Dva britanska pogleda na svet

Gradska opština Vračar i Biblioteka grada Beograda pozivaju Vas u ponedeljak 19. Aprila 2010 godine u 18 00 časova na otvaranje izložbe koja se organizuje povodom 80. Godišnjice rođenja BORISLAVA PEKIĆA. Izložba će biti otvorena u galeriji opštine Vračar, Njegoševa 77 u Beogradu. Izložbu će otvoriti gospođa Vida Ognjenović, književnik.

O Pekićevoj novoj knjizi „Život na ledu“, izdatoj od Zavoda za udžbenike, govoriće u Biblioteci grada Beograda, u Rimskoj dvorani, 21. aprila u 19 časova: Ljiljana Pekić, Petar Pijanović i Gojko Božović.

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DVA BRI­TAN­SKA PO­GLE­DA NA RU­SIJU I JED­NA ZA­GO­NET­KA

Dne 9. no­vem­bra 1917. „Man­če­ster Gar­di­an“ je do­neo sle­deću vest: „Boljševi­ci su, uz pomoć pe­tro­grad­skih tru­pa, obo­ri­li vla­du Ke­ren­sko­g i us­po­sta­vi­li vla­du Voj­nog re­vo­luci­o­na­rnog ko­mi­te­ta.

Ne­što po­sle šest sati so­vjet­ske su tru­pe, pred­vođene po­sa­dom kr­sta­ri­ce 'Au­ro­ra', na­pa­le Zim­sku pa­la­tu, sedište Pri­vre­me­ne vla­de.

Ka­de­ti i žen­ski ba­tal­jon, koji su pa­la­tu šti­ti­li, na va­tru su od­go­vo­ri­li, ali su se naj­zad pre­da­li.

Pred­sed­nik Sa­ve­ta rad­ničkih i voj­ničkih de­pu­ta­ta Pe­tro­gra­da g. Troc­ki ob­ja­vio je da pri­vre­me­na vla­da više ne po­sto­ji, da su nje­ni mini­stri po­hap­še­ni i da je par­la­ment ras­pu­šten.

G. Len­jin je održao go­vor u kome je is­ta­kao tri prva za­dat­ka koja sto­je pred ru­skom de­mo­kra­ti­jom: okončanje rata, pre­da­ja zem­lje sel­ja­ci­ma i rešavan­je kri­ze...“



Prem­da ni je­dan od ovih za­da­ta­ka ni po­sle se­dam­de­set go­di­na nije izvršen – Rusi su od tada u stal­nom ratu s ne­kim, sel­jak još nije do­bio obećanu zem­lju, eko­nom­ska kri­za nije okončana – re­vo­lu­ci­ja je ipak u nečemu uspe­la: traj­no je En­gle­ze in­fi­ci­ra­la ru­skim kom­plek­so­m.

Dne 9. no­vem­bra 1917. Bri­ta­ni­ja je do­zna­la za događaj koji će nje­no Mi­ni­star­stvo spol­jnih po­slo­va, a po­vre­me­no i unu­trašnjih, snab­de­va­ti hro­ničnim bri­ga­ma, za koje, upr­kos imperi­jal­nih oprečno­sti in­te­re­sa, car­ska Ru­si­ja ni­kad nije bila ka­dra.

Bri­tan­ska je jav­nost iz no­vi­na do­zna­la i da je re­vo­lu­ci­ja ko­nač­no po­be­di­la, man­je iz čin­je­ni­ce što je Privre­me­na vla­da obo­re­na, ko­li­ko zbog toga što je, pre­ko noći, njen pred­sed­nik Ke­ren­ski, bar za En­gle­ze, pre­stao da bude go­spo­din, a go­spo­da su, opet bar za iz­ve­sno vre­nie, po­sta­li dru­go­vi Troc­ki i Len­jin.

(Za­hval­ju­jući ovoj is­toj emi­si­ji Ra­dio-Lon­do­na, kla­snu ­je pre­no­mi­na­ci­ju doživeo i naš drug Živo­rad. Go­di­ne 1948. je BBC ja­vio da je na nje­ga pu­ca­no sa al­ban­ske te­ri­to­ri­je i da je „tom pri­li­kom go­spo­din Živo­rad čuvao ovce“.)

En­gle­ski ru­ski kom­pleks nije kao ko­lo­ni­jal­ni, ame­rički ili ir­ski, ve­zan za prošlost. On se u naj­većoj meri tiče en­gle­ske budućno­sti.

Ne­u­go­dan uti­sak da se ona for­mi­ra u Mo­skvi ko­li­ko i u Lon­do­nu, pot­hran­ju­je bri­tan­sko mi­sljen­je o So­vjet­skom Sa­ve­zu Gor­bačov­lje­ve re­for­mi­stičke ere i nadama i sum­nja­ma. Nada se izražava akla­ma­ci­jom i naj­be­značaj­ni­jeg ko­ra­ka u prav­cu de­mo­kra­ti­je i pre­u­ve­ličavan­jem nje­go­ve važno­sti za život so­vjet­skog građani­na.

