskoj dvorani, 21. aprila u 19 časova: Ljiljana Pekić, Petar Pijanović i Gojko Božović.

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

VE­LI­KA BRI­TA­NI­JA I OSTA­TAK SVE­TA

Sve do sada uve­ra­va­li smo slu­ša­tel­je da En­gle­ze svet za­ni­ma samo uko­li­ko je nji­hov, što znači da ga je nje­gov pre­težan deo pre­stao za­ni­mati kad su ga, bla­go­da­reći slavnoj po­be­di u Dru­gom svet­skom ratu, de­finitiv­no iz­gu­bi­li.

Načelo važi sve od Vi­lja­ma Osva­jača, je­di­nog stran­ca koji je ovde ostao duže nego što su se do­maći­ni na­da­li. Naj­više što se da­nas od bri­tan­skih gra­ničnih Ker­be­ra može do­bi­ti, še­sto­me­sečni je bo­ra­vak.

Vil­j­a­m je 14. ok­to­bra 1066, u bici kod He­sting­sa, obez­be­dio sebi i svo­jim Norma­ni­ma ne­o­grani­če­nu vi­zu, ali, na­rav­no, na oba­le Ken­ta is­kr­cao se on s mačem u ruci i s norman­dijsk­im voj­vod­stvom u kesi, a ne kao ja, s po­ni­znim iz­ra­zom na licu i sto fun­ti u džepu.

U za­me­nu do­neo je Eng­le­zi­ma na­sled­no pra­vo na po­ve­li­ko parče fran­cu­ske zem­lje i na­sled­nu na­vi­ku me­šan­ja u evropske po­slo­ve. Ja od na­sleđa ni­sam do­neo ništa osim ne­kih bal­kan­skih na­vi­ka koje se ovde pre­zi­ru, ali upražnja­va­ju. I od pra­va i od na­vi­ke En­gle­zi su do­bi­li ra­to­ve, pa is­pa­da da su sa mnom, od koga ništa nisu do­bi­li, ipak bol­je prošli.

Kad su u sto­go­di­šnjem te­sta­men­ta­rnom ratu pra­vo na Fran­cu­sku iz­gu­bi­li, iz­gu­bi­li su isto­vre­me­no i na­vi­ku da se za Fran­cu­ze in­te­re­su­ju. Jad­ni su Fran­cu­zi mo­ra­li podići čita­vu jed­nu kr­va­vu re­vo­lu­ci­ju i pro­iz­ve­sti jed­nog Na­po­le­o­na da bi po­no­vo pro­bu­di­li za­mrli in­te­res En­gle­ske, čime oba neobjašnji­va događaja do­bi­ja­ju naj­zad svo­je pra­ve uzro­ke.



Sva­ko je uop­šta­van­je opa­sno pa hi­tam da ga is­pra­vim. Nije isti­na da se En­gle­zi za­ni­ma­ju samo za ono što je nji­ho­vo.

Pri­vla­či­lo ih je i sve što su hte­li da nji­ho­vo bude. Da­nas ih pri­vlači i sve što je jed­nom nji­ho­vo bilo.

To objašnja­va što o Bal­ka­nu zna­ju i pišu malo, a i to malo – po­grešno. Osim go­di­ne 1941, kad smo im bili po­treb­ni, 1948, kad su oni tre­ba­li nama, i ove 1987, kad nama sve tre­ba ali mi više ni­ko­me ne tre­ba­mo.

To takođe ob­ja­šnja­va za­što o ne­ka­dašnjim ko­lo­ni­ja­ma zna­ju i pišu mno­go, a da li isti­ni­to, neka se bri­nu gg. Gand­i i Mu­ga­be. Ne upuštam se u even­tu­al­ni na­ci­o­nal­ni gu­bi­tak uzro­ko­van žalo­snim fak­tom da ni­kad ni­smo bili nji­ho­va ko­lo­ni­ja. Onda od toga možda i ne bi niš­ta ima­li. No, sada bi o nama pi­sa­li više i pa­met­ni­je, a mi bi­smo, ako ništa dru­go, igra­li kri­ket.

