Beseda o demokratiji

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

BE­SE­DA O DE­MO­KRA­TI­JI,CI­VI­LI­ZA­CI­JI I KUL­TU­RI

De­mo­kra­ti­ja je, ma ko­li­ko je sma­tra­li naj­bol­jim od svih rđavih vi­do­va ljud­ske za­jed­ni­ce, isto­vre­me­no i njen naj­nepri­rod­ni­ji ob­lik. U pri­ro­di, koja čini ge­net­sku osno­vu na­šeg po­sto­jan­ja, bili ver­ni­ci ili ne­ve­rni­ci, de­mo­kra­ti­je nema.

U čopo­ru maj­mu­na, zna se ko je ga­zda.


Ti­gar ne tre­ba sa­gla­snost koze da je po­je­de, niti se zmi­ja s mišem spo­ra­zumeva oko toga ko će čiji ru­čak biti. Iz­me­du mun­­go­sa i ko­bre obed se odlučuje očajničkun ra­tom, koji ne po­zna­je kon­sen­zus, ni pra­vo veta.

A jed­no od naj­bit­ni­jih de­mo­kratskih načela, obez­beđenje pra­va man­ji­ne, jer većina je već i bro­jem za­stićena, u pri­ro­di nije po­zna­to. Orao, u ap­so­lut­noj man­ji­ni pre­ma jatu ja­re­bi­ca, ne pod­leže za­ko­nu većeg bro­ja, i ne pri­sta­je da ga one po­je­du, iako mu de­mo­kra­ti­ja to izričito nalaže. Pra­vo za­jemčuje sila, prav­da­ je­ u­vek ­za ­jačeg.

U hu­ma­noj ci­vi­li­za­ci­ji, de­mo­kra­ti­ja se pro­ti­vi uro­de­nim svoj­stvi­ma ljud­skog bića, kako je stvo­re­no i kroz sto­leća na­o­pa­kom povešću formi­ra­no. Ta­kvom biću, već i po do­mi­nat­nom dej­stvu na­sled­nih ego­i­stič­nih fak­to­ra, više odgo­va­ra au­to­ri­ta­rnost nego de­mo­kra­ti­ja.

Da ne go­vo­ri­mo ko­li­ko to­tali­ta­ri­zam više od­go­va­ra to­ta­l­nim uslo­vi­ma nove teh­no­lo­gi­je živo­ta i or­ga­ni­za­ci­ji pro­iz­vod­nje do­ba­ra, nužnih pri­vid­no za nje­go­vo održanje, a stva­rno je­di­no za pro­iz­vodnju, pri čemu se pre mi­sli na eko­no­mičan spoj ka­pi­ta­li­zma i to­ta­li­ta­ri­zma, nego spoj ovog po­sled­njeg s po­slo­vično ne­e­fika­snim so­ci­ja­li­zmom.

Ta­kvo stan­je stva­ri može biti žalo­sno, ali se ne sme pre­vi­de­ti ako iskre­no želi­mo da nam za­jed­ni­ca sle­di ne­pri­rodan, a ne pri­ro­dan put raz­vo­ja i tako se spa­se pa­ra­le­le sa čopo­rom ti­gro­va ili br­lo­gom div­ljih svin­ja, u ko­ji­ma od­no­se među je­din­ka­ma određuje isključivo sna­ga kandži i kljo­va.

De­mo­kra­ti­ja zah­te­va od­ri­can­je od pri­rod­nih in­sti­ka­ta, žrtvo­van­je osi­o­nog ubeđenja da smo od dru­gih vred­ni­ji, spo­sob­ni­ji, pa pre­ma tome za­služniji da od tih dru­gih bu­de­mo bo­ga­ti­ji, moćniji, srećniji, žrtvo­van­je su­ve­re­nog ega ne­i­sti­ni­toj ide­ji rav­no­prav­no­sti svih lju­di i nji­ho­vom neube­dlji­vom pra­vu na svoj deo sreće, slobo­de i bla­go­stan­ja.

Iz­ve­stan ste­pen običajne de­mo­kra­ti­je mo­gao se raz­vi­ti u ple­men­skom var­var­stvu, ali je, u okol­no­sti­ma za­mr­še­nog sa­vre­me­nog živo­ta, njen raz­vi­je­ni­ji građan­ski ob­lik ne­mo­guć bez sta­novitog ni­voa kul­tu­re i ci­vi­li­za­ci­je.

Ci­vi­li­za­ci­ja je u suštini višestru­ko pre­o­bli­ko­van­je smi­sla za kom­pro­mis u način živo­ta koji do­pu­šta da u nje­ga svi sta­ne­mo, gu­ra­jući se što man­je i što man­je je­dan dru­go­me na žulj sta­jući.

