"Pisma iz tuđine" od Borislava Pekića
O STAROJ MLADOSTI I MLADIM GRESIMA
Nedavno je u Jugoslavlji održan kongres mladih, na kome je delegacija SIovenije predložila ukidanje smrtne kazne.
Kongres se nije zadovoljio odbijanjem predloga. On je to odbijanje u svet i našu savest ispratio ustajanjem na noge, aklamacijama u počast umiranja i pesmom.
Otišao je dalje od falangističkog generala Millana Astraja koji je na univerzitetu u Salamanki, pred njegovim predsednikom Miguelom de Unamunom, uskliknuo:
„ŽiveIa smrt“, i time se više nego vojničkim pobedama upisao u istoriju beščašća. Naši su sinovi pri tom i pevali. A između fašističkog i socijalističkog preporoda jedva je prošlo pola veka.
Ako su mladi ljudi pevali smrti iz srca, u njemu, sem smrti, ništa i ne nose. Ako nisu, u šta verujem, onda ih je neko blasfemiji naučio.
I tada su mrtvi. Jer, pre nego što ubiju ili tuđu smrt odobre, i sami moraju umreti. Učinili su to u čoporu. U čoporu sve izgleda lakše, bolje, pravednije.
Vratićemo im se. Tema je i u Engleskoj pokrenuta. I ovde od mlađih ljudi koji su od smrti još daleko pa o njoj mogu govoriti bez straha, kao osnovci o velikoj maturi.
Njih od naših mladih staraca razlikuje samo to što su konzervativni, dok se za naše priča da su napredni. U jednom se, za divno čudo, slažu. Na strani su smrti, na strani generala Astraja.
Posle kraće, blede debate, britanski je parlament sa 112 glasova većine odbio zakon o restauraciji smrtne kazne.
Većina je bila nešto manja nego pre nekoliko godina, ali još uvek ubedljiva. Pobednici nisu pevali. Ne bi to učinili ni pobornici smrtne kazne da su pobedili. Kad se o umiranju govori, pesmi mesta nema.
Osim ako neko nije mlad, živi u Jugoslaviji i ima ambicija da nas jednog dana vodi u bolju budućnost. Debata nije bila burna, ni zanimljiva. Prema krvoločnim ratnim igrama budžetske debate, ličila je na sastanak u klubu gluvonemih. Sticao se utisak da se vodi reda radi, a ne da se nešto dokaže.
Ni jedan od popularnih klišea abolicionista i retencionista nije ponovljen. Zapaženo je tek nekoliko izuzetaka. Prvi se javio već u predlogu zakona. Prema njemu, smrt će se dosuđivati samo za ubistvo i ako porota jednoglasno nađe da je ono zlo. Ukazano je na moralnu neodrživost razlikovanja dobrih od manje dobrih, rđavih i sasvim rđavih ubistava.
I da je, s obzirom na krajnji, uvek isti ishod, teško za neko ubistvo reći da je od drugog bolje, pa izvedeno i kao eutanazija, s najmanje moguće svireposti. U parlamentu tema nije razvijena do apsurdnih logičkih konzekvencija, pa to sada sumarno nadoknađujemo.
Da li je ubistvo bolje ako je izvedeno veštije? Da li ubici treba nešto i na mudrost odbiti? Da li je možda bolje ono koje je rafinirano od nekog tek klasično, standardno groznog? Jer, ako se ubistvo kao takvo ocenjuje – pošto je ishod isti, za zaključak je irelevantan – rafinirano komadanje tela mora imati sudski priznate prednosti nad prostačkim orijentalnim davljenjem.
Englezi su uzdržan svet, u morbidne pojedinosti, koje inače obožavaju, ovog se puta nisu upuštali. Prepustili su ih stručnijim članovima Saveza socijalističke omladine Jugoslavije. Jer ko smrti ume da peva, umeće i kako valja da je bira.
Britanski je kabinet u ogromnoj većini glasao protiv predloga vlastite stranke, osim trojice najmlađih ministara i premijera, gospođe Tačer, pristalice smrtne kazne, ali na putu po zemlji koja u njoj ima jedno od najubedljivijih iskustava u svetskoj povesti.
Predsedništvo naše omladine, medutim, jednodušno je bilo za smrt. I orno se pogrebnom horu pridružilo.
Bilo je reči i o načinu smaknuća. Predlagač zakona je tu bio popustljiv. Od metoda ekzekucija nije pravio pitanje. Važno mu je bilo da se ubija. Kako – stvar je tehničkog dogovora.
U svakom slučaju, što humanije. To je, uostalom, bila ideja vodilja i revolucionarnog inženjera, patent-majstora Giljotina.
Izmislio je spravu koju je jedan jakobinac, učenik enciklopedista, opisao kao „horizontalnu ravan s vertikalnim produžetkom s koga se na čoveka spušta trouglasti dodatak da mu pravougani deo tela odvoji od lopta-stog“. Ovaj geometrijski humanizam zamenjen je u vreme boljševičke revolucije – balističkim.
Rečeno je, najzad, da je izdaju država uvek smrću kažnja-vala. Prećutano je da su i slučajevi u kojima su građani državu kažnjavali smrću takođe poznati. Niti je pomenuto da bi, s obzirom na glasovitu lojalnost britanskih tajnih službi, panj na Trafalgarskom trgu neprestano morao da radi.
Vreme je da se našim osamnaestogodišnjim starcima, našim tanatofilima, vratimo. Ubeđen sam da, hvaleći smrtnu kaznu, ne misle na ubistvo nekog građanina, vas ili mene. Oni misle na izdaju, na – zločin protiv veličanstva države.
A pošto se, po radosnoj pesmi sudeći, živo spremaju da nama jednog dana vladaju, ukoliko im prethodnici išta ostave, takvu izdaju smatraju i ličnom izdajom onoga što već sada drže da je samo njihovo.
Predlažem da na idućem kongresu dosadne Slovence dočekaju starom francuskom revolucionarnom pesmicom, koja u slobodnom prevodu s jezika gospodina Giljotina glasi:
Razmišljajući tiho, za sebe,
Napravio sam mašinu – za tebe!
Mašinu stare slave,
Mašinu što seče glave!
Citajuci, vidio sam da je Pekic jedan od najvecih protivnika smrtne kazne u (tadasnjoj) SFRJ.Imao je tu upliva njegov humanizam ali i, cinimi se, rani susret sa, srecom nikad realizovanom egzekucijom, trazenom u vrijeme procesa njemu i SDOJ-u.
ReplyDeleteDragi Gunđalo,
ReplyDeleteSvakako, ali mislim da je prostosmatrao da smrtna kazna ništa ne rešava, a pored toga nikada se ne zna. I posle mnogo godina se ispostavi da je neko bio nevin, a smrt ne nešto konačno i nikakve rehabilitacije ili izvinjenja tu ne mogu da pomognu.
Srdačan pozdrav.