In­te­res za bivše ko­lo­ni­je, rođen iz no­stal­gi­je, održavan iz po­tre­be, rav­no­prav­no je po­del­jen između Bri­tan­skog Komon­ve­lt­a i Sje­din­je­nih Država, ali raz­li­ke u nje­go­voj pri­ro­di po­sto­je.

Pre­ma zem­lji afro­a­zij­skog Komon­ve­lt­a op­ho­di se Bri­ta­ni­ja kao ro­di­telj koji je ucvel­jen što mu se ne­po­ko­rni sin od doma odvo­jio i u sa­mo­stal­nom živo­tu ne uspe­va naročito, ali u ucvel­je­no­sti ima i al­bi­on­ske hi­po­kri­zije, iz­ve­sne očin­ske zlo­be.

In­te­res za pro­spe­ri­tet­nu Ame­ri­ku drukčijeg je kova. U po­no­su Bri­ta­ni­je što je sin-ot­pad­nik, nje­noj krvi ma­hom za­hval­ju­jući, u ne­za­vi­snom živo­tu uspeo, ima i oćin­ske za­vi­sti, lju­bo­mo­re koju osećamo pre­ma uspešni­jem i moćni­jem po­tom­ku, od koga, osta­re­li i nepokret­ni, već po­ma­lo i za­vi­si­mo.

Ali, u oba slučaja, i u zlob­noj ožalošćeno­sti zbog ne­u­spe­ha mno­gih od bivših ko­lo­ni­ja, i u po­no­snoj za­vi­sti pre­ma jed­noj koja je uspe­la, bri­tan­ski ro­di­teljs­ki sen­ti­ment je ne­sum­njiv.

Ame­ri­kan­ci, do­du­še, ne igra­ju kri­ket, ali su u sve­mu osta­lom pri­mi­li an­glo­sak­son­ske prag­ma­tične ma­ni­re i usa­vr­ši­li ih do an­tro­po­lo­škog mo­de­la, u kome ćemo se­ jed­nom, hte­li-ne hte­li, svi naći. U afro­a­zijskim zem­lja­ma pu­ri­tan­ski se pel­cer nije pri­mio, i ovi­ma je u na­sle­đe ostao samo kri­ket. Pošto je on en­gle­ski, i to je ne­što.

Ima, me­du­tim, jed­na zem­lja za koju ovde vla­da živ in­te­res, a da mu uzrok nije u po­ve­sti ko­lo­ni­jal­nih osva­jan­ja. Ni zlo­ba, ni za­vist, da­kle, nego – strah.

To je SSSR, je­di­na država na sve­tu koja bi, ako se samo po ime­nu sudi, slo­bod­no mo­gla biti i na Mar­su. Ako bri­tan­ski in­te­res za neke afro­a­zij­ske zem­lje i USA potiče od tuge što one više nisu bri­tan­ske, bri­ga za So­vjet­ski Sa­vez rođena je iz stra­ha da Bri­ta­ni­ja jed­nom ne po­sta­ne – so­vjet­ska.

Bol­jše­vička je re­vo­lu­ci­ja 1917. do­ka­za­la ­da ­je njen pro­rok Karl Marks pre­te­rao u pret­po­stav­ka­ma za rad­nic­ki pre­vrat. Car­ska Ru­si­ja nije za­do­vol­ja­va­la ni­jed­nu pret­po­stav­ku, a ipak je pre­vrat uspe­sno iz­ve­den.

En­gle­ska ih je is­pun­ja­va­la sve, pa i je­dan pre­ko­bro­jan, da se mark­si­zam na nje­nom pri­me­ru raz­vio, a ipak ga je uspe­šno iz­be­gla.

Možda i sto­ga što su nje­ni pro­gre­siv­ni in­te­lek­tu­al­ci, s tipično pro­te­stantskom tre­zve­nosću, s mno­go više en­tu­zi­ja­zma po­ma­ga­li učvršćenje ko­mu­ni­zma u Ru­si­ji, nego što su ra­di­li na nje­go­vom zavođenju u vla­sti­toj zem­lji.

A i što se bri­tan­ska rad­nička kla­sa, ne man­je tre­zve­no, pre sta­ra­la o iz­ve­snim ne­iz­ve­sno­sti­ma svo­je sa­da­šnji­ce nego o ne­iz­ve­snim iz­ve­snosti­ma svo­je da­le­ke budućno­sti.

