“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
AFERE, I KAKO IH STEĆI
Svakom pristalici kapitalističkog načina proizvodnje koji je oko 1948. godine učio istoriju u Jugoslaviji, reč „afera“ je bila bauk s kojim se suočavala njegova vera u privatnu inicijativu.
Prema udžbeniku domaće povesti, Jugoslavija pre revolucije nije imala ništa do ruda koje su eksploatisali strani kapitalisti, afera koje su eksploatisali domaći i, naravno, monarhofašističke diktature koja je sve to omogućavala.
Imao sam velikih muka da savest izmirim s nekim od vidljivih moralnih nedostataka kapitalizma. Bio sam vrlo, vrlo naivan. Dovoljno je bilo da ih proglasim devijacijama, kao što levičari rade sa svojima, i stvar bi bila u redu.
Sistem je dobar, samo se ne sprovodi, i zato je očajan. Sada se polako uviđa da je sistem oćajan i da je dobro što se ne sprovodi, inače bi postao nepodnošljiv. Njegove greške postaju najednom spasonosne.
Socijalističke afere bile su do sada striktno političke. Nagle južnoameričke, pučistički neočekivane smene u vrhu imale su za posmatrače čar velikih pljački. U izvesnom smislu, to i behu pljačke.
Samo, nije se krao novac, otimala se vlast. Odlazilo se, bar kod nas, u političko ništavilo, retko u zatvor. U nekim zemljama još realnijeg socijalizma, iz ministarske stolice išlo se na gubilište.
Osuđenici su na sudu sami sebi držali posmrtne govore. (Kad je R. Garodi uklonjen sa visoke funkcije u KPF, u „L Mond“-u je, pod naslovom „Krasna sahrana“ pisano: „Sad, kad su se pogasile sveće, može se slobodno reći da je Garodi imao lepu sahranu. Dopušteno mu je da sam sebi izgovori posmrtnu besedu.“) Autentičnih pljački je malo. Skandali su retki, trivijalni, beznačajni.
Eufemistički se zovu – krađom narodne imovine i dobijaju tretman predratnog uskakanja u tuđ kokošinjac. A onda, u kratkom roku, izbija više afera od kojih svaka košta narod skuplje od svih predratnih zajedno, racunajući i one za koje se ne zna.
Izbija afera Agrokomerca, Ine, Univerzijade, 170 000 društvenih, odnosno ničijih automobila, praćene lokalnim verzijama svesaveznih krupnih remek-dela zloupotrebe moći. Neke od njih, kao Agrokomercova, uspinju se do umetničke groteske, iskupljujući špekulantskom fantastikom bar nešto od straćenih milijardi.
Ali naša tema nisu afere. Izgleda da one nisu ni tema naše politike, našeg prava, naših zakona. E to, to što nisu tema te politike, tog prava, tih zakona, to je naša tema.
U Britaniji se i daleko skromnije kriminalne afere u privredi završavaju na sudovima. Izdavanje čekova bez pokrića je delikt koji povlači tužbu. Sud je nemilosrdan, kako i dolikuje društvu u kome se novac ceni više nego čovek, a najviše onaj koji ume da ga zarađuje.
Još nisam čuo da se krivac ili njegov saučesnik kažnjavaju isključenjem iz Konzervativne ili Laburističke stranke. I da se to smatra dovoljnom, pa i vrlo oštrom kaznom. Članstvo u nekoj stranci privatna je stvar građanina, pitanje ličnog izbora. Nije čast, ni počast.
Niti privilegija koja čoveka stavlja izvan domašaja zakona. U Jugoslaviji se isključenje iz partije smatra zamenom za isključenje iz društva koje je opljačkano. Opomena pred isključenje odgovara petogodišnjem zatvoru, a isključenje je drugo ime za doživotnu robiju.
Što je izvestan napredak, jer pamtimo vreme kada je takvo isključenje bilo ravno smrti. Društvenoj i psihološkoj, u svakom slučaju. Biti izvan partije značilo je biti izvan života.
To nas i vraća na prave razloge zbog kojih se isključenje iz partije smatra toliko važnim da zamenjuje sudsku kaznu. U višepartijskom sistemu ono ne znači ništa. Članstvo u nekoj partiji, ako za nju aktivno ne radite, ne donosi ništa osim razočarenja kad izgubi na izborima.
Ali tamo gde postoji samo jedna partija, brisanje iz članstva ima karakter političke smrti. To je zatvaranje svakog izgleda na napredovanje u svim bitnim zonama državnog života.
(I u tom smislu su građani koji partiji ne pripadaju već u načelu građanski mrtvi, samo u čitulji još nisu oglašeni.)
I zato je bilo tužno i poučno pratiti sizifovske napore legije jugoslovenskih lopova, tih provincijalnih Bokasa, da ostanu u partiji koju su besramno kompromitovali, a još više napore njihovih saučesnika da ih u njoj zadrže. Na sud s pravom nisu ni mislili.
Ni na otpuštanje iz službe. Važno im je bilo jedino da ostanu u partiji. Jer, time će se i sve ostalo podrazumevati.
Prezirem ih ali im priznajem da su bar u jednoj stvari u pravu. Zašto bi trčali pred rudu? Zašto bi tuđe krivice na sebe uzimali? Oni su krivi, nema sumnje. Ali oni krivi ne bi uspeli da budu da neki drugi nisu još više krivi.
Članstvo u jednoj partiji, ma koliko bila ili mislila da je avangardna, ne može značiti proširenje građanskog prava koje nam svima po zakonu pripada. Ono, eventualno, može samo da uveća nečije dužnosti i odgovornosti, pogotovo ako druge partije za izbor nema, ako smo primorani sve da očekujermo od jedne jedine ideje.
Nepostojeće pravilo bolje je od izneverenog. Zakon koji se ne poštuje, štetniji je od zakona koga nema.
Pravo koje se prezire, opasnije je od prava koje ne postoji.
Partija koja je na kormilo zemlje došla da ispravi sve nepravde ovog sveta a završava ispravljanjem biografije svojih korumpiranih članova, nema šta da traži u budućnosti jednog naroda, pre nego što nešto ozbiljno ne uradi sa svojom prošlošću.
No comments:
Post a Comment