“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
LJUBIČICE, KOZJE NOGE I NARAVOUČENIJE
Vreme je da dve emisije posvetimo lakšim oblicima teških fenomena među kojima živimo, u nadi da ćemo kroz njih videti ko su i kakvi Englezi, a možda i ko smo i kakvi mi. I kakva je razlika među nama.
Saznanje neće promeniti ni njih ni nas. I tu će razlika prestati. I oni i mi ponosićemo se svojom nepromenljivošću. čiji su razlozi umesniji, neka prosudi slušalac.
Gospodin Farmer iz Kenta osuđen je na globu od 25 funti zato što je van svoje bašte iskopao dva bokora ljubičica i time povredio paragraf 13. Zakona o zaštiti prirode. U drugoj priči reč je o životinjskom carstvu i 10 funti.
U Vejlsu, na padinama brda Orme, kraj sela Aberkonveja, pase krdo divljih koza aristokratskog porekla. Koze su potomci para kojeg je persijski šah poklonio kraljici Viktoriji i ne pripadaju pravno nikome do istoriji Imperije.
Nedavno je jedna koza povredila nogu. To je javljeno Opštinškom odboru Aberkonveja. Pozvan je veterinar koji je kozi pružio pomoć.
Raćun je iznosio 10 funti. Odbor je bio spreman račun da plati, ali je od pravnog savetnika upozoren da će zbog neovlašćenog izdatka platiti mnogo više kad kontrola pregleda fmansijsko poslovanje Opštine. Gradski oci su se našli „na kozjem rogu dileme“. Ona je rešena dobrovoljnim prilozima koji su račun izmirili.
Ali dileme proizišle iz dve sentimentalne priče ostale su neizmirene. Jedna se odnosi na Britaniju, dve na nas.
Zaštita dva bokora divljih ljubicica i jedne kozje noge nisu jedine činjenice na osnovu kojih sudimo o karakteru odnosa između engleskog pitomog karaktera i engleske divlje prirode.
Svakog sekunda industrijske i radioaktivne polucije domaćeg porekla uništavaju nesravnjivo više bokora Ijubičica nego što to za godinu dana učine ruke ili noge nesavesnih Engleza.
Briga za levu nogu divlje koze ne izvinjava nebrigu za milione riba i ptica u Irskom moru i Atlantiku, ubijenih ravnodušnošću prema nuklearkama upravo onih koji se za koze tako dirljivo brinu.
Nije posredi hipokrizija koju po navici Englezima pripisujemo. I sud koji je gospodina Farmera osudio zbog ljubičica, i odbornici što su iz svog džepa platili lečenje kozje noge – o kojoj mora da brine Kruna, jer, najzad, njoj su koze poklonjene – mislili su iskreno, iskreno i postupili.
Stvar je u nivou događanja. Ono što je u sferi pojedinačnog, gde se interes može uravnotežiti emocijom – ako ova ne košta mnogo – nekorisne ljubičice mogu se štititi i nepotrebne divlje koze lečiti.
Čim se pređe u sferu opšteg, državnog, pa time i neodređenog, gde caruje interes, a emocije služe za izborne pozlate političkih programa, ovakva briga postaje besmislena i smešna.
Nju lako pobeđuje poređenje s prioritetnijim vrednostima zajednice. Ljubičice i kozje noge nađu se najednom suočene s pitanjem kako će se 60 miliona Engleza grejati u XXI veku kad im nestane gasa i uglja? U svetlu oćekivane zime i mraka, koze i Ijubičice imaju bedne izglede da prežive.
Kod nas se zlostavljanje prirode manje zasniva na presudnim čovekovim interesima, osim možda u Sloveniji, gde je priroda Slovencu geografski bliža, a on njoj duhovno, nego u drugim krajevima zemlje.
Slovencu je jabuka služila da ga hrani, Srbinu da se iza nje krije. Na vreme da oba u njoj samo uživaju, treba još dugo čekati. (To će vreme doći tek onda kada ih hemikalijama toliko zatrujemo da ih više ne smemo jesti.)
Zato se kod nas uništenje prirode izvodi iz šire nebrige koja podjednako obuhvata građanina, ljubičicu i kozu. Zašto, najzad, da srpska brdska koza ima veća prava nego gradski Srbin?
Zašto bih se starao o avetinjskim beogradskim mačkama kad su mi suparnice, kad se hrane iz kanti za otpatke na koje sam i ja počeo dolaziti? 1 s tim mačkama se po đubrištima velegrada gurati, najpre noću, a sada i danju? Samo, ne preterujmo!
Nisam prema mačkama bio ništa bolji ni kad je meni bilo bolje. Kao dete sam ih gađao kamenom, kao odrastao nogom, kao starac staračkim štapom. Kad je ugledni restoran kraj Beograda uhvaćen da služi pseće meso, nismo žalili ubijene pse nego sebe. Bez razloga, uostalom, jer pseće je meso u Aziji delikates.
Treća dilema nije sentimentalne nego računovodstvene prirode. Opštinari Aberconveja behu na muci s računom od 10 funti, u našem novcu 1987. oko dva i po miliona starih dinara. Dilema nije u veličini sume nego u principu.
Odmah su mogli povaditi novčanike i sami je platiti. Ali, tako se ne radi. Ako ne i pravno, moralno – koze pripadaju državi, odnosno Kruni koja je simboliše. Država se ne sme navikavati da njene račune plaćaju građani koji su dugove zajednici porezom već izmirili.
Drugo što me zapanjuje je strah opštinara da će ih računoispitači progoniti zbog tričavih 10 funti. Pitam vas koji će razuman odbornik kod nas o tome brigu voditi?
U zemlji, u kojoj se ni za milijarde ne polažu računi, a kad se i polože, čini se to pred partijom, ne preda mnom i pred vama koji smo opljačkani i koje mogu zastupati samo nezavisni sudovi, u takvoj zemlji odbornici nisu ludi da brinu za par miliona starih dinara.
Ali, i to je opasno, o malim sumama ne brinu se ni naši računoispitači. I oni oči imaju samo za krupne cifre. Kao da lopovluk, kako su govorile naše stare, dobre, reakcionarne bake, ne počinje od prvog nevraćenog kusura.
Nekada se takođe govorilo da ko laže, taj i krade, ko krade, spreman je da ubija, a ko ubija, završava visoko – na vešalima. Pouku u poslednjem delu valja izmeniti: tako se završava visoko – ali ne na vešalima nego na nekom lukrativnom položaju.
No comments:
Post a Comment