Ta­ko ­je Bri­ta­ni­ju mi­mo­i­šla dru­ga re­vo­lu­ci­ja. Strah od nje nije. Sto­ga se So­vjet­ski Sa­vez našao u ze­ni­ci bri­tan­skog in­te­re­so­van­ja iz raz­lo­ga obr­nu­tih oni­ma koji u njoj drže biv­še ko­lo­ni­je.

Ko­lo­ni­je su u na­ci­o­nal­noj sve­sti tu da od za­bo­ra­va sačuva­ju slav­nu en­gle­sku prošlost. So­vje­ti su tu da se za­šti­ti ne­slav­na eng­le­ska budućnost. Da ta budućnost ne po­sta­ne per­ver­ti­ra­na pro­šlost, a Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, ne­kad naj­veća ko­lo­ni­jal­na sila sve­ta, i sama tuđa ko­lo­ni­ja.

Ko­lo­ni­ja od čije bi isto­ri­je i nje­nih građan­skih slo­bo­da ostao možda samo – kri­ket. Kri­ket s no­vim, ne­sto gru­bljim pra­vi­li­ma igre.

O engleskim bolestima

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

O EN­GLE­SKIM ZDRA­VIM BO­LE­STI­MA

Kad nam je do­ja­di­lo da bu­de­mo jed­no­stav­ni i svo­je svin­ja­ri­je, građan­ske i po­ve­sne, obav­lja­mo iz ra­zum­lji­vih, pri­rod­nih, ego­i­stičnih raz­lo­ga, pro­našli smo kom­plek­se. Naša se duša, do tada re­zer­vi­sa­na za boj Boga i Sa­ta­ne, pre­o­bra­zi­la u ne­ra­za­bi­ri­ji­vo ratište ne­bro­je­nih oprečnih sila.

Es­hi­lov Kralj Edip od uzo­rne grčke tra­ge­di­je po­sta­je ško­la ne­pri­rod­nih sklo­no­sti. Ni­je­dan ljud­ski čin nema više ja­sne i ne­po­sred­ne mo­ti­ve. Svi su pod pod­mu­klom ko­man­dom taj­nih i po­sred­nih po­bu­da.

Naše su po­pu­lar­ne lične i isto­rijske svi­nja­ri­je osta­le, na­rav­no, iste. Pro­me­nilo se je­di­no nji­ho­vo iz­vin­jen­je.

Ti­ra­nin koji je de­mon­stri­rao kr­vo­ločnu nad­moć nad živo­tom, po­sta­je na­jed­nom sla­bić što je zlo­u­potre­bom sile samo skri­vao svo­ju nemoć. Pre­po­ten­ci­ja u sve­mu, im­po­ten­ci­ja je za­pra­vo u naj­važni­jem.

Čovek više nije, kao u var­var­stvu, ono što čini. Pro­svećenosću naših an­tro­po­loških po­gle­da, po­stao je ono što da čini ne može. I uvek ne­što dru­go nego što iz­gle­da.



Proširi­mo li ovo načelo na na­ro­de, od german­ske sen­timen­tal­no­sti do­la­zi­mo do ga­snih ko­mo­ra Aušvica, od Get­e­o­vog Wert­he­r-a, zal­ju­blje­nog u ženu, do Hi­tle­ro­vog Vert­e­ra, zal­ju­blje­nog u knji­ge uve­za­ne u žen­sku kožu.

U po­pla­vi ja­pan­ske ma­nu­fak­tu­re na­la­zi­mo lu­ka­vu re­ver­zi­ju izo­la­ci­o­ni­stičke tra­di­ci­je Zem­lje iz­la­zećeg sun­ca i pa­nič­nog stra­ha od Ze­mal­ja za­la­zećeg sun­ca, koje se u međuvre­me­nu osva­ja­ju.

U zamršenom mo­ne­ta­rnom si­ste­mu Za­pa­da na­slućuje­mo po­slov­no naličje an­glo­sak­son­skog ver­skog pu­ri­zma, koji nas upućuje da sku­po pro­da­mo što jef­ti­nije kup­imo i da pri tome, ako možemo, sačuva­mo dušu.

