Naša sentimentalna vaspitanja

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NAŠA SEN­TI­MEN­TAL­NA VAS­PI­TAN­JA

Ne­dav­no sam gle­dao Ru­bljo­va, film po­koj­nog Tar­kovskog. Po­red mene je se­de­la mla­da maj­ka s dečakom od de­se­tak go­di­na. Ima­la­ je ve­lik, ši­l­jat nos, koji po A. Haksliju sve­do­či o pa­me­ti i naočare s crnim de­be­lim okvi­rom, koje su sve­do­čile da je troši na nešto što kva­ri vid.

De­lo­va­la je in­te­lek­tu­al­no. Očevid­no je hte­la sina pri­bližiti evrop­skim du­hov­nim vred­no­sti­ma. Dečak se in­ten­ziv­no dosađivao.

Upad mon­gol­ske hor­de u Vla­di­mir i klan­je nedužne ru­ske čel­ja­di malo ga je utešilo, ali je stva­mo oživeo tek kad su sta­rom cr­kven­ja­ku uli­va­li ras­top­lje­no olo­vo u usta.

Kad se pra­va život­na pod­u­ka završila, i Tar­kov­ski se vra­tio do­sadnoj ru­skoj duši, en­gle­ski je dečak po­no­vo za­pao u du­hov­no mr­tvi­lo.

Nje­go­va maj­ka bila je mr­tva sve vre­me. Kao in­te­lek­tu­alka ume­la je i bez Tar­kov­skog da spo­zna ružne stra­ne evrop­skog živo­ta.



An­ke­te po­ka­zu­ju da dete, kad bira TV pro­gram malo ima iz­gle­da da iza­be­re emi­si­je iz pri­ro­de koje se bave ku­ca­ma, ma­ca­ma i ze­ka­ma našeg de­tinjstva.

Ako nema fil­ma u kome se broj mr­tvih od­me­ra­va mi­nu­ti­ma, opre­de­liće se za cr­tani o mišu Džeriju i mačku Tomu, gde je na­sil­je be­za­zle­no, uko­liko la­kim sma­tra­te da vas pro­de­nu kroz ma­ši­nu za sec­kan­je mesa ili čekićem pre­o­bli­ku­ju u su­lun­dar.

Ako ni toga nema, dete će s uživan­jem gle­da­ti erup­ci­ju vul­ka­na – a po neki uvek radi – ma­kar niko ne po­gi­nuo, ili kako na kro­vu za­pal­je­nog obla­ko­de­ra, između pla­me­na i uli­ce očajni čovek mu­dro bira uli­cu.

Za­bri­nu­ti smo, ali ve­ru­je­mo da deca još ne po­zna­ju in­fa­ust­no značenje smr­ti. Na­da­mo se da će se, kad od­ra­stu i shva­te je, ma­nu­ti pri­ča u ko­ji­ma samo ona tri­jum­fu­je.

Stručnja­ci nas uve­ra­va­ju da su nade osno­va­ne i da će deca za­i­sta preći na senti­men­tal­ne fil­mo­ve čiji kraj po­zdrav­lja­ju venčanja, a ne gro­bljan­ska zvo­na, čim počnu lično da ubi­ja­ju ili smrću da se bilo kako bave.

Pre ne. Pre se to od njih ne može očeki­va­ti. Tako nešto nije ra­dio ni za­po­ved­nik Auš-vica Koh. I on se vra­tio baj­ka­ma tek po­što je našao za­po­slen­je kraj ga­sne ko­mo­re.

Sve veći pro­ce­nat dece smrću će se osob­no ba­vi­ti. I pri­rod­no, neće osećati po­tre­bu da je kon­zu­mi­ra­ju kao za­ba­vu. Ubi­jaće svo­je bližnje kao voj­ni­ci, pol­icaj­ci, ban­di­ti, te­ro­ri­sti, držav­ni­ci, le­ka­ri, uto­pi­sti, pro­iz­vođači hra­ne i za­ga­đen­ja ili pi­sci i film­ski re­di­tel­ji, a kod kuće na te­le­vi­zi­ji gle­da­ti pro­puštene emi­si­je o živo­tu kunića.

