Ko je jedva glavu sačuvao

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KO JE JE­DVA GLA­VU SAČUVAO,NE MOŽE I PASOŠ

U an­ke­ti o emi­si­ja­ma Srp­sko­hr­vat­ske sek­ci­je BBC-ja, pi­sa­no je po­hval­no i o mo­jim ko­men­ta­ri­ma. Ko­ri­stim pri­liku da za­hva­lim. Pi­sma se ne bave raz­lo­zi­ma za kom­pli­mente, ali ja bih vo­leo da je među nji­ma i onaj po­svećen na­sto­jan­ju da bu­dem ne­pri­stra­san. Po­ne­kad se, međutim, i ja osećan­ji­ma pre­pu­stim.

Ma­hom na te­ma­ma koje angažuju srce više no što je po­sma­traču dopušteno. Tako je bilo kad sam u pri­lo­gu „O STA­ROJ MLA­DO­STI I MLA­DIM GRE­SI­MA“ go­vo­rio o smrt­noj ka­zni. Tako će, bo­jim se, biti i da­nas dok ras­prav­ljam o pro­ble­mu po­li­tičkih iz­be­gli­ca, čije sam za­šti­te ubeđeni pri­sta­li­ca.

Po­vod mom ne­za­do­voljstvu je de­ba­ta u bri­tan­sko­m par­la­men­tu o no­vom Emi­graci­o­nom za­ko­nu.

Vra­ti­mo se u isto­ri­ju, jer bez nje nećemo raz­u­me­ti od ka­kvog su značaja pred­ložene za­ko­no­dav­ne iz­me­ne i u ka­kvoj su bru­tal­noj pro­ti­vu­rečno­sti sa tra­di­ci­jom ove zemIje. Više od dru­gih država, Ve­li­ka­ je Bri­ta­nija bila po­sled­nje uto­či­šte lju­di­ma koji nisu ima­li sreće da u svo­joj otadžbini mir­no žive.

Bilo da su po­sre­di hu­ge­no­ti, iz­be­gli­ce ver­skih ra­to­va, ari­sto­kra­ti, emi­gran­ti Fran­cu­ske re­vo­lu­cije, Je­vre­ji Hi­tle­ro­ve Nemačke, žrtve ra­snih pro­go­na, be­gun­ci iz to­tal-nog mira Istočne Evro­pe po­sle Dru­gog svet­skog rata ili sve­do­ci be­sti­jal­no­sti afričkih oslo­bo­di­tel­ja tipa Idi Ami­na. Ne pre­te­ruj­mo, na­rav­no. Bežalo se i iz En­gle­ske. Jed­nom od tih bek­sta­va, na je­dren­ja­ku „Mejflauer“, za­hval­ju­ju Sje­dinje­ne Države svo­je po­sto­jan­je.

I nije uvek bilo sve en­gle­ski fair, ci­vi­li­zo­va­no, Iju­ba­zno. Pre­da­ja Ko­za­ka Vla­sov­lje­ve bele an­mje Ru­si­ma – ne za­bo­rav­lja­jući ni naš do­pri­nos kon­tin­gen­tu pri­sil­nih po­vrat­ni­ka – baca te­šku sen­ku ne samo na iz­ve­sne lično­sti ov­da­šnje ad­mi­ni­stra­ci­je, A. Ide­na i H. Mackmil­a­na, već i na ce­lo­kup­nu po­li­tičku stra­te­gi­ju Bri­ta­ni­je onog doba.



Upr­kos sve­mu tome, u re­la­tiv­nom smi­slu, u kome se u ovom re­la­tiv­nom sve­tu sve dešava, bi­lans bri­tan­skog odnosa pre­ma iz­be­gli­ca­ma častan je. De­mon­ti­ra­n­jem Im­pe­ri­je na­sta­le su te­skoće. Re­ša­va­ne su nešto teže i s man­je lju­bazno­sti.

Eko­nom­ska kri­za učini­la je i En­gle­ze ose­tlji­vim na do­šl­ja­ke, čija ­je beda pri­sil­ja­va­la do­sel­je­ni­ke da rade po bilo ka­kvu cenu, u bilo ko­jim uslo­vi­ma, bilo ka­kav po­sao. Mu­dra sin­di­kal­na ogra­ničenja, smišlje­na da od po­slo­da­va­ca zaštite rad, ne hra­ne glad­ne sto­ma­ke. A dru­ge, domaće, i ne man­je glad­ne, oba­ran­jem cena radu ugrožava­ju. Zato se pro­tiv usel­ja­van­ja ne bune bo­ga­ti. Buni se si­rotinja.