U nama, Slo­ve­nima, na­rav­no, i dal­je mo­ra­mo gle­da­ti Ne­be­sku Ski­ti­ju, ne­zre­lu za krup­ne na­ci­o­nal­ne kom­plek­se, ako se iz­u­zme ide­o­loški, posuđen, uo­sta­lom, sa pro­svećenog Za­pa­da.

Naš je cilj pro­sti­ji. Ba­vi­mo se ostr­vom ko­je­ je u Evro­pi, iako ne želi da bude, i po­lu­o­str­vom koje u Evro­pu hoće ali ga ne pu­šta­ju.

Čud­no ­je da En­gle­ska, s tako zdra­vom va­lu­tom, pati od bo­le­snih kom­plek­sa, ali pa­ra­doks po­sta­je ob­ja­šnjiv čim sa­zna­mo da su i bo­le­sti ovde zdra­vi­je nego na Kont­inen­tu.

Bal­kan­ska alj­ka­vost ovde je – ležer­nost; bal­kan­ska nepo­u­zda­nost – opre­znost; bal­kan­ska pritvo­rnost – promućurnost; bal­kan­ska ne­e­fi­ka­snost – ume­re­nost; bal­kanska tvr­do­gla­vost – po­sto­ja­nost; bal­kan­ska ne­pred­vi­dlji­vost – smi­sao za hu­mor. Bo­le­sti su svu­da znak pro­pa­dan­ja, samo su ovde simp­tom zdrav­lja.

Kom­plek­si koji bi sva­ki dru­gi na­rod upro­pa­sti­li, ovde se ne­gu­ju i za­lo­ga su an­glosak­son­ske vi­tal­no­sti. Po­put akut­nih isto­rij­skih obol­jen­ja koja nisu do­bro pre­ležana pa su se s vre­me­nom pre­tvo­ri­la u hro­nično na­ci­o­nal­no zdrav­lje.

Prvi od tih an­glo­kom­plek­sa je ko­lo­ni­jal­ni.

En­gle­zi, doduše, ko­lo­ni­ja više ne­ma­ju, ali su sačuva­li zdra­vu uspo­me­nu na njih, dok mno­ge od tih ko­lo­ni­ja, ume­sto sto­bo­de, ima­ju tek njen kom­pleks. Dru­gi­ je ame­rički, ali po­do­zre­vam da En­glezi man­je žale za Ame­ri­kan­ci­ma nego za svo­jim je­zi­kom. Treći je, na­rav­no, irski.

On ­je ­jed­no­sta­va­n i ­re­ci­pročan: i Irci i En­gle­zi žale što su Irci još uvek En­gle­zi. Četvr­ti je ru­ski. On je kao duh iz boce. Čas ga ima, čas ga nema. Ima ga kad Rusi u nečem us­pe­ju, onda je infe­ri­o­ran, i kad ne us­pe­ju, tada je su­per­i­o­ran. Nema ga kad Rusi niti uspe­va­ju niti ne uspe­va­ju.

Ali, po­što se to ne događa, ima ga uvek. U čemu je sad zdra­va stra­na tih bo­le­snih kom­plek­sa? S ir­skim je ja­sno.

Kad is­ku­si­te ovdašnju hlad­no­krv­nost po­sle sva­kog te­ro­ri­stičkog čina, koju ina­če u domaćim obračuni­ma ne opažate, po­mi­slja­te da bez Ira­ca i nji­ho­vih bom­bi ni En­gle­zi se baš uvek En­gle­zi­ma ne bi pra­vi­li.

Ko­rist od ame­ričkog kom­plek­sa još je vi­dlji­vi­ja. Da Ame­ri­ku na vre­me nije iz­gu­bi­la, Bri­ta­ni­ja bi ne­i­zos­tav­no iz­gu­bi­la dva svet­ska rata. Pi­ta­te se – kako? Lepo. Ko bi im u oba u pomoć pri­te­kao? S ko­lo­ni­jal­nim je naj­lakše.

Do­vol­jno im je da bace po­gled pre­ko rmo­ra pa da vide u ka­kvoj bi se smo­li našli da su još tamo. Naj­teže je s ru­skim. Zato ga i ostav­ljam za neku dru­gu pri­li­ku.

