Profane misli

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

PRO­FA­NE MI­SLI O SVE­TOM BRI­TAN­SKOM WE­E­KEN­DU

Ima mno­go tra­di­cijom po­svećenih stva­ri u Bri­ta­ni­ji, ali ni­jed­na nije to­li­ko sve­ta, to­li­ko kult­na svim Ostrv­ljani­ma kao što je nji­hov we­e­kend. Osta­le sve­tin­je ras­po­ređene su po ve­ra­ma, ra­sa­ma, kla­sa­ma.

Rad­ni­ci obožava­ju štraj­ko­ve, pre­ma ko­ji­ma vla­snički sta­lež ne oseća ni­ka­kvo po­što­van­je. Ari­sto­krat­ski lov na li­si­ce, koji vole i psi, ne uživa sim­pa­ti­je ni rad­ni­ka ni li­si­ca. Građani ima­ju svo­je sa­lo­ne, rad­ni­ci svo­je krčme, ple­mići klu­bo­ve, žene ku­hin­je, a stran­ci i psi par­ko­ve.

Ali we­e­kend svi pod­jed­na­ko obožava­ju. I Iju­di, i žene, i psi. Svi osim stra­na­ca, koji tada, više no obično, ne zna­ju šta će sa so­bom. No, o nji­ma i nije reč. O nji­ma ovde ni­kad nije reč.



Do pri­znan­ja 1. maja za državni pra­znik, do čega ­je do­šlo tek ne­dav­no, i to u zem­lji gde je rad­nič­ka kla­sa na­sta­la i ste­kla prva in­du­strij­ska pra­va, ni­kad En­gle­ska ne bi do­spe­la da za­ko­no­da­vac u vidu nije imao we­e­kend, a ne pra­znik rada. što je logično, jer ka­kvo je to slav­ljen­je rada – lenjstvo­van­jem?

Niti bi od­mor odušev­lje­no ko­ri­sti­li i oni koji u živo­tu ni­je­dan dan ozbil­jno nisu ra­di­li. Do­ka­z je i što se 1. maj ne sla­vi uvek 1. maja kao svu­da u sve­tu, nego – kako kad. Raz­log nije u po­tre­bi En­gle­za da budu druk­ci­ji.

On je u we­ek­en­d-u. Da je 1. maj uvek 1. maja, pa­dao bi i u rad­ne dane, ne bi se spa­jao sa su­bo­tom i ne­del­jom i ne bi obra­zo­vao dugi we­e­kend, bez čega je, od­gled­no, be­smi­slen.

Na Ve­li­ki pe­tak 1939. Muso­li­ni je na­pao Abi­si­ni­ju. Bez­o­bra­zluk nije nal­ju­tio samo mini­stra spol­jnih po­slo­va lor­da Ha­li­fa­ksa, s no­gom na pa­pučici kola koja će ga od­ve­sti na we­e­kend u Jork­šajr.

Uvre­dio je sve En­gle­ze. Dik­ta­tori mogu možda ima­ti moći da ne­ko­me uzmu slo­bo­du, pa i život, ali ne­ma­ju pra­va da En­gle­zi­ma us­kraćuju od­mor. Ovom pri­li­kom, na sreću, nisu ga us­kra­ti­li.

Na­ro­d je re­kao: „What the hell!“ i ostao na svom ne­pri­ko­sno­ve­nom odmo-ru, koji se ovde sa­sto­ji u tome da se na nje­mu za dva dana pre­mo­ri­te više nego u toku cele ne­del­je. (To­li­ko da mi je pri­ja­telj ka­zao: „Ovog we­e­ken­d-a ostaću u kan­ce­l­a­ri­ji da se po­šte­no od­mo­rim.“) I vla­da ko­ja ­je već na we­e­ken­d-u bila, na nje­mu ­je osta­la. Prva se sed­ni­ca održala tek u po­ne­del­jak.

Što je ne­ču­ve­no, jer pra­znik je još tra­jao. Ali se od­go­vor na in­va­zi­ju Abi­si­ni­je mo­rao naći. Što se tiče sa­mog od­go­vo­ra, žurba je bila iz­li­šna. Abi­si­ni­ja se Ita­li­ji mo­gla pre­da­ti i u uto­rak, po­sle pra­zni­ka. To­li­ko se ni Mu­so­li­ni­ju nije žuri­lo.

No­vi­ne koje me o činje­ni­ci oba­vešta­va­ju vele da je to bilo doba na­jo­štri­je pred­rat­ne kri­ze. Ne­mo­guće je da je od svih En­gle­za nju pri­mećivao samo Čerčil, a do­sad­nom upornošću iz­i­gra­va­jući Ka­san­dru bri­tan­skim Tro­jan­ci­ma.

