Krivovernici

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KRI­VO­VER­NI­CI XVI, SVE­CI XX VEKA

Između 1584. i 1679, ka­da ­je u Bri­ta­ni­ji ka­to­lička cr­kva bila van za­ko­na, 63 sve­šte­ni­ka i 22 sve­tovn­ja­ka behu zbog za­bran­je­ne vere obe­še­ni, u vodi udav­lje­ni ili na gu­bi­lištu raščerečeni.

Kard­inal Hjum, nad­bi­skup od Vest­min­ste­ra, po­sti­ga­o ­je za njih od sv. Oca sta­tus sve­ta­ca. Go­di­ne 1987. na svečano­sti u Rimu oni su be­a­ti­fi­ko­va­ni.

An­gli­kan­sku cr­kvu, zbog čijeg ute­mel­jen­ja su tako nečovečno stra­da­li, i koja je u nji­ho­voj smr­li ak­tiv­no su­de­lo­va­la, pred­stav­ljao je velečasni Mark San­ter, bi­skup Bir­ming­a­ma.

Sa­m je nad­bi­skup od Kan­ter­berija, dr Ran­ci, tim po­vo­dom rekao: „U pro­šlo­sti bi ova­kva ob­zna­na iza­zva­la ra­spre. Da­nas svi sla­vi­mo nji­ho­vo he­roj­sko hrišćan­sko sve­dočan­stvo i za­jed­no osuđuje­mo ne­to­le­ran­ci­ju veka koji je po­tre­sao hrišćan­ska uve­ren­ja.“

Po­sled­nja be­a­ti­fi­ka­ci­ja en­gle­skih ka­to­li­ka obav­lje­na ­je 1929. go­di­ne, kada su sve­ci­ma po­sta­li njih 136. Sve za­jed­no čini to 221 oso­be, broj sra­zme­mo mali u od­no­su na broj po­gu­bilje­nih, ali do­vol­jan u od­no­su na duh iz­mi­ren­ja iz­me­du cr­ka­va i po­mi­ren­ja s ne­slav­nom isto­ri­jom nji­ho­vih ne­hrišćan­skih od­no­sa.

Isto­ri­jom, ne sme­mo zabora­vi­ti, u ko­joj su i pro­te­stan­ti gu­bi­li­štu do­da­li svo­je gta­ve. Gle­da­jući spi­sak, međutim, ako iz­u­zme­mo sve­šte­ni­ke, čiji­ je položaj već po­zi­vom bio po­gu­ban, pri­me­tio sam da su sva sve­tov­na lica umr­la man­je zbog same vere, a više zbog iz­ve­snih uslu­ga koje su pružili pro­gon­je­noj cr­kvi i nje­nim pa­sti­ri­ma.

Skri­va­li su sve­šte­ni­ke ili su, kao Vil­jem Car­ter, taj­no štam­pa­li ka­to­ličke knji­ge. Pi­tam se šta je s ano­nim­nim ka­to­li­ci­ma koji su mučenički umr­li samo zato što se nisu hte­li odreći svo­je vere, iako su se s ne­ko­li­ko reči mo­gli spa­sti i osta­ti u istom hrišćan­skom kru­gu? I šta je sa žena­ma među nji­ma?



Pi­tan­je je, pri­zna­jem, nevažno pre­ma značaju čina, ali ve­li­ko u od­no­su na am­bi­va­lent­nu pri­ro­du cr­kve, čiji po­stup­ci po­ne­kad više liče na tre­zven rad sa­vre­me­ne ma­te­ri­ja­li­stičke države nego du­hov­ne usta­no­ve.

Cr­kve se, ma­kar i po­sle 400 god­ina, kaju za svo­ju isto­ri­ju i me­du­sob­ne žrtve za­jed­no pen­ju na nebo. Ali po­sto­ji još jed­na stra­na koja očeku­je re­ha­bi­li­ta­ci­ju i koja nije man­je nedužna od Vilje­m Kar­te­ra.

To je ljud­ski duh, oličen u spal­je­nom Đor­da­nu Bru­nu. To je duh koji bi i u Ga­li­le­ju bio spal­jen da ovaj nije bio mu­dar. Ali da ne ide­mo pre­vi­so­ko.

Ko će ver­ski re­ha­bi­li­to­va­ti 20 ne­sum­nji­vih ver­ni­ca, čak i pu­ri­tanskih bi­go­ta, koje su 1692. obešene kao veštice u en­gle­skoj ko­lo­ni­ji Mas­ačus­ets? Šta ćemo s 5 000 spal­je­nih žena u Al­za­su? Šta sa tzv. vešti­ca­ma iz Lan­ka­ste­ra? Njih sve ne može is­ku­pi­ti Jo­van­ka Or­le­an­ka, ne­kad čarob­ni­ca, da­nas sve­ti­ca. S tu­gom mo­ra­mo reći da ni biti kriv ili nedužan, ni biti zao ili do­bar, ne znači to­li­ko ko­li­ko zna­ci biti – sla­van. U ova­kvoj isto­ri­ji, da­kle, malo će me­sta u car­stvu ne­be­snom osta­ti za si­ro­mašne du­hom, ko­ji­ma ­je ono od Hri­sta pre svih obećano.

