“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KO ZA KOGA RADI, PITANJE JE SAD?
Opšta sumnjičavost nije privilegija tiranija i diktatura. Svojstvena je i službama demokratije koje su, po prirodi posla, van kontrole javnog mnjenja i parlamenta. A najtajnija od svih, naravno, tajna je služba.
Njome vlada jedno jedino suvereno načelo – nikome ne verovati, naročito onima kojima se iz svih drugih razloga mora i treba verovati. U njoj je sve dopušteno, osim da vas ne uhvate.
Američke tajne službe više nego politička desnica, oličena u depresivno-manijakalnom senatoru Džosefu MakKartiju, posle Višinskog prvom juridičkom fundamentalisti, dovele su kasnih pedesetih zbunjeno javno mnjenje do ubeđenja da je svaki Amerikanac koji je zavrsio koledž ruski agent.
Neki su i bili, ali ne svi.
Međutim, ni Amerikanci u histeričnim danima lova na crvene i ružičaste veštice nisu otišli tako daleko kao što su otišli hladni, proračunati Englezi.
Prema tvrdnjama učesnika u poduhvatu i pisca knjige Lovac špijuna, Piter Rajta, britanska kontraobaveštajna služba, MI5, smatrala je četvorostrukog laburističkog premijera Vilsona državnim rizikom, podvrgla ga permanentnoj kontroli i pripremala zaveru da mu destabilizuje i obori vladu.
A to je scenario koji po ambicijama daleko prevazilazi „Votergejt“ Niksonove administracije.
Bučni, vulgarni Amerikanci napravili su od beznačajne „vodoinstalaterske“ afere nacionalno pitanje, predsednika najurili, Augijeve štale tajnih stužbi herkulski pomeli, i svečano obećali da se slične svinjarije više neće događati.
Što u prevodu na profesionalan jezik CIA znači da se iduća svinjarija nikad neće obelodaniti.
Engleske vlasti najpre su sudskim putem sprečavale izlazak Rajtove knjige u Australiji, a zatim domaćim novinama zabranile da o aferi Vilson pišu.
Vođa Donjeg doma je, pozivajući se na taze pravilo parlamentarne procedure iz godine 1660, zaustavio debatu, gospođa Tačer je izjavila da nema šta izjaviti, jer se sve događalo, odnosno nije događalo, pre njenog mandata – damu, uostalom, osim Argentinaca, niko nije pokušao da destabilizuje, a videli smo kako su oni prošli –
bivši je premijer Vilson rekao da ni o čemu pojma nema, da ne zna da li se događalo ono što se nije događalo, a njegov naslednik Džejms Kalahan da je bio zadovoljan istragom koja je povodom toga što se nije dogodilo vođena. Srpskim rečima, da se ništa i nije dogodilo.
Ništa, osim što je krvoločni vuk činovničke tajnosti još jednom pojeo naivnog magarca narodne javnosti.
Malo-pomalo, stvari su pocele da se zapetljavaju, odnosno otpetljavaju, zavisno s koje ih strane posmatrate. Otkriva se da je Operacija Vilson bila oficijelna i 1970. naređena od strane šefa MI5, Ser Martin Džonsa, a unapređena 1972. od njegovog naslednika, Ser Majkl Henlija.
Trideset agenata je angažovano u dokazivanju Vilsonove nelojalnosti prema zemlji koju je u četiri mandata vodio. (Zna se kako i kuda ako je Intelidžens Servis u pravu!)
Među krunskim argumentima je.žalosna činjenica da je premijer 19 puta putovao u Moskvu. Pored toga, i časna spijunska reč James Angltona, umirovljenog šefa američke kontrašpijunaže iz 1965, da je rečeni Vilson notorni sovjetski agent. Otkriva se da je i ovaj najposle posumnjao da se u njega sumnja, te se požalio Ser Oldfildu, tada šefu MI6.
U međuvremenu se ispostavlja i od strane gospođe Tačer u zvaničnoj izjavi potvrđuje da je glasoviti predvodnik lovaca na špijune, narečeni Oldfild, homoseksualac i kao takav potencijailni rizik, jednako kao Vilson koji to nije, ali je 19 puta u putovao u Moskvu.
Govori se i o bivšem mmistru koji je radio za CIA-u, valjda iz inata tolikim Englezima koji rade za Ruse.
Posle Bardžesa, Filbija, Maklina, Blanta, onih za koje je utvrđeno da su za Sovjete radili, i ljudi kao Holis, na koje se samo sumnja, kao i onih u koje će se, živi bili, tek posumnjati, čovek se s tugom pita šta je ostalo od stare slave Intelidžens Servisa i legende o njenim asovima koji su onako duhovito nasamarivali ČEKU Dzeržinskog, i usput šarmirali Madone spavaćih kola?
Izgleda da se jednako slavan postaje radeći za svoju zemlju i za neprijatelja. Samo što te neprijatelj plaća, a zemlja računa na tvoje rodoljublje i odriče te se kad te uhvate. Za profesionalca, očigledno, uvek ima hleba, osim ako preko njega ne dobije i zatvorsku pogaču.
U nekim zemljama je dobijete i ako špijun niste. Dovoljno je tek istragu da preživite. Ovde je ne dobijate i kad jeste. Otkriveni izdajnici nemaju šta da brinu. Ako imaju prave školske drugove, dobiće orden, penziju, a ponekad i plemićku titulu. Kod nas štrangu, čak i ako se tek dogovaramo jesu li izdajnici ili samo naopako ili drukčije misle.
Štedljivoj britanskoj vladi ne preostaje drugo nego da tajnu službu đuture proda Rusima, pa tek onda da među njima vrbuje svoje ljude. Tada bi Englezi, iz sporta, možda radili i za svoju zemlju. U svakom slučaju, bar bi se znalo ko za koga radi.
A meni ostaje da se pitam kojeg je, stvarno, vraga taj Vilson tražio devetnaest puta u Moskvi?
No comments:
Post a Comment