Hi­tler je pret­hod­nog me­se­ca bio umarši­rao u Prag, vukući na čiz­ma­ma „Mir u ovom sto­leću“ pre­mi­je­ra Čem­ber­lena. Atak na Abi­si­ni­ju već dve ne­del­je nije bio neočeki­van. Raz­lo­zi za duži od­mor vla­de, koja će se već po­sle če­ti­ri me­se­ca naći u naj­kr­va­vi­jem ratu svo­je isto­ri­je, nisu po­sto­jali.

Ali po­sto­jao je we­e­kend i on se mo­rao pošto­va­ti. Bez nje­ga En­gle­zi nisu En­gle­zi. A onda, zašto da ra­tu­ju, šta da bra­ne?

We­e­kend se pošto­vao i za vre­me rata. Kon­jske trke na Asko- tu, gde se po­ka­zu­ju više ra­zni še­ši­ri nego ra­sni kon­ji, i naj­u­spe­li­ji dan su ima­le ne­po­sred­no pred in­va­zi­ju. Naj­zad, zašto ne? Fran­sis Drejk se ku­glao dok se Ve­li­ka arm­a­da pri­bližava­la en­gle­skim oba­la­ma. A čak ni we­e­kend nije bio.

Špan­ci i Nem­ci su pobeđeni, mada za Nem­ce baš i ni­sam si­gu­ran. Si­gu­ran sam samo da Abi­sin­ci, ni onda ni sada, nisu po­be­di­ti. Ve­ru­jem da ov­da­šnja ne­tr­pel­ji­vost pre­ma Nemcima ne potiče to­li­ko iz činje­ni­ce da se s nji­ma ra­to­va­lo, ko­li­ko zbog toga što se, usled ger­man­ske ma­ri­ji­vo­sti, moralo ra­to­va­ti i pre­ko we­e­ken­d-a.

Mus­ol­ini ­je Ve­li­ki pe­tak iza­brao zbog bri­tan­skog weekend-a. Na­dao se da se neće pro­bu­di­ti pre nego što Adis Abe­ba pad­ne. Pre­va­rio se. En­gle­zi su se već u po­ne­del­jak pre­nu­li, ali su po­sle­di­ce bile jed­na­ke kao i da su rat pre­spa­va­li.

Ar­gen­tin­ci, u većini ita­li­jan­skog po­re­kla, takođe su zbog we­e­ken­d-a Fol­kland­ska ostr­va na­pa­li u ne­del­ju. Raz­mak do po­ne­delj­ka i rad­nog dana vla­de bio je, nažalost, pre­kra­tak i ne­pro­duk­ti­van. A na čelu En­gle­ske žena s ve­li­kim smi­slom za pri­vat­nu svo­ji­nu! Ali kako su kam­pan­ju vo­di­li, ni tri pra­znične ne­del­je ne bi im mno­go po­mo­gle.

En­gle­ski we­e­kend po­sle­di­ca je so­li­da­rnog na­po­ra ce­log na­ro­da da u toku ne­ko­li­ko dana iščezne sa ge­o­graf­ske kar­te, oslo­bo­di se od­go­vo­rno­sti, am­bi­ci­ja, oba­ve­za, stra­sti građanskog živo­ta i, po­vra­tivši svo­je zapuštene in­di­vi­du­al­no­sti, ne­sta­ne u ra­do­sti­ma lova na žabe, puštan­ja zma­je­va, is­pi­janja kri­gli piva i lo­ma­tan­ja po ur­vi­na­ma u po­tra­zi za izgublje­nim golf­skim lop­ti­ca­ma, da se u po­ne­del­jak svo­jim rad­nim me­sti­ma vra­ti savršeno ane­ste­zi­ran, na­smrt za­mo­ren i ne­spo­so­ban za sva­ki ko­ri­stan rad.

Do­vol­jno ih je is­pra­ti­ti na we­ek­end i do­če­ka­ti kad se s nje­ga vraćaju. U pe­tak uveče, na putu za pri­ro­du, iz­gle­da­ju čili i orni, kao da se s od­mo­ra vraćaju. U ne­del­ju uveče stižu iz­mr­cva­re­ni kao da na od­mor tek idu. A možda i idu?

Ve­ru­jem da će sva­ki En­glez kao ve­li­ku ne­zgo­du ose­ti­ti smak sve­ta, ali će ne­zgo­da po­sta­ti ne­sreća tek ako svet pro­pad­ne u pe­tak, u šest po­sle pod­ne.