Do­sel­jenik nema iz­gle­da da otme po­sao en­gle­skim in­du­stri­jal­ci­ma, ali će kod njih, sa­svim si­gu­mo, ote­ti po­sao eng­le­skim rad­ni­ci­ma. Zato su ula­sku u zem­lju i stav­lja­ne brane. U većini slu­ča­je­va, mol­be za bo­ra­vak rešava­ne su po­vo­ljno, uvek pod zašti­tom suda, par­la­men­ta, štam­pe i jav­nog mnjenja, us­pr­kos re­zer­va­ma, sklo­nog onima koji se pro­gan­ja­ju.

Pred­log no­vog za­ko­na, in­spi­ri­san ne­vol­ja­ma s gru­pom ta­mil­skih iz­be­gli­ca iz Šri Lan­ke, od ove hu­ma­ne pro­ce­du­re ne ostav­lja ni tra­ga. Zadržava­mo se samo na jed­nom paragra­fu. Od tran­sport­nih kom­pa­ni­ja koje iz­be­gli­ce spro­vo­de zah­te­va se da za sva­kog iz­be­gli­cu ili imi­gran­ta ima­ju ured­nu do­ku­men­ta­ci­ju u tri­pli­ka­tu, pasoše i pre­po­ru­ke ugled­nih ver­skih ili po­li­tičkih lica od­no­sne ze­mi­je.

Ne­razliko­van­je poj­ma iz­be­gli­ce i imi­gran­ta ovde je očevid­no. Imi­grant ima sva ova do­ku­men­ta. Iz­be­gli­ca naj­češće je­dva i gla­vu. Da sva ova do­ku­men­ta le­gal­no može pri­ba­vi­ti, možda i ne bi ni imao po­tre­be da iz svo­je zem­lje beži i u bes­puću ne­ra­zu­mevan­ja umre kao stra­nac. Niko to, go­spo­do bri­tan­ski činovnici, ne čini iz besa.

I kad nije naj­bol­ja, maj­ka je bol­ja od maćehe, i osred­nja vla­sti­ta bol­ja od naj­bol­je tuđe zem­lje.

Mi­ni­star­stvo unu­trašnjih po­slo­va lu­ka­vo pre­ba­cu­je odgovo­rnost na pri­vat­ne kom­pa­ni­je koje za pro­ce­nu oprav­da­nosti azi­la nisu kom­pe­tent­ne. Cilj je kao sta­klo pro­vi­dan: iz­bacimo ih pre nego što ne­za­vi­sno telo pro­ve­ri osno­va­nost nji­ho­vih zah­te­va za azi­lom. Teh­nički ih one­mo­gućimo da do nas do­pru. Ako se ne is­kr­ca­ju – ne po­sto­je.

Ko­men­ta­tor „Tajm­s“-a na­zi­va pred­log ku­ka­vičkim i nečas-nim. Čerčilo­vim rečima po­zi­va on lor­do­ve, pred ko­ji­ma se za­kon na­la­zi, da mu „pre­se­ku pri­ja­vi gr­ki­jan“. Od sveg srca toj želji se pri­družujem. Ne­ja­ko gla­sno, raz­u­me se.

I ne samo sto­ga što sam ovde gost, pa su moja pra­va da domaćinu de­lim lek­ci­je o po­li­tičkoj učti­vo­sti mo­jim sta­tusom ogra­ničena, već što su mi ne­po­zna­ta is­ku­stva vla­sti­te zem­lje. U njoj ­je do­sko­ra sve bilo državna taj­na.

Po neke od naših taj­ni već odav­no su tuđe jav­ne za­ba­ve. Znam da smo u svo­je vre­me pri­ma­li grčke ko­mu­ni­ste, poražene u građanskom ratu, ali šta­ je s nji­ma bilo, ne znam. Znam, takođe, da smo 1956. pri­ma­li mađar­ske pa­tri­o­te koji su ka­sni­je i za nas po­sta­li kon­tra­re­vo­lu­cio­na­ri, pa šta je sa nji­ma bilo, takođe ne znam.

I znam da stra­nac kod nas do sada nije mo­gao po­se­do­va­ti ne­kret­ni­nu. (Ovde može, ovde se zna da je ne­kret­ni­na je­dan od značaj­nih usl­o­va lične si­gu­rno­sti i ne­za­vi­sno­sti.)

1 sve dok to ne sa­znam, mo­ram ćuta­ti. Nije uput­no pla­ka­ti nad tuđim gro­bom, a ne zna­ti ni gde su vaši.