“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KAKO GREŠITI, I KAKO SE ISKUPITI?
Nisam imao nameru da i ovaj komentar posvetim inkvizitorskom pitanju rehabilitacije, ali sam naišao na jedno zaboravljeno ime. Reč je o Profjumu, mimstru u davnoj Makmilanovoj vladi.
Neću vas gnjaviti pojedinostima afere koja je vladu oborita. Priroda joj je erotsko/špijunsko/politička, gde razlika između sastojaka nije sasvim jasna. Uzima li se erotika kao špijunaža, potitika kao erotika, a špijunaža kao nešto što politiku i erotiku u uzbuđenju ujedinjuje, mutno je.
U svakom slucaju, Profumo se kompromitovao i povukao konzekvence. Iščezao je iz politickog života i novina. Nestao i sa zabavne scene, društvene hromke „Tajms“-a. A onda, posle dve decenije, primila ga je kraljica.
Dakle, javno je i s najvišeg mesta rehabilitovan. Ne znam poređenje, ali približno je to kao kad bih u „Politici“ pročitao da je, nekog popodneva dalje budućnosti, tekući predsednik Jugoslavije pozvao na čaj g. Fikreta Abdića ili g. Milovana Đilasa.
Pitanje glasi: čime je grešnik Profumo zaslužio oprostaj? On je 20 godina radio za dobrotvorna društva. Nije samo ispisivao čekove za sirotmju, delao je kao dobrotvorni radnik na terenu bede.
Dve okolnosti uzmite u obzir. Kad je ovde neko siromašan, on je siromašan na strašan način. Nije to naša balkanska beda koja uvek neki izlaz u rezervi ima, samo ga ne koristi dok ne vidi šta povodom toga država preduzima.
Ovde je sirotinja bezrezervno siromašna. Druga je okolnost javnost Profjumove ličnosti. Zamislite ga tamo gde se svaka nada izgubila. I gde čovek koji se načelno rnrzi praktično tu nadu obnavlja.
Profjumo je rehabilitovan, u politički se život nije vratio, i time se njegova priča završava. Ali, to se događa šezdesetih, u eri klasičnog konzervativizma, kada je, ma šta o privatnim dobročinstvima mislili, biti dobar prema onima koji nemaju, građanina bar malo iskupljivalo što je kao klasa dobar samo prema onima koji imaju.
Drugi je primer iz tekuće, gvozdene ere britanske politike. Afera nije imala špijunski začin, bila je polit-erotska, lakša od Profjumove, ali teža ako se u obzir uzmu netom proklamovani viktorijanski standardi morala.
Junak je bio ministar u vladi gđe Tačer, gospodin Parkinson. I njen sadržaj je irelevantan. Tri nas pitanja interesuju: kojom se brzinom i kako g. Parkinson izvadio, i šta je posle toga bilo?
Mislite li da je otišao u sirotinjske kvartove da karitativnim radom zasluži oproštaj? Koješta!
Niti je g. Parkinson lično osobito osećajan, niti je takvo vreme u kome je zgrešio, premda bi izraz u grehu uhvaćen više odgovarao razlozima zbog kojih je kažnjen. Indulgenciju je zaslužio još upornije radeći za stranku koju je kompromitovao.
Za rehabilitaciju mu je trebalo četiri puta manje vremena nego Profjumo, a na nju nije potrošio ni jedan jedini svoj peni. I najzad, vraća se u oblast koju je zagadio, vraća se pravo u politiku.
A između afere Profjumo i afere Parkinson prošle su samo dve decenije. Da bi se u našim humanim počecima moralni standardi civilizacije promenili, bili su potrebni vekovi (stoleća su prošla dok u Rimu Senat nije ozakonio globu za ubistvo roba), zatim smo se menjali iz veka u vek, sada se promene osećaju iz decenije u deceniju.
Uskoro će se rđavo provoditi onaj koji se ujutru ponaša prema nazorima s kojima je legao prethodne večeri.
Objašnjenje koje hoće da bude univerzalno, mora da obu-hvati mnoge faktore društvenog razvoja. Političko, premda osiromašeno, jasno je.
Na vlasti je novi konzervativizam. Ukoliko je političar mlađi, utoliko je desniji. A prema nekima iz Unije mladih konzervativaca, Čerčil je bio uzor liberalnih ideja. Mladoturci partije Tori, učeći se na greškama Evrope, nastoje da od njenih istorijskih mana naprave savremene vrline. Od bezosećajnosti – efikasnost.
Od ekonomske nepravde – prosperitet. Od sve dublje podeljenosti – zajednički cilj onih koji gube i onih koji dobijaju.
Ovi primeri rehabilitacije inspirisali su me na pitanje kako da se rehabilituje naš Fikret Abdić, ako se, naravno, kod njega postigne osećaj da je za nešto kriv. Moram priznati da mi se Parkinsonov primer ne sviđa.
Po uzoru na njega, g. Abdić bi morao još intenzivnije da radi za partiju koja mu je preko svojih uglednih članova omogućila da nas opljačka. Drugi je način Profjumov. Nažalost, mi smo u naponu istorijskog optimizma, privatno dobročmstvo, svaki lični čin na tom polju, proglasili klasnom uvredom.
U uličnom prevodu to znaci da vređam samobitnost nesrećnika kome udelim novac. (U međuvremenu, klasnom uvredom ne smatramo navalu prosjaka na naše ulice.)
U odbijanju da pomoć dolazi iz srca koje je lično, u želji da dolazi iz razuma koji jedino država može organizovati, i zato kontrolisati, zaboravili smo da srce traje duže od razuma. Država će davati dok može, a onda, pošto je razumna, prestati kad više ne može. Srce će davati uvek.
1 sada više nemamo šta da ponudimo g. Abdiću da bi, uprkos svemu, za izvestan broj godina bio pozvan k predsedniku Republike na čaj.
Moj je predlog da se vratimo ličnom dobročiniteljskom radu i da mu damo priliku. Jer, ako to ne učinimo, opet ćemo ga videti kako pokušava da se učlani u partiju.
3 comments:
Predivan blog!
Dragi rehab,
Hvala na pohvali. Ona pripada Pekiću, koji je tako izvanredno obrađivao razne teme.
Srdačan pozdrav.
Veoma inspirativan tekst.
Post a Comment