U doba op­šteg lova na kom­plek­se na­sta­la je i moda nji­ho­vog lečenja. Svi su po­mam­no ju­rili svo­je kom­plek­se, na­sto­jeći da ih se oslo­bo­de.

Ali je i tada bilo gla­so­va ra­zu­ma. „Svo­je kom­plek­se ne bih dao ni­za­šta na svetu“, re­kao je iz­ve­sni Le­o­nard Frank. „Oni su mi ne­op­hodni“. En­gle­zi­ma su ne­op­hod­ni nji­ho­vi. Bez njih ne bi bili En­gle­zi.

Ne zna se je­di­no jesu li bili veći En­gle­zi kad su Ame­ri­ku osva­ja­li ili kad su je gu­bi­li, zna­jući da bez nje ne mogu do­bi­ti ni­je­dan ozbil­jan rat.

Sve en­gle­ske na­ci­o­nal­ne kom­plek­se spa­ja po­re­klo. Uzro­ci su im uvek u dru­gim na­ro­di­ma, ni­kad u vla­sti­tom. Sme­mo li to i za sebe reći? Ja držim da mo­ra­mo, ako i mi hoćemo da od svo­jih bo­le­sti upri­ličimo na­ci­o­nal­no zdrav­lje.

Hr­va­ti oči­gled­no pate od srp­skog komp­lek­sa. Od nje­ga pate i Crno­gor­ci, Ma­ke­don­ci i Ar­ba­na­si. A u po­sled­nje vre­me i Slo­venci, na­ro­ci­to Sred­njo­e­vro­pljani među nji­ma. Srbe izdašno muči hr­vat­ski, slo­ve­nački, crno­gor­ski, ma­ke­don­ski i ar­ba­naški kom­pleks, kome se sada pri­družuje i Tran­sil­va­nija, ne­kro­fil­na po­stoj­bi­na gro­fa Dra­ku­le.

Bo­san­ce po­naj­više mal­tre­ti­ra­ju Slo­venci, a Slo­ven­ce, iz­gle­da, svi mi za­jed­no. Nji­hov je kom­pleks je­di­ni ap­so­lut­no ju­go­sla­ven­ski.

Pi­tam se da li je moguće da se po­ve­de­mo za En­gle­zi­ma i od svo­jih bo­le­snih kom­plek­sa na­pra­vi­mo prvi uslov na­cional­nog zdrav­lja? S ob­zi­rom na količinu na­ro­da i na­rod­no­sti, vera, na­ci­ja, država, kao i broj međuna­cio­nal­nih kom­pleksa, bili bi­smo pred nji­ma u očigled­noj pred­no­sti.

Uloga nemačkih bombi

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ULO­GA NEMAČKIH BOM­BI U IZ­GRAD­NJI BRI­TAN­SKE PRE­STOL­NI­CE

Krv­na veza spa­ja rat­no va­zdu­ho­plov­stvo Trećeg Raj­ha i en­gle­sku kral­jev­sku kuću Vind­zor.

I mašine Luft­va­fe i lju­di Vindzo­ra ne­maš­kog su po­re­kla. Po­sto­je i raz­li­ke. Nemački su avi­o­ni ima­li pre­sud­ni­ji uti­caj na sud­bi­nu Raj­ha nego nemački vla­da­ri En­gle­ske na sud­binu En­gle­za.

U kri­tičnim tre­nu­ci­ma Dru­gog svet­skog rata, kako vele voj­ni ko­me­nta­to­ri, Luft­va­fe je mo­gla odlučiti is­hod rata i zapeča­ti­ti sud­bi­nu Im­pe­ri­je. Gerin­go­vo je va­zdu­ho­plov­stvo napa­da­lo in­du­strij­ske cen­tre i sa­o­braćajne čvo­ro­ve, tr­buh i ner­ve zemlje.

Po­tom je, iz ne­po­zna­tih raz­lo­ga, ali sva­ka­ko i aro­gant­nog ne­po­zna­van­ja en­gle­skog ka­rak­te­ra, iz­me­ni­lo stra­te­gi­ju i otpočelo s ma­sov­nim bom­bar­do­van­jem ci­vil­nih cil­je­va i va­zdušnim te­ro­rom nad sta­nov­ni­štvom ostr­va.

