“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
PROFANE MISLI O SVETOM BRITANSKOM WEEKENDU
Ima mnogo tradicijom posvećenih stvari u Britaniji, ali nijedna nije toliko sveta, toliko kultna svim Ostrvljanima kao što je njihov weekend. Ostale svetinje raspoređene su po verama, rasama, klasama.
Radnici obožavaju štrajkove, prema kojima vlasnički stalež ne oseća nikakvo poštovanje. Aristokratski lov na lisice, koji vole i psi, ne uživa simpatije ni radnika ni lisica. Građani imaju svoje salone, radnici svoje krčme, plemići klubove, žene kuhinje, a stranci i psi parkove.
Ali weekend svi podjednako obožavaju. I Ijudi, i žene, i psi. Svi osim stranaca, koji tada, više no obično, ne znaju šta će sa sobom. No, o njima i nije reč. O njima ovde nikad nije reč.
Do priznanja 1. maja za državni praznik, do čega je došlo tek nedavno, i to u zemlji gde je radnička klasa nastala i stekla prva industrijska prava, nikad Engleska ne bi dospela da zakonodavac u vidu nije imao weekend, a ne praznik rada. što je logično, jer kakvo je to slavljenje rada – lenjstvovanjem?
Niti bi odmor oduševljeno koristili i oni koji u životu nijedan dan ozbiljno nisu radili. Dokaz je i što se 1. maj ne slavi uvek 1. maja kao svuda u svetu, nego – kako kad. Razlog nije u potrebi Engleza da budu drukciji.
On je u weekend-u. Da je 1. maj uvek 1. maja, padao bi i u radne dane, ne bi se spajao sa subotom i nedeljom i ne bi obrazovao dugi weekend, bez čega je, odgledno, besmislen.
Na Veliki petak 1939. Musolini je napao Abisiniju. Bezobrazluk nije naljutio samo ministra spoljnih poslova lorda Halifaksa, s nogom na papučici kola koja će ga odvesti na weekend u Jorkšajr.
Uvredio je sve Engleze. Diktatori mogu možda imati moći da nekome uzmu slobodu, pa i život, ali nemaju prava da Englezima uskraćuju odmor. Ovom prilikom, na sreću, nisu ga uskratili.
Narod je rekao: „What the hell!“ i ostao na svom neprikosnovenom odmo-ru, koji se ovde sastoji u tome da se na njemu za dva dana premorite više nego u toku cele nedelje. (Toliko da mi je prijatelj kazao: „Ovog weekend-a ostaću u kancelariji da se pošteno odmorim.“) I vlada koja je već na weekend-u bila, na njemu je ostala. Prva se sednica održala tek u ponedeljak.
Što je nečuveno, jer praznik je još trajao. Ali se odgovor na invaziju Abisinije morao naći. Što se tiče samog odgovora, žurba je bila izlišna. Abisinija se Italiji mogla predati i u utorak, posle praznika. Toliko se ni Musoliniju nije žurilo.
Novine koje me o činjenici obaveštavaju vele da je to bilo doba najoštrije predratne krize. Nemoguće je da je od svih Engleza nju primećivao samo Čerčil, a dosadnom upornošću izigravajući Kasandru britanskim Trojancima.
Hitler je prethodnog meseca bio umarširao u Prag, vukući na čizmama „Mir u ovom stoleću“ premijera Čemberlena. Atak na Abisiniju već dve nedelje nije bio neočekivan. Razlozi za duži odmor vlade, koja će se već posle četiri meseca naći u najkrvavijem ratu svoje istorije, nisu postojali.
Ali postojao je weekend i on se morao poštovati. Bez njega Englezi nisu Englezi. A onda, zašto da ratuju, šta da brane?
Weekend se poštovao i za vreme rata. Konjske trke na Asko- tu, gde se pokazuju više razni šeširi nego rasni konji, i najuspeliji dan su imale neposredno pred invaziju. Najzad, zašto ne? Fransis Drejk se kuglao dok se Velika armada približavala engleskim obalama. A čak ni weekend nije bio.
Španci i Nemci su pobeđeni, mada za Nemce baš i nisam siguran. Siguran sam samo da Abisinci, ni onda ni sada, nisu pobediti. Verujem da ovdašnja netrpeljivost prema Nemcima ne potiče toliko iz činjenice da se s njima ratovalo, koliko zbog toga što se, usled germanske marijivosti, moralo ratovati i preko weekend-a.
Musolini je Veliki petak izabrao zbog britanskog weekend-a. Nadao se da se neće probuditi pre nego što Adis Abeba padne. Prevario se. Englezi su se već u ponedeljak prenuli, ali su posledice bile jednake kao i da su rat prespavali.
Argentinci, u većini italijanskog porekla, takođe su zbog weekend-a Folklandska ostrva napali u nedelju. Razmak do ponedeljka i radnog dana vlade bio je, nažalost, prekratak i neproduktivan. A na čelu Engleske žena s velikim smislom za privatnu svojinu! Ali kako su kampanju vodili, ni tri praznične nedelje ne bi im mnogo pomogle.
Engleski weekend posledica je solidarnog napora celog naroda da u toku nekoliko dana iščezne sa geografske karte, oslobodi se odgovornosti, ambicija, obaveza, strasti građanskog života i, povrativši svoje zapuštene individualnosti, nestane u radostima lova na žabe, puštanja zmajeva, ispijanja krigli piva i lomatanja po urvinama u potrazi za izgubljenim golfskim lopticama, da se u ponedeljak svojim radnim mestima vrati savršeno anesteziran, nasmrt zamoren i nesposoban za svaki koristan rad.
Dovoljno ih je ispratiti na weekend i dočekati kad se s njega vraćaju. U petak uveče, na putu za prirodu, izgledaju čili i orni, kao da se s odmora vraćaju. U nedelju uveče stižu izmrcvareni kao da na odmor tek idu. A možda i idu?
Verujem da će svaki Englez kao veliku nezgodu osetiti smak sveta, ali će nezgoda postati nesreća tek ako svet propadne u petak, u šest posle podne.
No comments:
Post a Comment