Mod­ni no­vi­tet na uli­ca­ma Mo­skve po­zdrav­lja se kao ma­ni­fe­stan skok u prav­cu vi­še­par­tij­skog si­ste­ma.

Ov­da­šnje su no­vi­ne pune op­ti­mi­stičkih ko­men­ta­ra za koje bi g. Gor­bačov više vo­leo da ih može čuti iz u­sta svo­jih domaćih pe­si­mi­sta. Dru­go je mi­šljen­je mo­ro­zno. Ono pre ve­ru­je is­ku­stvu i priči koju je is­pričao mo­skov­ski ko­re­spon­dent „G­ar­di­a­n“-a g. Martin Voker.

Ge­ne­ral Cr­ve­ne ar­mi­je Fjo­do­rov osta­o­ je, po­sle osam­na­est go­di­na zatočenja, u Si­bi­ru samo zato što mu je pre­zi­me počin­ja­lo slo­vom F, jed­nim od po­sled­njih u ru­skoj (kao i u našoj) azbu­ci. Kad su 1941. Nem­ci na­pa­li So­vjet­ski Sa­vez mar­šal Ti­mo­šen­ko je oti­šao Stal­ji­nu sa spi­skom od 120 zatočena ge­ne­ra­la i zah­te­vom da budu pušteni.

Pri­mo­ran nuždom, Stal­jin je pri­stao, ali se, pri­mo­ran stra­hom, ne­gde mo­rao za­u­sta­vi­ti. Stao je is­pred slo­va F. i Fjo­do­rov je ostao u lo­go­ru. U ti­ra­ni­ji s drukčijom azbu­kom bio bi slo­bo­dan. S ne­kom dru­gom – mr­tav. Kad ljud­ska sud­bi­na za­vi­si od jed­nog slo­va u pre­zi­me­nu i nje­go­vog me­sta u na­rod­nom al­fa­be­tu, druk­či­jom se i ne može za­mi­sli­ti.

Skep­ti­ci, da­kle, ve­ru­ju da se i Gor­bačov u svo­jim re­for­ma­ma ne­gde mora za­u­sta­vi­ti. Jer, slo­bo­da­ je kao vo­de­na bo­lest, kao vod­njača. Što više vodu pije, bo­le­snik od vod­njače sve je žed­ni­ji.

I u nadi i u su­mnji kri­je se ne­o­bičan pa­ra­doks. Pro­me­ne na­bol­je u So­vjet­skom Sa­ve­zu i žele se i ne žele.

Pro­me­ne će sva­ka­ko sman­ji­ti ne­pri­ja­teljs­ku ten­zi­ju iz­me­du ka­pi­ta­li­stičkog i so­ci­ja­li­stičkog sve­ta i sna­ge oba ta­bo­ra oslo­bo­di­ti za pa­met­ni­je po­slo­ve od iz­na­laženja naj­bržih pu­te­va za uništenje za­jed­ničke ci­vi­li­za­ci­je. Za Bri­ta­ni­ju je to ne­sum­njiv do­bi­tak.

Mo­gla bi iz ple­meni­ti­jih raz­lo­ga i dal­je niš­ta da ne radi. U nje­mu se, nažalost, kri­je opa­snost od još većeg gu­bit­ka. So­ci­ja­li­zam bi, po­sle sto­leća is­pra­znih obećanja o bo­ljoj budućno­sti, uspeo možda za nju i nešto stva­rno da ura­di.

Vr­li­ne ka­pi­ta­li­zma ništa bol­je ne ističe od mana so­ci­ja­li­zma. Ako ovih ne­sta­ne, čime će se do­ka­zi­va­ti prednost si­ste­ma koji ni­je­dan viši mo­ral, uključujući i hrišćan­ski, ne može da oprav­da?

Do sada se s pra­vom mo­glo go­vo­ri­ti da je re­al­ni so­ci­ja­li­zam man­je nužan za na­pre­do­van­je so­ci­jali­stičkih ide­ja, a znat­no više za održavan­je re­a­lnog ka­pi­ta­lizma. I da bi so­ci­ja­li­zam, upra­vo zbog toga, iz­mi­sli­ti val­ja­lo čak i da ne po­sto­ji.

(Slažem se, ali da u nje­mu žive En­gle­zi, a ne ope­t ja.) Uspeh so­ci­ja­li­zma do­vesće ovu isti­nu u sum­nju, a Bri­ta­ni­ju pri­mo­ra­ti na pro­me­ne ko­jih se ona u načelu gro­zi.

Lično mi­slim da Eng­le­zi mogu biti spo­koj­ni.

So­ci­ja­li­stička azbu­ka ima do­sta slo­va na ko­ji­ma se i naj­po­treb­ni­ja pro­me­na može za­u­sta­vi­ti, a Rusi se naći kod re­vo­lu­ci­o­narnog slo­va A i Au­ro­re, u čijoj je senci, pre­ma „Guar­di­a­n“-u od 9. no­vem­bra 1917, g. Len­jin ur­gent­no zah­te­vao samo tri stva­ri: mir za lju­de, zem­lju za sel­ja­ke i re­šen­je kri­ze za sve, a da ništa od toga Rusi ni do da­nas nisu do­bi­li.