Kod nas, u Ju­go­sla­vi­ji, pi­tan­je re­ha­bi­li­ta­ci­je je pro­fa­no, nije ver­sko. Ali i ono se tiče isto­ri­je. Do­bro ­je, međutim, što je naša isto­ri­ja kom­fo­rno krat­ka. Niko ne tre­ba čeka­ti kar­di­na­la Hju­ma 400 go­di­na da se za nje­ga za­u­zme.

Mno­ge žrtve vla­da­juće vere još su žive ili tek po­lu­mr­tve; ako nisu, sva­ka­ko im žive deca. Opro­šta­ji se, nažalost, teško po­stižu.

Mučan je to po­sao, i za one koji ga traže, i za one koji ga daju. Je­dan je raz­log prin­ci­pi­je­lan. Ako se re­ha­bi­li­ta­ci­ja ne­kom do­pu­sti, svi će je tražiti. Stvo­riće se eks­plo­zi­van pre­se­dan. Strah je bez­raz­ložan. Kod nas ni­je­dan ra­zu­man pre­se­dan nije imao oba­ve­zu­jućih po­sle­di­ca.

Meni se čini da je, upra­vo zbog sažeto­sti naše isto­ri­je, po­te­škoća u nečem dru­go­m. Po­služiću se pri­zo­rom za koji će fak­ta dati početak ove emi­si­je. Za­mi­slićemo gu­bi­lište na lon­don­skoj pi­ja­ci, na kome 1584. cr­kva učetvo­ro­stručuje čove­ka ko­ga ­je njen Bog stvo­rio u jed­nom ko­ma­du.

Čovek u pi­tan­ju je Vil­j­am Kar­ter osuđen što je štam­pao ka­to­ličke knji­ge. Nje­mu pri­su­stvu­je nad­bi­skup Kramer, da­le­ki predča­snik kan­ter­berijskog nad­bi­sku­pa dr Ran­ci­ja, čiji za­stupnik pri­su­stvu­je po­svećenju istog Kar­te­ra u sve­ca. Kako bi se nad­bi­skup Kra­mer osećao 1987. u Rimu?

Kao čovek koji shvata gro­te­sku isto­ri­je? Kao ma­ga­rac ko­jeg su „pre­šli“ Henri VIII i nje­go­va pro­mi­sku­i­tet­na ban­da ili en­gile­ski državni raz­lo­zi? Da li bi imao grižu sa­ve­sti? Ili bi ose­tio di­ja­lek­tičku nuždu da, po­što je kriv za smrt Kar­te­ra, od pape za­traži vla­sti­to čerečenje?

Pi­tan­je je re­tor­sko. Ko po­zna­je doba Tu­do­ra, znaće da je časni an­gli­kan­ski nad­biskup jed­na re­ne­san­sna bi­tan­ga, sem što je za raz­li­ku od dru­gih li­še­na obra­zo­van­ja i šar­ma. Taj bi se da­nas iz­vu­kao. Nije se, međutim, iz­vu­kao kad su na vlast do­šli ka­to­li­ci. Prompt­no je po­gu­bljen.

Glav­na je poteškoća, da­kle, u tome što, ako se ne­ko­me na­knad­no pri­zna nedužnost, au­to­mat­ski se na­knad­no prizna­je i nečija kri­vi­ca. Niko ne može nedužno stra­da­ti a da zbog toga neko prav­di nije ostao dužan. Pri­znan­je ova­kve lo­gi­ke ina­u­gu­ri­sa­lo bi bi­za­rnu sud­sku prak­su.

Ćeli­je za­tvo­ra uvek bi bile pune, ali uvek dru­gim lju­di­ma. U nji­ma bi naj­pre se­de­li nedužno osu­đe­ni, a po­tom oni koji su ih nedužne osu­di­li.

U slučaju nove re­ver­zi­bil­ne re­ha­bi­li­ta­cije, koja kod nas ni­kad nije isklju­če­na, pro­ces bi se po­no­vio u ob­rnu­tom sme­ru: nedužni, po­no­vo kri­vim pro­gla­še­ni, vraćaju se u svo­je ćeli­je, a nji­ho­ve su­di­je, od kri­vih po­no­vo ne­vi­nim pro­gla­še­ni, opet se­da­ju za su­dij­ski sto. Za­to ­je ipak bol­je čeka­ti 400 go­di­na pa tek onda sum­nji­ve pre­su­de re­vi­di­ra­ti, zar ne?

Pri­zna­jem da je meni to lako da kažem. Ja ni­kad ni­sam bio nedužan.