Siva hronika

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

SIVA HRO­NI­KA BRI­TAN­SKIH NEDEŠAVAN­JA

Za mog po­lu­go­di­šnjeg od­su­stvo­van­ja iz Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, zbi­lo se u njoj malo toga što za­služuje ko­men­tar.

U ra­spo­nu do­vol­jnom da tem­pe­ra­ment­ni­je zem­lje Afri­ke bar tri puta pro­me­ne vla­du, da se čak i u južno­a­me­ričkim po­ne­što na­bol­je ili na­go­re iz­me­ni, ovde su se de­si­la samo tri događaja, ali se, kao i obično, nije pro­me­nilo ništa.

Za sva­ki od njih može po­služiti neki od pred­rat­nih ko­men­ta­ra, ako ga je pra­vio stra­nac moje mr­zo­vol­je. U tom je po­gle­du bri­tan­ski čita­lac štam­pe u pred­no­sti pred evrop­skim. Ne mora sva­kog dana ku­po­va­ti sveže no­vi­ne.

Uvek se i sta­rim može po­slu­žiti. Kao što mu se sudi po pre­se­da­ni­ma iz doba Metju Hop­kin­sa i lova na veštice, ako se ino­stra­ne spo­red­no­sti za­ne­ma­re, „Tajms“ od 1927. reći će mu o bri­tan­sko­m živo­tu man­je-više isto što i „Tajms“ od 1987.

Osim da­tu­ma, koji bi, da mogu, takođe osta­li uvek isti, me­njaće se samo ber­zan­ski iz­ve­šta­ji i rešenja ukršte­nih reči, da se i ona po­no­ve, samo u dru­gim kom­bi­na­ci­ja­ma. Čak će i me­teo­ro­lo­ški izveštaji m­a­hom biti isti. Kao avi­o­nom da pu­tu­je­te, vre­me će uvek biti – ume­re­no oblačno.



Održani su par­la­men­ta­mi iz­bo­ri na ko­ji­ma je, kao i obično, po­be­di­la Kon­zer­va­tiv­na stran­ka, prem­da je, kao i obično, uje­din­je­na opo­zi­ci­ja do­bi­la više gla­so­va.

Jav­nost je, kao i obič­no, bila za­pre­pašćena što je još je­dan vi­so­ki funk­ci­o­ner bri­tan­ske oba­veštaj­ne službe ot­kri­ven kao ru­ski špi­jun, prem­da je, kao i obićno, tako ne­što i očeki­va­la.

I pla­nu­o ­je go­lem požar koji se, kao i obično, mo­gao izbeći, ali, kao i obično, iz­beg­nut nije. Za pola go­di­ne živo­ta

šezde­set­mi­li­on­ske na­ci­je to nije mno­go, kao i obično je. Po­go­to­vo ako se zna da se u bri­tan­skun na­zo­ri­ma i na­vi­kama, kao i obič­no, zbog toga niš­ta neće pro­me­ni­ti.

Po­sle iz­bo­rne po­be­de to­ri­jev­ci neće pro­me­ni­ti po­li­ti­ku, što se na Kont­men­tu re­dov­no de­ša­va, pa se i vama re­dov­no čini da ni­ste gla­sa­li za svo­ju nego za nečiju tuđu stran­ku.

Domaći špi­ju­ni neće pre­sta­ti da rade za Ruse a od En­gle­za da uzi­ma­ju pla­tu. I naj­zad, vožnja me­tro­om, tim ma­sov­nim mr­tvačkim kovčegom bri­tan­skog in­du­strij­skog ge­ni­ja, neće zbog ka­ta­stro­fal­nog požara na sta­ni­ci Kings Kros biti išta bez­bed­ni­ja nego što je do­sad bila.

Ništa se pro­me­ni­ti neće. Po­vrat­nik će ima­ti mor­bi­dan osećaj da za En­gle­ze vre­me ne po­sto­ji ili, ako po­sto­ji, da ne služi ni­če­mu do obr­tan­ju ka­zalj­ke na satu.

En­glez će možda zažali­ti što mu naj­bol­ji špi­ju­ni rade za tuđina, i što, ula­zeći u ka­ta­kom­be pod­zem­ne žele­zni­ce, ni­kad ne zna hoće li iz njih i izaći, ali će na dru­goj stra­ni lu­tri­je biti obeš­tećen iz­ve­snim značaj­nim si­gu­rno­stima.

Po­sle dužeg iz­bi­van­ja vra­tiće se u svo­ju zem­lju bez stra­ha da će zateći neku tuđu En­gle­sku, re­ci­mo, u ko­joj je na vla­sti ko­a­li­ci­ja obo­je­nih do­sel­je­ni­ka i ko­mu­ni­sta.

