“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
O ENGLESKIM ZDRAVIM BOLESTIMA
Kad nam je dojadilo da budemo jednostavni i svoje svinjarije, građanske i povesne, obavljamo iz razumljivih, prirodnih, egoističnih razloga, pronašli smo komplekse. Naša se duša, do tada rezervisana za boj Boga i Satane, preobrazila u nerazabirijivo ratište nebrojenih oprečnih sila.
Eshilov Kralj Edip od uzorne grčke tragedije postaje škola neprirodnih sklonosti. Nijedan ljudski čin nema više jasne i neposredne motive. Svi su pod podmuklom komandom tajnih i posrednih pobuda.
Naše su popularne lične i istorijske svinjarije ostale, naravno, iste. Promenilo se jedino njihovo izvinjenje.
Tiranin koji je demonstrirao krvoločnu nadmoć nad životom, postaje najednom slabić što je zloupotrebom sile samo skrivao svoju nemoć. Prepotencija u svemu, impotencija je zapravo u najvažnijem.
Čovek više nije, kao u varvarstvu, ono što čini. Prosvećenosću naših antropoloških pogleda, postao je ono što da čini ne može. I uvek nešto drugo nego što izgleda.
Proširimo li ovo načelo na narode, od germanske sentimentalnosti dolazimo do gasnih komora Aušvica, od Geteovog Werther-a, zaljubljenog u ženu, do Hitlerovog Vertera, zaljubljenog u knjige uvezane u žensku kožu.
U poplavi japanske manufakture nalazimo lukavu reverziju izolacionističke tradicije Zemlje izlazećeg sunca i paničnog straha od Zemalja zalazećeg sunca, koje se u međuvremenu osvajaju.
U zamršenom monetarnom sistemu Zapada naslućujemo poslovno naličje anglosaksonskog verskog purizma, koji nas upućuje da skupo prodamo što jeftinije kupimo i da pri tome, ako možemo, sačuvamo dušu.
U nama, Slovenima, naravno, i dalje moramo gledati Nebesku Skitiju, nezrelu za krupne nacionalne komplekse, ako se izuzme ideološki, posuđen, uostalom, sa prosvećenog Zapada.
Naš je cilj prostiji. Bavimo se ostrvom koje je u Evropi, iako ne želi da bude, i poluostrvom koje u Evropu hoće ali ga ne puštaju.
Čudno je da Engleska, s tako zdravom valutom, pati od bolesnih kompleksa, ali paradoks postaje objašnjiv čim saznamo da su i bolesti ovde zdravije nego na Kontinentu.
Balkanska aljkavost ovde je – ležernost; balkanska nepouzdanost – opreznost; balkanska pritvornost – promućurnost; balkanska neefikasnost – umerenost; balkanska tvrdoglavost – postojanost; balkanska nepredvidljivost – smisao za humor. Bolesti su svuda znak propadanja, samo su ovde simptom zdravlja.
Kompleksi koji bi svaki drugi narod upropastili, ovde se neguju i zaloga su anglosaksonske vitalnosti. Poput akutnih istorijskih oboljenja koja nisu dobro preležana pa su se s vremenom pretvorila u hronično nacionalno zdravlje.
Prvi od tih anglokompleksa je kolonijalni.
Englezi, doduše, kolonija više nemaju, ali su sačuvali zdravu uspomenu na njih, dok mnoge od tih kolonija, umesto stobode, imaju tek njen kompleks. Drugi je američki, ali podozrevam da Englezi manje žale za Amerikancima nego za svojim jezikom. Treći je, naravno, irski.
On je jednostavan i recipročan: i Irci i Englezi žale što su Irci još uvek Englezi. Četvrti je ruski. On je kao duh iz boce. Čas ga ima, čas ga nema. Ima ga kad Rusi u nečem uspeju, onda je inferioran, i kad ne uspeju, tada je superioran. Nema ga kad Rusi niti uspevaju niti ne uspevaju.
Ali, pošto se to ne događa, ima ga uvek. U čemu je sad zdrava strana tih bolesnih kompleksa? S irskim je jasno.
Kad iskusite ovdašnju hladnokrvnost posle svakog terorističkog čina, koju inače u domaćim obračunima ne opažate, pomisljate da bez Iraca i njihovih bombi ni Englezi se baš uvek Englezima ne bi pravili.
Korist od američkog kompleksa još je vidljivija. Da Ameriku na vreme nije izgubila, Britanija bi neizostavno izgubila dva svetska rata. Pitate se – kako? Lepo. Ko bi im u oba u pomoć pritekao? S kolonijalnim je najlakše.
Dovoljno im je da bace pogled preko rmora pa da vide u kakvoj bi se smoli našli da su još tamo. Najteže je s ruskim. Zato ga i ostavljam za neku drugu priliku.
U doba opšteg lova na komplekse nastala je i moda njihovog lečenja. Svi su pomamno jurili svoje komplekse, nastojeći da ih se oslobode.
Ali je i tada bilo glasova razuma. „Svoje komplekse ne bih dao nizašta na svetu“, rekao je izvesni Leonard Frank. „Oni su mi neophodni“. Englezima su neophodni njihovi. Bez njih ne bi bili Englezi.
Ne zna se jedino jesu li bili veći Englezi kad su Ameriku osvajali ili kad su je gubili, znajući da bez nje ne mogu dobiti nijedan ozbiljan rat.
Sve engleske nacionalne komplekse spaja poreklo. Uzroci su im uvek u drugim narodima, nikad u vlastitom. Smemo li to i za sebe reći? Ja držim da moramo, ako i mi hoćemo da od svojih bolesti upriličimo nacionalno zdravlje.
Hrvati očigledno pate od srpskog kompleksa. Od njega pate i Crnogorci, Makedonci i Arbanasi. A u poslednje vreme i Slovenci, narocito Srednjoevropljani među njima. Srbe izdašno muči hrvatski, slovenački, crnogorski, makedonski i arbanaški kompleks, kome se sada pridružuje i Transilvanija, nekrofilna postojbina grofa Drakule.
Bosance ponajviše maltretiraju Slovenci, a Slovence, izgleda, svi mi zajedno. Njihov je kompleks jedini apsolutno jugoslavenski.
Pitam se da li je moguće da se povedemo za Englezima i od svojih bolesnih kompleksa napravimo prvi uslov nacionalnog zdravlja? S obzirom na količinu naroda i narodnosti, vera, nacija, država, kao i broj međunacionalnih kompleksa, bili bismo pred njima u očiglednoj prednosti.
No comments:
Post a Comment