Ne­dav­no ­je u Au­stra­li­ji an­ke­ti­ra­no 1 500 de­set­go­dišnja­ka. Sko­ro su svi pre­fe­ri­ra­li da kod kuće gle­da­ju fil­mo­ve na­si­l­ja, po­lo­vi­na je pri­zna­la da se iz njih re­dov­no seća pri­zo­ra koji ih do­vo­de do vul­ga­rne kul­mi­na­ci­je, a trećina je de­mon­stri­rala ne­skri­ve­no sa­di­stičko uživan­je.

Na pi­tan­je istraživača dečje duše koje sce­ne naj­vi­še vole, do­bi­je­ni su od­go­vo­ri iz ko­jih bi­ram naj­ne­vi­nije:

„Naj­više vo­lim kad de­voj­ka ot­ki­da tati gla­vu i jede je kao rođen­dan­ski kolač... Vo­lim kad ode da pli­va, pa iz­gu­bi obe noge... Naj­lepši je deo kad iz pe­ska izađe ruka, zgra­bi ženu za šiju. pa joj is­te­ra oči iz gla­ve... Naj­bol­je je ono kad riba iseče dasu u sto­ti­nu sit­nih parčića.. .“

Niko, raz­u­me se, ne tvr­di da će sva ta deca po­je­sti ro­di­tel­je za rođen­dan, ili bračne part­ne­re seći na sit­ne ko­ma­de. Neki možda i neće.

Ali je ne­mo­guće kon­zu­mi­ra­ti to­li­ku ko­liči­nu bru­tal­no­sti a da to nema efek­ta na biće koje se raz­vi­ja i za zi­vot tek ob­li­ku­je. Za­ključak istraživan­ja, koji uka­zu­je na stra­ho­vit po­rast dečje bez­o­sećaj­no­sti i nepoštovan­ja tuđe lično­sti, ni naj­man­je ne čudi.

Ovo je svet na­sil­ja, u kome je ra­zum u paničnom po­vlače-nju, svet u kome se sec­kan­je bračnih dru­go­va na sto­ti­nu ko­ma­dića ne od­i­gra­va samo na fil­mu, u kome se u 99 ze­mal­ja Ujed­mjemh na­ci­ja, među ko­ji­ma, s vre­me­na na vre­me, fi­gu­ri­ra­ju Ve­li­ka Bri­ta­nija i Ju­go­sla­vi­ja, vrše ne­do­pušte­ne rad­nje nad lju­di­ma, za­štićenim u međuvre­me­nu Haškom kon­ven­ci­jom o pra­vi­ma co­ve­ka.

Ra­zum se, iz­gle­da, gubi i s neba. Ne­dav­no sam do­znao da je i Bog po­stao – ucen­ji­vač. Mr Ro­berts, fun­da­men­ta­listički pro­po­ved­nik, obra­tio se Ame­ri­kan­ci­ma za pomoć u do­vr­ša­van­ju svog mi­si­o­na­r­skog me­dicinskog pro­gra­ma.

Pitaćete se šta tu ima ne­o­bično. To je huma­no i u duhu hrisćan­skog mi­lo­srđa. Ima samo jed­na mala ne­do­u­mi­ca. Ona je u raz­lo­gu.

Otac Ro­berts je po­ve­rio su­građani­ma da je imao ne­pri­ja­tan raz­go­vor sa Bo­gom i da je Bog Ijut zbog za­ka­šnjen­ja sa ra­do­vi­ma na mi­si­ji. Ne­dvo­smi­sle­no ­je za­pretio ne­spo­sob­nom svešte­ni­ku da će ga ubi­ti ako do određenog roka ne pri­ku­pi 4,5 mi­li­o­na do­la­ra za dovršenje pro­jekta.

Nije samo re­kao kako, hoće li ga, na kla­sičan način, božan­skom grom-ša­kom po gla­vi oda­la­mi­ti ili će ga te­sterom iseći na sto­ti­nu sit­nih ko­ma­dića, što bi vo­le­la naša deca. A to za­vi­si od toga ka­kav je Bog.

Ako je onaj na koga je računao Ma­ksi­mi­li­en Ro­be­spi­e­r, kad je go­di­ne 1794, u sen­ci gil­jo­ti­ne i De­kla­ra­ci­je o pra­vi­ma čove­ka i građanina, pri­ređivao svet­ko­vi­nu Naj­vi­šeg Bića, našem se len­jom svešte­ni­ku sla­bo piše.

Moraću ko­men­tar pre­ki­nu­ti. Na ekra­nu ­je moja omil­je­na emi­si­ja o živo­tu ve­ve­ri­ca.