Ovo je zem­lja u ko­joj većina uzro­ka nema po­sle­di­ca, a većina po­sle­di­ca ne po­zna­je uzrok. Evrop­ska isto­ri­ja do­bro pam­ti svo­je osva­jače.

Osva­jači su u njoj, što je pri­rod­no, osva­ja­li osvo­je­ne. Samo je osva­jač En­gle­ske, Vi­lj­am Norman­ski, bio osvo­jen. U kon­ti­nen­tal­nim mo­nar­hi­ja­ma revolu­ci­je su re­dov­no do­vo­di­le do re­pu­bli­ke.

An­ti­ro­ja­li­stička re­vo­lu­ci­ja u En­gle­skoj do­ve­la je do još jed­ne mo­nar­hi­je. Ne­mačke, fran­cu­ske, špan­ske, por­tu­gal­ske i ho­land­ske kolo­ni­je je­dva su čeka­le da se oslo­bo­de sva­ke veze s biv­šim ug­nje­tačima. Čim su se oslo­bo­di­le, en­gle­ske su ko­lo­ni­je s njom stu­pi­le u za­jed­ni­cu.

Vla­da koja bi u Evro­pi, na­sled­no sum­nji­ča­voj pre­ma svo­jim na­ro­di­ma, i ob­rnu­to, tri puta uza­stop­no do­bi­la iz­bo­re, ili bi ih sa­svim uki­nu­la ili bi pro­me­ni­la po­li­ti­ku.

Taj­na služba u ko­joj se ot­kri­lo naj­si­gur­ni­je sklo­nište tuđih špi­ju­na za­du­go bi iz­gu­bi­la po­ve­ren­je na­ci­je.

Ne­sreća na kont­inen­tal­nom Kings Kros­u do­ve­la bi do ozbil­jnih napora da se stva­ri iz­me­ne i tra­ge­di­ja ne po­no­vi.

Ovde je sve to iz­o­sta­lo. Ne men­ja­jući ni jotu u po­li­ti­ci, kon­zer­va­tiv­ci očekuju da s njom do­bi­ju i četvr­te iz­bo­re.

Tuđi se špi­ju­ni šti­te, a pro­gan­ja­ju nji­ho­vi lov­ci. A što se požara u me­trou tiče, nema ve­li­kih iz­gle­da da se u ovom veku kofa vode na sta­ni­ci Kings Kros za­me­ni ičim efi­ka­sni­jim. Naj­više što se može očeki­va­ti je da se u kofu sipa sve­ža voda, jer sta­ra je u ga­še­nju požara po­tro­še­na.

Ova uspo­ko­ja­va­juća sta­bil­nost za­sno­va­na je na bit­nim svoj­stvi­ma en­gle­skog ka­rak­te­ra.

Tako je is­hod po­sled­njih iz­bo­ra, ne­gde dru­go do­kaz ne­pra­ved­no­sti si­ste­ma, ne­o­ba­vešte­no­sti i len­jo­sti biraća, čak i nji­ho­ve glu­po­sti, ovde do­kaz ra­sne po­sto­ja­no­sti i upo­rno­sti. Sve do­k jed­na vla­da ne is­cr­pe sve kon­ze­kven­ce svo­je po­gre­šne po­li­ti­ke, En­glez se neće na­ka­ni­ti da je za­me­ni dru­gom, da i dru­gi­ma za greške i za­blu­de pruži šan­su.

(U tom, i samo u tom po­gle­du, i mi smo En­gle­zi.) To neće učini­ti, ali će, neočeki­va­no i ne­za­hvalno, ot­pu­sti­ti Čerčila koji ih je do­veo do po­be­de, a ko­jeg bi­smo mi, ka­kvi smo, iz pošto­van­ja za­dr­ža­li u vla­di i po­sle smr­ti. Požar na Kings Kros­u nije, kako se zva­nično tvr­di, iz­bio iz drev­nog eska­la­to­ra nego iz drev­ne i eska­lirajuće en­gle­ske ne­brižlji­vo­sti.

Ali, ne bud­ite opet na­iv­ni! Ona ne potiče, kao što bi kod nas na Bal­ka­nu bilo, iz alj­ka­vo­sti, već iz ra­sne oho­lo­sti. Lju­di koji ve­ru­ju da je kofa vode iz XIX veka do­vol­jna da uga­si požar XX veka ne mogu biti tek ne­ma­rni. Ve­ru­jući da se o nji­ma sta­ra sam Bog, mogu oni biti samo oho­li.

Na ka­kvoj je na­ci­o­nal­noj oso­bi­ni za­sno­vana na­vi­ka En­gle­za da iz ide­a­li­stičkih raz­lo­ga rade za tuđe in­te­re­se, ne mogu da dokučim. Osim ako taj­na nije u tipično en­gle­skom fair-play-u. I pro­tiv­ni­ci­ma, na­i­me, tre­ba dati san­su.