O Pekićevoj novoj knjizi „Život na ledu“, izdatoj od Zavoda za udžbenike, govoriće u Biblioteci grada Beograda, u Rimskoj dvorani, 21. aprila u 19 časova: Ljiljana Pekić, Petar Pijanović i Gojko Božović.
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
GVOZDENI PUTEVI NAŠIH NEPOVERENJA
Među pismima koja dobijam povodom ovih komentara ima i jedno javno koje pominjem s odvratnošću, iako će nam, po volji ironičnog paradoksa, ono pomoći da izaberemo današnju temu i izvedemo još jednu razliku između našeg i engleskog karaktera.
Jedan od umiljatijih pasusa pisma jednog pseudo-Živorada iz Kragujevca, glasi: „Ispada da ste vi, gospodine lažov ili ste naprosto izvikani erudita, tj. puka neznalica, ako već niste i plaćeni ocrnjivač.. .“
Ovih nekoliko maroderskih komplimenata zaradio sam primedbama na šestinu zemljine kugle koja već tri četvrt stoleća nastoji da ubedi preostalih pet šestina kako izgrađuje Obećanu zemlju, da bi tek sada, u poslednjoj četvrtini, shvatila da je iza sebe, u životu svog velikog naroda, ostavila jalovinu jedne utopije koje će se razumni potomci stideti.
Duh pisma nije posledica personalne izopačenosti mog korespondenta, manije gonjenja koja u svemu vidi neprijatelje, tuđe agente i zle demone propasti, mada čujem da ona već ima svoju reljefnu biografiju.
Voleo bih da smem reći kako je ona u velikoj meri rezultat ideologije realnog socijalizma, čija je povest puna lažnih procesa, lažnih svedoka, lažnih priznanja, ali i pravih progona, pravih hapšenja, pravog streljanja, pa i genocida.
Procesi su. dakle, bili lažni, ali su meci nakon njih bili pravi. Ne mogu to reći, jer na Balkanu tradicija kompromitovanja tuđih motiva ne potiče od juče. Ona je utkana u našu povest kao što je izbegavanje svakog načela, narocito ideološkog, bitna oznaka pragmatične engleske istorije.
(Kad su od načela da načela nemaju samo dva puta odstupili, Englezi su u doba nazadnog i promiskuitetnog kralja Henrija VIII na lomači spaljivali ljude drukčijeg mišljenja, a u vreme naprednog i revolucionarnog Kromvela jurili veštice.
To je Englezima zauvek pokazalo da im nečija naprednost ili nazadnost neće sačuvati živote i da od krupnih ideja moraju potražiti neku zdraviju odbranu.)
U godinama srpske borbe za nezavisnost, našeg laganog razvenčavanja s turskom Imperijom i rvanja velikih sila o Balkan, niko nije mogao biti prošto Srbin, pogotovo samo ćovek.
Morao je uvek i nekome pripadati, nečiji biti, za nekoga raditi. Srbin je tada bio austrijski, ruski, turski covek, ili je bio mrtav. Stranke su bile proruske ili proaustrijske.
Kad smo gradili gvozdeni put, srpskoindijanski prevod za železnice, u parlamentu nisu sedeli oni koji su za železnice i oni koji su protiv, i koji su za ili protiv bili po svojoj slobodnoj volji; sedeli su plaćenici Beča, Petrograda, Berlina i drugih evropskih prestolnica, zainteresovanih za transbalkansku prugu.
Pri svakom ugovaranju liferacije oružja, ljudi su bili Škodini, Kreso-Šnajderovi, Armstrongovi, Erhardovi, Krupovi. Između dva rata, Austriju je zamenila Nemačka, a na sceni se pojavila Francuska kojoj smo dugovali zahvatnost, i Britanija kojoj osim ravnodušnosti ništa nismo bili dužni.
Pred sam rat, koji je od mene, imućnog sina sa izgledom na nasleđe, načinio oca-bednika kome potomstvo treba da plaća dugove, ljudi su bili osovinski ili saveznički, osim komunista koji su istrajno ostajali ruski. Stanje se produžilo i kroz rat da procveta posle onoga što su jedni nazivali oslobođenjem a drugi najvećom nacionalnom katastrofom posle Kosova.
U vreme moje mladosti, svi su reakcioneri, u koje sam s oduševljenjem i ja spadao, radili za jednu ili više stranih sila, od kojih je, zbog Unrinih paketa, žvakaćih guma, džeza i eventualno demokratije, najomiljenija bila Amerika. Komunisti su i dalje ponosno radili za Ruse te smo ih zvali ruskim najamnicima, a oni nas anglo-američkim plaćenicima.
Tradicija sumnje u tuđe motive, u tuđi razum, u tuđe poštenje odlika je našeg karaktera. Ona pokazuje koliko nemamo poverenja u same sebe. Ko hronično gaji nepoverenje u druge, mogao ga je steći samo iskustvom. Kako svaki čovek o sebi najviše zna i sebe najbolje poznaje, biće da je ta ružna samospoznaja osnova nazora po kojima su svi ljudi hulje. Ili da nisu samo dok se ne otkrije da jesu.
Takav misaoni manir u Britaniji nije poznat. Možete biti u zabludi, u kojoj sam možda i ja kad sam se usudio da uvredim socijalističku Atlantidu mog kragujevačkog dopisnika, ali ne morate zbog toga obavezno biti i plaćeni. U zabludi ili pravu možete biti i po vlastitom izboru, sasvim džabe.
Ako lepo govorite o Sovjetskom Savezu, niko vam neće reći da ste na platnom spisku ruske obaveštajne službe. (Oni koji jesu govore o Rusima ružno.
I jedini svet koji u svakome vidi špijuna, a u svakom činu špijunažu, sami su špijuni.) Kod nas, međutim, to nije moguće. Najpre, zato što se misli da čovek mora biti plaćen da bi uopšte mislio, a potom, da dvostruko mora koštati ako misli pogrešno.
Živorad iz Kragujevca ne radi ništa drugo nego se drži nacionalne tradicije. Pitam se samo ko ga za to plaća. Nije on valjda jedini Srbin koji Ruse ljubi zabadava, po dobrostivosti slavenskog srca? Jer ja sam, javno priznajem, plaćen. Za ove komentare dobijam novac.
Zar nije građanski red da i on kaže ko njega plaća?
No comments:
Post a Comment