To­ta­li­ta­rizam, koji je uvek i ne­ci­vi­li­zo­van, jer mu se sta­lno ne­kud žuri, prem­da u krajn­jem is­ho­du uvek ka­sni, ne mari mno­go za naše žul­je­ve. Počesto ni noge. Ni kako i gde gazi, dok ide, dok ne­ku­da gazi.

Dru­gi bi­tan uslov za de­mo­kra­ti­ju je kul­tu­ra, ono što gra­đan­skoj ci­vili­za­ci­ji daje du­hov­ni smi­sao.

Ako, kao što veli Ber­đa­jev, i eko­no­mi­ja ima svoj du­hov­ni sup­strat, ako nje­na ulo­ga ni­je samo u tome da nas na­hra­ni, ode­ne, snab­de izlišnim pre­dme­ti­ma i život nam učini udob­nim, nego da nam omo­gući oslo­bođenje od ma­te­ri­jal­nih bri­ga i po­sve­ti du­hov­nim, po­go­to­vo ta­kav smi­sao ima de­mo­kra­ti­ja ko­joj je mi­si­ja i du­žn­ost da raz­ličite, pro­ti­vu­rečne, pri­rod­ne ego­i­stične am­bi­ci­je i in­te­re­se or­gani­zu­je u ne­pri­ro­dan ali pod­nošljiv eg­zi­sten­ci­ja­lan sklad.

Bez ci­vi­li­za­ci­je i kul­tu­re, de­mo­kra­ti­je nema. Zato je i nema tamo gde se pod ci­vi­li­za­ci­jom pod­ra­zu­me­va samo elek­tri­fi­ka­c­i­ja, a pod kul­tu­rom isključivo ate­i­zam. Ali ni tamo gde hla­dan frižider i vre­la vera za­men­ju­ju sve osta­lo.

Sve­stan sam toga da iz­me­du po­je­di­na­ca ili gru­pa s jed­ne stra­ne i za­jed­ni­ce s dru­ge, do­la­zi do su­ko­ba in­te­re­sa. Svestan sam da za­jed­ni­ca mora spro­vo­di­ti i mere koje idu na šte­tu po­je­di­na­ca i nji­ho­vih gru­pa.

Dužnost vla­de je sta­ran­je o ce­li­ni. Ali i te grupe, i ti po­je­din­ci, u istin­skoj de­mo­kra­ti­ji, puno pra­vo ima­ju da se za uže in­te­re­se bore.

I da se za njih bore bez ob­zi­ra jesu li u pra­vu ili nisu, je­su li u man­ji­ni ili većini. U vidu imam ra­ni­je štraj­ko­ve u Ve­likoj Bri­ta­ni­ji i sa­da­šnje u Ju­go­sla­vi­ji.

Sma­tram ih su­ve­re­nim iz­ra­zom građan­ske i in­du­strij­ske de­mo­kra­ti­je. A da se voj­ska na uli­ce iz­ve­de, kao što se ne­o­pre­zno obećava, da se načini pre­stup ra­van glu­po­sti, uvek ima vre­me­na.

U vidu takođe imam iz­ve­sna mišljen­ja koja se ne slažu sa zva­ničnom po­li­ti­kom. Pa šta? Sa tom po­li­ti­kom počinju da se ne slažu i nje­ni zva­ničnici. Po­li­ti­ka time ne po­sta­je ni bol­ja ni gora. Tek – de­mo­krat­ska. I tek de­mo­krat­ska kad po­sta­ne, moze pokušati i bol­ja da bude. Pre toga, ostaće ista ili gora.

U tom sve­tlu sa sim­pa­ti­ja­ma slušam gla­so­ve ra­zu­ma iz Slo­ve­nije. (Namer­no za­bo­ravlja­in one među nji­ma koji ra­zum žele samo za sebe.) Kroz te gla­so­ve ob­ra­ća nam se Evro­pa i nje­na de­mo­krat­ska tra­di­ci­ja.

Obraća nam se nje­na ci­vi­li­za­ci­ja, nje­na kul­tu­ra. Obraća se nama – Evro­plja­ni­ma. Ako ove ten­den­ci­je budu po­be­đe­ne si­lom, bo­jim se da će ubr­zo doći dan kada će današnji po­bed­ni­ci mo­ra­ti reći kao ne­ka­da ne­srećni tri­jum­fa­tor Pir:

„Još jed­na ova­kva po­be­da i mi smo iz­gu­blje­ni!“

Samo Pir je to mo­gao reći, jer još nije sve iz­gu­bio. Naši po­bed­ni­ci neće ima­ti više šta da iz­gu­be.