In­du­stri­ja je re­la­tiv­no ne­o­me­ta­no pro­dužila da pro­iz­vo­di sred­stva po­be­de a tran­sport da ih pre­vo­zi na ratišta gde će biti upo­tre­blje­na mu­dri­je od nemačkih avi­o­na. Gra­do­vi su, Lon­don među nji­ma, pla­ti­li vi­so­ku cenu za po­be­du od­ne­tu hi­l­ja­da­ma mil­ja da­le­ko od njih. Od Ve­li­kog požara gora ne­vol­ja pre­stol­ni­cu nije po­go­di­la.

Prvu go­di­nu mira dočekao je Lon­don u ru­i­na­ma, pa nije čudo što je rat­no va­zdu­ho­plov­stvo omraženi­je ovde od svih dru­gih ro­do­va ne­mačke voj­ske, pa i od SS-a kome Evro­pa daje pred­nost.



Pro­la­zi­le su go­di­ne i Nemačka je re­ha­bi­li­to­va­na. Po­mi­lovana je čak i nemačka ar­mi­ja, na­sled­ni­ca one što je s norman­dij­skog žala hte­la po­no­vi­ti pod­vig Vi­lja­ma Osva­jača. Samo Luft­va­fi nije oprošteno. Nije sve do­ne­dav­no.

Pola sto­leća je Rajhsmar­šal Gering na re­ha­bi­li­ta­ci­ju čekao, ali kad je naj­zad došla, do­del­je­na je s naj­vi­šeg me­sta.

Tako u temu ula­zi i dru­gi nemački fak­tor – en­gle­ska kral­jev­ska kuća. Ve­ko­vi­ma su En­gle­zi po­ste­pe­no sman­ji­vali moć vla­da­ra dok ih nisu sve­li na građane s naj­man­je građan­skih pra­va u Bri­ta­ni­ji.

Dok i naj­bed­ni­ji žitelj ove zem­lje može da iz­ra­zi mišljen­je o bilo ko­joj temi od op­šteg in­te­re­sa, kral­ji­ca ta­kvo pra­vo nema. Nje­no je mišljen­je tek dru­ga ko­pi­ja mišljen­ja nje­ne vla­de.

Obes­prav­lje­nost, na koju običan Bri­ta­nac ni­kad ne bi pri­stao, ide tako da­le­ko da pri­pad­ni­ci kral­jev­skog doma ne gla­sa­ju.

Iz­gu­bi­li su čak i pra­vo koje se u de­mo­kra­ti­ja­ma sma­tra fun­da­men­tal­nim. Isti­na je da je zamršenost po­li­tičkog si­ste­ma uspe­la većinu građana lišiti sva­kog uti­ca­ja na svo­ju sud­bi­nu.

Ali je i ta­kav po­lu­građanin bar sva­ke četvr­te go­di­ne u pri­lici da kaže šta mi­sli. Na bri­tan­skim iz­bo­ri­ma, na­rav­no, on će uvek osta­ti u ne­koj man­ji­ni. Ako stran­ka za koju je gla­sao do­bi­je vla­du, neće do­bi­ti većinu; ako većinu do­bi­je, neće vla­du. Pa ipak, ba­rem sta­ti­stički, nje­go­vo mišljen­je utiče na is­hod iz­bo­ra i time na život na­ci­je.

Čla­no­vi kral­jev­ske kuće ne­ma­ju ta­kvu mogućnost. Po­go­to­vo na pre­sto­lu. Zna­jući da ih s kru­nom na gla­vi čeka ćutan­je, pre­sto­lo­na­sled­ni­ci žure da pre nego što je po­ne­su kažu ne­sto što dru­gi nisu smi­sli­li, i po­mi­sle ne­što što im dru­gi nisu na­re­di­li.

Ova je žurba po­no­vo spo­ji­la dav­no raz­dvo­je­ne Vind­zo­re i nemačko va­zdu­ho­plov­stvo, te us­put do­ve­la do za­ka­sne­le re­ha­bi­li­ta­ci­je Rajhsmar­ša­la Ger­inga i nje­go­vih ne­be­skih aso­va.

