“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KAKO I SMRT UČINITI SMEŠNOM?
Prošli smo put govorili o smrti, posmatrajući je s njene zvanične, tužne strane, premda su naši kršni dinarski momci u odbrani smrtne kazne bili prilično veseli. (Sumnjam da će i na odru biti tako pustopašni.) Danas ćemo, njima u obol, videti ima li smrt i smešniju stranu.
Ima li je u drugim zemljama, ne znam, u mojoj zemlji pouzdano je nema, ali u Velikoj Britaniji i smrt ume da nasmeje.
Osobito ako se njome bavi politika, a groblje se nalazi u Birmingamu. Tamo su gradski oci 1982. doneli odluku da se širina mrtvačkog kovčega utvrduje na 58 cm i za to naplaćuje normalna grobljanska tarifa, a da se za svaki prekobrojni centimetar plaća premija od 7,30 funti.
Odluka pogađa svakog dvadesetog stanovnika grada i doneta je s britanskim smislom za fair-play. U akutnoj oskudici grobljanskog prostora, ko ga i pod zemljom zauzima više, više mora i da plati.
Debeli ljudi su i za života, odeću kupujući, izloženi većim troškovima nego mršavi, pa je prirodno da i za sanduk, svoje poslednje odelo, plate više. Kako da se krupan ćovek od tog nameta sačuva, ne umem reći. Postoji samo jedna šansa. Ako ste debeli, nemojte umreti u Birmingamu.
Olakšanje pričama o smrti, kojima nam je život ispunjen, doneo je i paroh jednog sela u grofoviji Viltšajr, otac Kanon Ditmer.
On je nad rakom parohijana g. Klarka, izjavio da je pokojnik imao malo dobrog u sebi i da je bio čovek koji nikome neće nedostajati.
Braneći se od koncentričnih napada porodice i građana, otac Ditmer je rekao da on Boga ne može lagati.
Njegov biskup je, međutim mišljenja da može, da postoje okolnosti u kojima se i bogovi lažu, pa se očekuje da časni paroh podnese molbu za penziju. Šta na sve to kaže Bog, ne zna se i znati se neće do Sudnjeg dana.
Ja lično velim: ma sta mislili o apostolskim manirima oca Ditmera, jedno je sigumo – taj nije licemer. Ali je takođe sigumo da mu ne bih dozvolio da se i od mene oprašta.
Humor u smrt unose, takođe, po neki bogataši koji punopravnim naslednicima, s pitomim likom strpljivih orlušina, ostavljaju svoje fotografije u boji, a bogatstvo dobrotvornim udruženjima.
Zatvori su masovni i masivni mrtvački kovčezi, pa o njima govoreći, još uvek smo na temi. Čak i kad je najbolji, zatvor je rđav. Britanski su rđavi ne samo zato što su zatvori nego i sto su – britanski.
Većinu domaće tamničke populacije čine lopovi. U povesti zatvorske civilizacije zabeležena su mnogobrojna spektakularna bekstva, medu kojima, na žalost, nema i mog, iako sam na robiji proveo priličan broj godina zbog toga što sam našim narodima hteo da ukradem njihove slobode.
U principu, beži se iz zatvora, nipošto – u zatvor. Provaljuje se iz zatvora, ne u zatvor. Svuda, samo ne u Britaniji. Ovde je nedavno zabeleženo obijanje zatvora Njenog Velicanstva. Dogodilo se to u tamnici Sadberi, u Derbišajru. Dvojica mlađih ljudi provalili su u zatvor u nameri da ukradu tamničku odeću koja je na slobodi jedan od najtraženijih artikala muške mode.
Namera im je bila da se domognu šest kompleta zatvorske odeće. Uspeli su, na žalost, da dođu samo do dva – za sebe.
Druga priča o zatvoru nije vesela, ali obećava da postane, ako se sa vladinom šalom složi britanski parlament.
Konzervativna stranka se programski obavezala da će Britaniju osloboditi i poslednjih tragova socijalističke ekonomije, oličene u državnim preduzećima, u većini gigantskim, po prirodi monopolističkim, u stvarnosti – neekonomičnim.
Proces demontaže socijalističke privredne utopije i denacionalizacije socijalističkih zabluda – koje će preći u privatne ruke – u punom je zamahu.
U te privatne ruke, ruke akcionara, među njima i moje, prešle su već britanske telekomunikacije, britanski gas, britanska vazdušna služba, britanski R.R. itd. I dovde transformiranje grubih levih pogrešaka u finije desne omaške ima moju punu, premda nevažnu podršku.
Iduća se mera, međutim, čak i zakletom pristalici privatne inicijative kakav sam ja, čini pomalo preteranom i nebuloznom. Ugledajući se na Amerikance, šampione vere u profit, vlada smera da nadležnosti akcionerskih kompanija prepusti i državne zatvore, u nadi da time reši dosad nerešiv problem njihove prenaseljenosti i visine troškova izdržavanja.
Nisam u uspeh plana verovao dok nisam saznao da će i vlasnik najveće tamničke korporacije u Americi, stacionirane u Nešvilu, Mr Džems Masej, biti pozvan na konsultacije. Pa ni to mi nije sasvim otvorilo oči.
Shvatio sam kako se misli pobediti skupoća i prenatrpanost zatvora tek kad mi je povereno da je Mr Masej posednik i poznate firme kentakijskih prženih pilića.
Možda ću, iz ideoloskih razloga, i njegove akcije kupiti, ali ako ponovo u zatvor odem, izabraću državni, ma bio i skuplji, ćak i socijalistički. Ne verujem, naime, da će Mr Masej britanske zatvorenike hraniti svojim prženim pilićima.
Pre da će prženi biti – oni.
No comments:
Post a Comment