Gradska opština Vračar i Biblioteka grada Beograda pozivaju Vas u ponedeljak 19. Aprila 2010 godine u 18 00 časova na otvaranje izložbe koja se organizuje povodom 80. Godišnjice rođenja BORISLAVA PEKIĆA. Izložba će biti otvorena u galeriji opštine Vračar, Njegoševa 77 u Beogradu. Izložbu će otvoriti gospođa Vida Ognjenović, književnik.
O Pekićevoj novoj knjizi „Život na ledu“, izdatoj od Zavoda za udžbenike, govoriće u Biblioteci grada Beograda, u Rimskoj dvorani, 21. aprila u 19 časova: Ljiljana Pekić, Petar Pijanović i Gojko Božović.
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
DVA BRITANSKA POGLEDA NA RUSIJU I JEDNA ZAGONETKA
Dne 9. novembra 1917. „Mančester Gardian“ je doneo sledeću vest: „Boljševici su, uz pomoć petrogradskih trupa, oborili vladu Kerenskog i uspostavili vladu Vojnog revolucionarnog komiteta.
Nešto posle šest sati sovjetske su trupe, predvođene posadom krstarice 'Aurora', napale Zimsku palatu, sedište Privremene vlade.
Kadeti i ženski bataljon, koji su palatu štitili, na vatru su odgovorili, ali su se najzad predali.
Predsednik Saveta radničkih i vojničkih deputata Petrograda g. Trocki objavio je da privremena vlada više ne postoji, da su njeni ministri pohapšeni i da je parlament raspušten.
G. Lenjin je održao govor u kome je istakao tri prva zadatka koja stoje pred ruskom demokratijom: okončanje rata, predaja zemlje seljacima i rešavanje krize...“
Premda ni jedan od ovih zadataka ni posle sedamdeset godina nije izvršen – Rusi su od tada u stalnom ratu s nekim, seljak još nije dobio obećanu zemlju, ekonomska kriza nije okončana – revolucija je ipak u nečemu uspela: trajno je Engleze inficirala ruskim kompleksom.
Dne 9. novembra 1917. Britanija je doznala za događaj koji će njeno Ministarstvo spoljnih poslova, a povremeno i unutrašnjih, snabdevati hroničnim brigama, za koje, uprkos imperijalnih oprečnosti interesa, carska Rusija nikad nije bila kadra.
Britanska je javnost iz novina doznala i da je revolucija konačno pobedila, manje iz činjenice što je Privremena vlada oborena, koliko zbog toga što je, preko noći, njen predsednik Kerenski, bar za Engleze, prestao da bude gospodin, a gospoda su, opet bar za izvesno vrenie, postali drugovi Trocki i Lenjin.
(Zahvaljujući ovoj istoj emisiji Radio-Londona, klasnu je prenominaciju doživeo i naš drug Živorad. Godine 1948. je BBC javio da je na njega pucano sa albanske teritorije i da je „tom prilikom gospodin Živorad čuvao ovce“.)
Engleski ruski kompleks nije kao kolonijalni, američki ili irski, vezan za prošlost. On se u najvećoj meri tiče engleske budućnosti.
Neugodan utisak da se ona formira u Moskvi koliko i u Londonu, pothranjuje britansko misljenje o Sovjetskom Savezu Gorbačovljeve reformističke ere i nadama i sumnjama. Nada se izražava aklamacijom i najbeznačajnijeg koraka u pravcu demokratije i preuveličavanjem njegove važnosti za život sovjetskog građanina.
Modni novitet na ulicama Moskve pozdravlja se kao manifestan skok u pravcu višepartijskog sistema.
Ovdašnje su novine pune optimističkih komentara za koje bi g. Gorbačov više voleo da ih može čuti iz usta svojih domaćih pesimista. Drugo je mišljenje morozno. Ono pre veruje iskustvu i priči koju je ispričao moskovski korespondent „Gardian“-a g. Martin Voker.
General Crvene armije Fjodorov ostao je, posle osamnaest godina zatočenja, u Sibiru samo zato što mu je prezime počinjalo slovom F, jednim od poslednjih u ruskoj (kao i u našoj) azbuci. Kad su 1941. Nemci napali Sovjetski Savez maršal Timošenko je otišao Staljinu sa spiskom od 120 zatočena generala i zahtevom da budu pušteni.
Primoran nuždom, Staljin je pristao, ali se, primoran strahom, negde morao zaustaviti. Stao je ispred slova F. i Fjodorov je ostao u logoru. U tiraniji s drukčijom azbukom bio bi slobodan. S nekom drugom – mrtav. Kad ljudska sudbina zavisi od jednog slova u prezimenu i njegovog mesta u narodnom alfabetu, drukčijom se i ne može zamisliti.
Skeptici, dakle, veruju da se i Gorbačov u svojim reformama negde mora zaustaviti. Jer, sloboda je kao vodena bolest, kao vodnjača. Što više vodu pije, bolesnik od vodnjače sve je žedniji.
I u nadi i u sumnji krije se neobičan paradoks. Promene nabolje u Sovjetskom Savezu i žele se i ne žele.
Promene će svakako smanjiti neprijateljsku tenziju izmedu kapitalističkog i socijalističkog sveta i snage oba tabora osloboditi za pametnije poslove od iznalaženja najbržih puteva za uništenje zajedničke civilizacije. Za Britaniju je to nesumnjiv dobitak.
Mogla bi iz plemenitijih razloga i dalje ništa da ne radi. U njemu se, nažalost, krije opasnost od još većeg gubitka. Socijalizam bi, posle stoleća ispraznih obećanja o boljoj budućnosti, uspeo možda za nju i nešto stvarno da uradi.
Vrline kapitalizma ništa bolje ne ističe od mana socijalizma. Ako ovih nestane, čime će se dokazivati prednost sistema koji nijedan viši moral, uključujući i hrišćanski, ne može da opravda?
Do sada se s pravom moglo govoriti da je realni socijalizam manje nužan za napredovanje socijalističkih ideja, a znatno više za održavanje realnog kapitalizma. I da bi socijalizam, upravo zbog toga, izmisliti valjalo čak i da ne postoji.
(Slažem se, ali da u njemu žive Englezi, a ne opet ja.) Uspeh socijalizma dovesće ovu istinu u sumnju, a Britaniju primorati na promene kojih se ona u načelu grozi.
Lično mislim da Englezi mogu biti spokojni.
Socijalistička azbuka ima dosta slova na kojima se i najpotrebnija promena može zaustaviti, a Rusi se naći kod revolucionarnog slova A i Aurore, u čijoj je senci, prema „Guardian“-u od 9. novembra 1917, g. Lenjin urgentno zahtevao samo tri stvari: mir za ljude, zemlju za seljake i rešenje krize za sve, a da ništa od toga Rusi ni do danas nisu dobili.
Cijenjena gospodjo Ljiljana,
ReplyDeleteraduje me svaka ovakva vijest.Cestitke povodom otvaranja izlozbe.
Sto se knjige tice, ako nisam suvise nestrpljiv, molim Vas da mi kazete kada ce se moci naci u prodaji i sto je njena tema.
Jos jednom sve cestitke Vasoj istrajnosti.
Dragi Gunđalo,
ReplyDeleteKnjiga je u prodaji već od Sajma knjiga i može se naći u svim prodavnicama Zavoda za udžbenike, a verovatno i u ostalim knjižarama u gradu. Do sada je nisu reklamirali, pa niko nije ni znao da je štampana.
Što se teme tiče to su odlomci iz Pekićevog dnevnika iz 1955. i 1984. godine.
Srdacan pozdrav.