“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KRIVOVERNICI XVI, SVECI XX VEKA
Između 1584. i 1679, kada je u Britaniji katolička crkva bila van zakona, 63 sveštenika i 22 svetovnjaka behu zbog zabranjene vere obešeni, u vodi udavljeni ili na gubilištu raščerečeni.
Kardinal Hjum, nadbiskup od Vestminstera, postigao je za njih od sv. Oca status svetaca. Godine 1987. na svečanosti u Rimu oni su beatifikovani.
Anglikansku crkvu, zbog čijeg utemeljenja su tako nečovečno stradali, i koja je u njihovoj smrli aktivno sudelovala, predstavljao je velečasni Mark Santer, biskup Birmingama.
Sam je nadbiskup od Kanterberija, dr Ranci, tim povodom rekao: „U prošlosti bi ovakva obznana izazvala raspre. Danas svi slavimo njihovo herojsko hrišćansko svedočanstvo i zajedno osuđujemo netoleranciju veka koji je potresao hrišćanska uverenja.“
Poslednja beatifikacija engleskih katolika obavljena je 1929. godine, kada su svecima postali njih 136. Sve zajedno čini to 221 osobe, broj srazmemo mali u odnosu na broj pogubiljenih, ali dovoljan u odnosu na duh izmirenja izmedu crkava i pomirenja s neslavnom istorijom njihovih nehrišćanskih odnosa.
Istorijom, ne smemo zaboraviti, u kojoj su i protestanti gubilištu dodali svoje gtave. Gledajući spisak, međutim, ako izuzmemo sveštenike, čiji je položaj već pozivom bio poguban, primetio sam da su sva svetovna lica umrla manje zbog same vere, a više zbog izvesnih usluga koje su pružili progonjenoj crkvi i njenim pastirima.
Skrivali su sveštenike ili su, kao Viljem Carter, tajno štampali katoličke knjige. Pitam se šta je s anonimnim katolicima koji su mučenički umrli samo zato što se nisu hteli odreći svoje vere, iako su se s nekoliko reči mogli spasti i ostati u istom hrišćanskom krugu? I šta je sa ženama među njima?
Pitanje je, priznajem, nevažno prema značaju čina, ali veliko u odnosu na ambivalentnu prirodu crkve, čiji postupci ponekad više liče na trezven rad savremene materijalističke države nego duhovne ustanove.
Crkve se, makar i posle 400 godina, kaju za svoju istoriju i medusobne žrtve zajedno penju na nebo. Ali postoji još jedna strana koja očekuje rehabilitaciju i koja nije manje nedužna od Viljem Kartera.
To je ljudski duh, oličen u spaljenom Đordanu Brunu. To je duh koji bi i u Galileju bio spaljen da ovaj nije bio mudar. Ali da ne idemo previsoko.
Ko će verski rehabilitovati 20 nesumnjivih vernica, čak i puritanskih bigota, koje su 1692. obešene kao veštice u engleskoj koloniji Masačusets? Šta ćemo s 5 000 spaljenih žena u Alzasu? Šta sa tzv. vešticama iz Lankastera? Njih sve ne može iskupiti Jovanka Orleanka, nekad čarobnica, danas svetica. S tugom moramo reći da ni biti kriv ili nedužan, ni biti zao ili dobar, ne znači toliko koliko znaci biti – slavan. U ovakvoj istoriji, dakle, malo će mesta u carstvu nebesnom ostati za siromašne duhom, kojima je ono od Hrista pre svih obećano.
Kod nas, u Jugoslaviji, pitanje rehabilitacije je profano, nije versko. Ali i ono se tiče istorije. Dobro je, međutim, što je naša istorija komforno kratka. Niko ne treba čekati kardinala Hjuma 400 godina da se za njega zauzme.
Mnoge žrtve vladajuće vere još su žive ili tek polumrtve; ako nisu, svakako im žive deca. Oproštaji se, nažalost, teško postižu.
Mučan je to posao, i za one koji ga traže, i za one koji ga daju. Jedan je razlog principijelan. Ako se rehabilitacija nekom dopusti, svi će je tražiti. Stvoriće se eksplozivan presedan. Strah je bezrazložan. Kod nas nijedan razuman presedan nije imao obavezujućih posledica.
Meni se čini da je, upravo zbog sažetosti naše istorije, poteškoća u nečem drugom. Poslužiću se prizorom za koji će fakta dati početak ove emisije. Zamislićemo gubilište na londonskoj pijaci, na kome 1584. crkva učetvorostručuje čoveka koga je njen Bog stvorio u jednom komadu.
Čovek u pitanju je Viljam Karter osuđen što je štampao katoličke knjige. Njemu prisustvuje nadbiskup Kramer, daleki predčasnik kanterberijskog nadbiskupa dr Rancija, čiji zastupnik prisustvuje posvećenju istog Kartera u sveca. Kako bi se nadbiskup Kramer osećao 1987. u Rimu?
Kao čovek koji shvata grotesku istorije? Kao magarac kojeg su „prešli“ Henri VIII i njegova promiskuitetna banda ili engileski državni razlozi? Da li bi imao grižu savesti? Ili bi osetio dijalektičku nuždu da, pošto je kriv za smrt Kartera, od pape zatraži vlastito čerečenje?
Pitanje je retorsko. Ko poznaje doba Tudora, znaće da je časni anglikanski nadbiskup jedna renesansna bitanga, sem što je za razliku od drugih lišena obrazovanja i šarma. Taj bi se danas izvukao. Nije se, međutim, izvukao kad su na vlast došli katolici. Promptno je pogubljen.
Glavna je poteškoća, dakle, u tome što, ako se nekome naknadno prizna nedužnost, automatski se naknadno priznaje i nečija krivica. Niko ne može nedužno stradati a da zbog toga neko pravdi nije ostao dužan. Priznanje ovakve logike inaugurisalo bi bizarnu sudsku praksu.
Ćelije zatvora uvek bi bile pune, ali uvek drugim ljudima. U njima bi najpre sedeli nedužno osuđeni, a potom oni koji su ih nedužne osudili.
U slučaju nove reverzibilne rehabilitacije, koja kod nas nikad nije isključena, proces bi se ponovio u obrnutom smeru: nedužni, ponovo krivim proglašeni, vraćaju se u svoje ćelije, a njihove sudije, od krivih ponovo nevinim proglašeni, opet sedaju za sudijski sto. Zato je ipak bolje čekati 400 godina pa tek onda sumnjive presude revidirati, zar ne?
Priznajem da je meni to lako da kažem. Ja nikad nisam bio nedužan.
No comments:
Post a Comment