“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ISTORIJSKE ISTINE, ILI GDE SE DEDE CAR DUŠANA BLAGO?
Francuska revolucija otpočela je, pored kmpnih reči, i time što je jednoj ženi otkinula glavu. Kad god se o razlozima pogubtjenja kraljice Marije-Antoanete govori, kao najjači argumenat uzima se savet omražene Austrijanke da, ako nema hleba, Francuzi treba da jedu kolače.
Moj gimnazijski profesor iz 1946, s udarničkom postrevolucionarnom praksom i entuzijazmom kojim je nadoknađi-vao skroman napredni staž iza sebe, i izgledima na direktorski položaj ispred sebe, kad god smo na toj temi bili, dobijao je napade humanističkog besa.
Bes je bio uzaludan, taman koliko po neka istorija. Marija-Antoaneta nije bila kriva za gladovanje Parižana; moj profesor nije postao direktor; a mnoge istorije bolje da se nisu desile. Kraljica, naime, ništa rđavo nije mislila kad je narodu preporučila da mesto hleba jede kolače.
Naivno je držala da narodna vremena ne mogu biti gora od nenarodnih. Jer za vreme Ancien Régime, ako nisu imali dovoljno hleba, pariski su pekari morali građanima po istoj ceni prodavati kolače.
U našim pekarama hleba često nema. To je, između ostalog, dokaz da su narodne. Drugi je dokaz narodni hleb, koga nema nijedan narod na svetu. Svi imaju – hleb. Ili ga, kao Tigeja u Etiopiji, nema. Kod nas je hleb koga nema narodni, onaj kojeg ima trebalo bi, dakle, da bude – nenarodni?
Epizoda s Marije-Antoanete preporučuje opreznost u percepciji takozvanih istorijskih fakata. Po definiciji, fakat je nešto što se dogodilo kako se dogodilo, i kao takvo nepromenjivo je.
Stvarnost ne poznaje činjenice u tečnom agregatnom stanju, čije se značenje iz jednog u drugo preliva kao voda u spojenim sudovima. U međuvremenu, nema gotovo nijednog povesnog fakta koji nije promenljiv, koji se bez ustručavanja na naše oči ne menja, čas u jednom, čas u drugom smeru, kako odgovara ovom ili onom trenutku, ovoj ili onoj potrebi.
Čitajući nove knjige o Drugom svetskom ratu, izgleda nam da se on ponovo vodi, ovog puta na drukčiji, reklo bi se uzbudljiviji način nego pri prvom, originalnom izvođenju.
Fakta doživljavaju genetičke promene kao virusi. Istina je postala predmet dogovora, potrebe, oportuniteta. I Pontije Pilat, prokurator Judeje, imao je pravo kad je od nje oprao ruke.
Da li je ratni predsednik britanske vlade V. Čerčil znao da će Koventri biti sravnjen sa zemljom, i nikakve mere nije preduzeo samo zato što bi tada Nemci razumeli da Englezi poseduju njihove tajne kodove? Ko je ubio poljskog patriotu generala Šikorskog?
Nesreća slučaja ili nesreća s britanskim imenom? Ko je sve do sada, kad je nepotreban postao, štitio austrijskog predsednika Republike? I zašto je to činio? Jesu li balkanski ratovi bili oslobodilački, kako tvrdi srpska, ili osvajački, kako misli makedonska istoriografija?
(Jer, različito tumačenje ne tiče se jedino posledice događaja, nego retrogradno menja i njegovu prirodu, menja sam fakat, orvelijanski menja istoriju unatrag.)
Gde se dede car Dušana blago? Gde je istina, šta je istina?
Samo naivni veruju da na nju treba čekati trideset godina i da će je otkriti otvorene državne arhive.
Dokument je stvar čitanja. O događaju postoji serija protivrećnih dokumenata iz kojih se izvode oprečni zaključci. Zavisno od čitača. Nešto je dokument ili neupotrebljiva hartija.
Dokument može biti podmetnut, jednako kao što ume da nestane. Na gustim i izukrštanim psihostradama memoara i dnevnika ljudi koji povest prave ili u njenoj proizvodnji ovako i onako učestvuju, ćeste su stranputice volje i želje. Istorija je mutna i haotična slika pretpostavki iz koje su mnoga fakta, usled nedostatka dokaza, proterana i zamenjena onim što je babi milo.
Gde se dade car Dušana blago? Gde je, šta je istina?
Možda pitanje nije dobro postavljeno? Možda valja pitati: kome uopšte treba? Treba li bolesniku od raka reći od čega umire? Zar smrt nije dovoljna? Zar nije ista, jedna, ma od čega poticala?
Političari se slažu u mišljenju da je istina o istorijskom događaju neka vrsta dvostruke štete. Štetan je često već sam događaj. Njegovo iznošenje u javnost štetu samo uvećava.
Vojnici im se pridružuju. Poslovni ljudi takođe. Kriminalci i policija već su poslovično diskretni.
Jedini fanatici koji još uvek nekakvu istinu teraju, naučnici su po svojim laboratorijama, izvesni novinari po svojim redakcijama, i po neka preživela žrtva istorije koju ne zadovoljavaju sumama objašnjenja. Englezi su majstori političke mimikrije.
Istina se krije tradicionalnim postupkom u kome navika i strast prema diskreciji igraju veću ulogu od zakona o čuvanju državne tajne. Pogreb istine se odvija u tri faze.
Odluke koje se donose po klubovima kriju se od kabineta. Kabinet ih zatim krije od parlamenta. Tek potom se one kriju od naroda. Ali dotle je istina već toliko nejasna da se može i izreći.
Niko je neće razumeti. Niko neće znati kako i zašto je, u vreme Folklandskog rata, potopljen argentinski brod „Belgrano“ s kojim je potonulo 350 Ijudi, iako je rasprava o tome mesecima punila stupce novina i govore narodnih poslanika i neurnomo hranila engleski nacionalni stid. Neki su od leševa isplivali, leš istine nikad.
U većini slučajeva, istina se i ne krije. Ona je tek malo drukčija od stvarnosti. Kao i svaka umetnost.
No comments:
Post a Comment