“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
EVROPA KAO SOCIJALISTIČKA BABA-ROGA
Ma koliko se od Engleza u svemu razlikovali, prema mom patriotskom mišljenju, ne uvek na našu štetu, ima jedna zona u kojoj smo slični, avaj, najzad i na štetu obostranu. To je taj naš paničan strah od Evrope.
Kod Britanaca, u narodu više no među političarima, u Jugoslaviji više kod politicara nego naroda, na Evropu se gleda sa željom i nepoverenjem koje gajite prema ženi pre nego što ćete se venčati. Plašite se gubitka slobode, ali znate da ćete bez tog gubitka ostati i bez izvesnih uživanja.
Vara se ko britanske razloge protivevropskom sentimentu vidi samo u rđavom iskustvu s Evropom dok su njome vladali diktatori s kojima se moralo ratovati, harali verski sukobi u kojima se moralo učestvovati i terali međunacionalni obračuni koji su se u ime doktrine ravnoteže sila morali sanirati.
Uloga evropskog žandarma pripadala je više parlamentarnim Britancima nego autokratijama Rusije i Austrije, ali se žandarm za svoje usluge dobro naplatio. I nije, kao što se želi predstaviti, baš u svim prilikama policijsku dužnost nerado obavljao. Ni uvek – dobro, časno, pravedno.
Ali uobraženje da je Britanija prinudno uvlačena u evropske konfuzije – dok se ona sama najbolje osećala na talasima ili u Aziji i Africi – ostalo je čvrsto u dušama Britanaca i jasno u umovima njihovih istoričara. Drugi mi se razlog čini dubljim, bližim karakteru Ostrvljana.
Osvajački narod koji je tragove svoje grenadirske čizme ostavio od leda Severa do tropa Juga, od pustinja Istoka do šuma Zapada, ne izgleda mi naročito podobnim da kuka nad nekima koji su i dan-danji krvavi.
Posredi je osećanje izuzetnosti, nepripadnosti, samosvojnosti, ono što Frojd naziva „narcisoidnošću trivijalnih razlika“, i ta narcisoidnost, ma koliko zastarela i smešna, više od arogancije povesnog pamćenja, ometa Engleze da se osećaju Evropljanima, u smislu u kome su to Nemci, Francuzi, Italijani, pa i mi Balkanci.
Naročito oni među nama kojima se upravo na priacipu „narcisoidnosti trivijalnih razlika“ odriče evropejstvo i pripisuje orijentalnost, ili oni, takođe među nama, koji, u našem najbližem susedstvu, zamišljaju da od toga trpe. Izuzetnost ne mora uvek biti za uzor.
Engleska je, na primer, u doba posleratne ekonomske krize, pokazivala izuzetnu nekompetentnost u njenom rešavanju, koju nadmašujemo još jedino mi. Ali u velika vremena Imperije, ona je prva proizvela nezavisne farmere, otvorila put industrijskoj budućnosti sveta, autokraciju zamenila parlamentarizmom i zavela upravu zakona nad silom.
Evropa je sledila Englesku, ali Engleska neće da sledi Evropu, iako joj je nacionalni organizam ekonomski i politički već duboko i nepovratno u njoj.
Naš je slučaj ponesto drukčiji. Istorijski, bili smo oni nad kojima su vršeni žandarmerijski poslovi, premda smo Engleze neposredno malo osećali. Patili smo najviše zbog njihove zaljubljenosti u Indiju jer ih je ona obavezivala na obožavanje Turaka. A u posleratno vreme i zbog toga što brigadir F. Maklin nije nameravao kod nas da živi.
Premda nismo na Istoku, za Evropu smo bili mučno – Istočno pitanje. Premda nije sva na Zapadu, Evropa je bila za nas spasonosni – Zapadni odgovor, kome su težili naši najbolji umovi. Ali od revolucije naovamo, stvari su se izmenile. Okrenuli smo se krajevima sveta od kojih smo imali samo imaginarne koristi i stvarne štete. Protokoli naših spoljnih odnosa ispunili su se bizarnim imenima, ideološkim klišeima i nesolidnim ugovorima.
Rođena u strahu od imperijalizma, naša politika umire u strahu od Evrope. Političari bi se, naravno, s Evropom i njenim napretkom rado pomirili, da se on sadrži samo u tehnološkim povlasticama i materijal-nom blagostanju. Ali on podrazumeva i načela bez kojih se Evropa kao društveni entitet, kao povesni fakat, ne može zamisliti.
Evropa je i njena parlamentarna demokratija, višestranački sistem, poštovanje prava čoveka i građanina, sloboda štampe, kontrola javnog mnjenja, slobodni izbori, nezavisnost sudova, neutralnost vojske, industrijska demokratija koja uključuje pravo na uskraćivanje rada, sloboda misljenja i udruživanja, vladavina zakona, slobodno tržište, tolerancija, smisao za kompromise i građanska civilizacija.
I, naravno, njena građanska kultura koja sve ovo objedinjuje. Ko sve to ne prihvata kao integralni deo svog političkog i duhovnog bića, nije Evropljanin, niti će ikad biti, a niti je velika šteta što nije i biti neće.
To su, verujem, bitni razlozi našeg straha od Evrope. Jer, kao i Englezi, mi sebe smatramo izuzetnim, samo se još nismo dogovorili u čemu, zbog koje „trivijalne razlike“. Da li zbog svoje prošlosti, svoje sadašnjosti ili svoje budućnosti?
Pa ipak, kad dođem na beogradsku železničku stanicu ili stanicu Viktorija u Londonu, ma koliko nas ubeđivali da smo nešto drugo i naročito, ma koliko nas podmuklo nagovarali da to priznamo, osećam da sam u Evropi. Samo u Evropi ugalj i duvan tako bezdušno smrde. U Londonu osećate još i miris ustajalog čaja. Kod nas miriše prepržena kafa.
Ali kakva je to razlika?
4 comments:
Neverovatno - kao da je pisano danas. (Samo bi i Ameriku jos negde trebalo ubaciti, na strani ovih sto misle da su "izuzetni").
Dragi Dejane,
U tome i jeste veličina Pekića, jer je on predviđao stvari, ali isto tako je i uočavao osnovne crte bilo nekog naroda (koje su onda stalne i ne menjaju se tako lako) ili ako je u pitanju neka tema ulazio je u dubini.
I inače svi misle da su izuzetni, kako ljudi tako i narodi. Zar mi ne mislimo da smo nešto posebno?
Srdačno Vas pozdravljam.
Dugo se nisam ovako ironicno nasmejao kao citajuci ovaj tekst. HVALA gospodjo Pekic, sto nas svakodnevno uveseljavate i opominjete.
Dragi Ognjene,
I ja se često smejem Pekićevim opaskama, a to je tako neophodno. Jer ko se sebi ne smeje nema prava ni da se drugima smeje. Svi mi imamo mane, neki veće neki manje.
Srdačan pozdrav.
Post a Comment