Go­vo­reći na svečanom ban­ke­tu Kor­po­ra­ci­je za plani­ran­je i iz­grad­nju Lon­do­na, a ima­jući u vidu ha­o­tičnu i eklek­tičnu ar­hi­tek­ton­sku re­sta­u­ra­ci­ju gra­da, koja kulm­ini­ra u ružnim kan­ce­la­rij­skim blo­ko­vi­ma oko ka­le­dra­le Sv. Pavla, pre­sto­lo­na­sled­nik Čar­ls je re­kao: „Nemačkom se rat­nom va­zdu­ho­plov­stvu bar ne­sto mora pri­zna­ti.

Kuće koje na­m je srušilo nije za­me­ni­lo ničim go­rim od ruševi­na. To smo mi sami učinili“.

Mišljen­je će ima­ti po­dr­šku svih Lon­do­na­ca, osim gra­di­telja zgra­da od ko­jih su lep­še i ru­še­vi­ne pro­jek­to­va­ne od stra­ne Her­man­a Gerin­ga. Samo sada je za ta­kvo mak­si­malno re­šen­je ka­sno.

Da bi Lon­don po­stao lep, tre­ba­lo bi po­no­vo ra­to­va­ti, a to se ovde ni­ko­me neće.

Što se vla­de tiče, u nje­nu po­dr­šku prin­cu ni­sam tako si­gu­ran. Ve­ru­jem da go­spođa Tačer nema ništa pro­tiv re­ha­bi­li­ta­ci­je ne­mač­kog rat­nog va­zdu­ho­plov­stva, ako ono sman­ju­je bri­tan­ske voj­ne oba­ve­ze u Evro­pi.

Ali, po­sre­di je i re­ha­bi­li­ta­ci­ja jed­ne ide­je ko­ja ­je za mo­der­ni kon­zer­va­ti­vi­zam opa­sni­ja i od bom­bi Her­man­a Ge­rin­ga. Jer, u na­stav­ku be­se­de, princ od Vel­sa ­je re­kao:

„Ovde ­je,ako igde, vre­me i me­sto da žrtvu­je­mo ne­što od pro­fi­ta u ime ple­me­ni­to­sti vi­zi­je. ele­gan­ci­je i do­sto­jan­stva, a za građevi­ne koje će podići naš duh i našu veru u ko­mer­ci­jal­ne po­du­hva­te i do­ka­za­ti da i ka­pi­ta­lizam, ume­sto ro­bot­skog, može ima­ti ljud­sko lice“.

Go­spo­đa Tačer se, na­i­me, oba­ve­za­la da po­dig­ne bri­tan­sku industri­ju i vred­nost fun­te, a o duhu nije bilo reči.

Kad smo ot­ko­pa­va­li Par­te­non, u nje­mu smo na­šli sta­ni­šte he­len­skih bo­go­va. Naši će po­tom­ci oko ka­te­dra­le Sv. Pa­vla ot­ko­pa­ti sta­ni­šte činov­ni­ka, bo­go­va na­šeg sve­ta. Znaće kako smo žive­li.

Znače i zašto smo žive­li, iako mi sami to je­dva zna­mo. Zato ih ne­moj­mo la­ga­ti Ča­rl­­so­vim ma­ke­tama živo­ta ko­jim ne živi­mo. Pro­fit je božan­stvo to­ri­jev­ske vla­de, nje­go­ve pi­ra­mi­de o nje­mu tre­ba da pričaju kao što egi­pat­ske go­vo­re o mr­tvi­ma.

1 još nešto. Pre­mi­je­ra ovde zovu Iron Lady „gvo­zde­nom da­mom“. Princ je u go­vo­ru po­me­nuo ro­bo­te, koji su, kao i bom­be, uo­sta­lom, takođe od rne­ta­la. Poređenje je ne­iz­bežno, ne­u­ku­sno i opa­sno. Gering je mr­tav i ne može po­no­vo bom­bar­do­va­ti dvo­rac Bak­ing­am. Ali Mrs. Tačer je živa i – i te kako gvo­zde­na!