“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
STVARNI ENGLEZI I NJIHOVA APSTRAKTNA MONARHIJA
Skoro tri godine temu odlažem. Neću kriti, iz straha, a možda i strahom inspirisane navike da u šefovima država gledam miropomazane, Božjim i ljudskim zakonima zaštićene ličnosti, od kojih su me uvek više zabrinjavali ljudski.
U republici sam naučio da i najmanja primedba na njihovu neprikosnovenost ume odvesti u neprilike – mene, nikada njih – iz kojih me ni pohvale svemu ostalom u njihovom delu neće izvući. Nepogrešivost ne greši. Greši onaj koji nepogrešivost ne primećuje ili ne priznaje.
Slobodoumni američki republikanci pobunjenih britanskih kolonija dvoumili su se da li da svog predsednika zovu „gospodinom“ ili „Njegovim Veličanstvom“.
Ostali su na tituli koju ovaj deli sa svakim vašingtonskim piljarem, i tu se rusoovska deoba jednakosti završava. Ali se svaka njena deoba završava i kad vi svoga socijalističkog zovete drugom. Japanski car sišao je sa neba, hodao po zemlji, a u nju će ući. Iranski car careva umro je u izgnanstvu, ali to je sudbina ne jednog „gospodina predsednika“.
Sudbina dru-gova predsednika još je neizvesnija. Kad prestanu biti predsednici, mnogi prestaju biti i drugovi. Francuz se u poseti zemlji Bliskog istoka čudio što se u njoj ne sme vikati „Dole predsednik“. „U Francuskoj“, rekao je, „smete vikati – Dole de Gol!“.
Odgovoreno mu je da to ne dokazuje građansku slobodu u Francuskoj, jer se „Dole de Gol!“ sme vikati i u toj zemlji Bliskog istoka. To je istina. Ne sme se, doduse, vikati: „Dole predsednik dotične republike“, ali o njemu i nije reč. Sad se, čujem, i to sme. I tek sad vidi koliko to malo znači.
Nemam nameru da vičem „Dole Njeno Veličanstvo“. Državni oblik Britanije me se ne tiče. Uostalom, ovde me ne bi smatrali republikancem, nego budalom.
Osmelili su me britanski pisci, pasionirani posmatrači Kraljevskog doma, koji se od ljubitelja retkih ptica razlikuju po tome što su neuporedivo drskiji i koristoljubiviji. Britanci se svojim kraljevima bave nmogo više nego što ovi imaju mogućnosti, prilike i ustavnog prava da se bave Britancima.
(To je i za narod i za kraljeve dobro, jer kada su se Englezi poslednji put kraljem ozbiljnije bavili, otkinuli su mu glavu. Kad su se, u doba Henrija VIII, još jednom njime strasnije pozabavili, on je glave njima poskidao.)
U celini uzev, engleska je monarhija sličnija šarenoj perjanici na glavi urođeničkog poglavice nego ubojnom koplju u njegovoj ruci. A najviše liči na putujuću reklamnu trupu za propagiranje engleske politike i manufakture.
Porodica Vindzor malo daje hrane mašti. Kraljica ne vlada zemljom, ali poseduje najviše od nje. Dame iz kraljevske kuće pretplaćene su na vrh liste najgore odevenih žena, ali to je namerno. Biti ma u čemu savršen, nije engleski.
To znači biti profesionalac, najmljeni sluga. Prvi muškarac Doma čuven je po opaskama u nevreme. Najstarija dama propagira narodnu medicinu, a svi obožavaju konje i, mada Nemci, vole Englesku ljubavlju stranca koji se još nije otreznio. U poslednje vreme porodica je nahranila nezasite biografe pronalaskom naciste u široj familiji, pogrebom vojvotkinje u nemilosti, otkrićem rodbine zaključane u ludnici i razočarenjem jednog princa u mornaricu, te povratkom njegovom ženskom građanskom korpusu.
Sasvim nedovoljno da pisci knjiga o njima žive na Bahamima. Da bi jedan od pismenijih rojalista mogao izmiriti troškove vlastitog razvoda, morao je u nastavcima razvesti naslednike prestola. Što u feljtonu ništa na istinu ne liči, ne smeta. Na istinu ne tiči ni politika koja se vodi, a uspeva. Istina nije merilo. Merilo je – uspeh.
Čitamo priče o nevoljama kraljevske kuće, za koje je rečeno da po neverovatnosti nadmašuju indijsku mitologiju.
Za Ameriku je i to nedovoljno. Njen divlji, pionirski duh, prema nalazu eksperata, zahteva kao začin i malo – prljavštine.
Knjige o monarhiji, ovde štampane kao smešne, preko bare postaju gadne. Ali posao obavljaju. Pisce odvode na Bahame a nas u pakosno ubeđenje da bogatstvo, krv i moć ništa ne znače. I da su svi ljudi, i kraljevi i njihovi podanici, podjednako nesrećni.
Svaki narod na svoj se način simbolima moći zabavlja. Rusi ih, posle pada, grde, potom rehabilituju, pa opet grde. Amerikanci na svoje predsednike pucaju iz pistolja. Argentinci im sude. Mi zbog svoga predsednika trčimo nebrojene kilometre. U Engleskoj ih vole i na njima zarađuju pare.
Svaki je od ovih naćina bolji nego da o njima iz stida ili straha ćutimo. Kao da ne postoje, ili kao da ni postojali nisu.
U većini slučajeva, i oni su ljudi, s našim manama i vrlinama, srazmerno uvećanim, ali ne njihovim osobinama već našim preuveličanim interesom.
Amerikanci gađaju predsednika koji je Amerikanac. Argentinci sude Argentinca, pa šta mu bude! Čak i Rusi, ma kako s bivšim šefovima postupali, rade to isto sa zemljacima. I mi se ponekad sporimo sa poslednjom voljom jednog Jugoslovena.
Englezi su za zabavu unajmili strance, Evropljane. Iživlja-vaju se još jednom nad nemoćnim Nemcima koji su došli u ovu maglovitu, hladnu zemlju, potrudili se da nauče jezik od 400 000 reči i isto toliko šumova, da njime bez naglaska govore, pa i uopšte da ne govore osim kad im se kaže i šta im se kaže, privikli se i na groznu englesku kuhinju, štrajkove, teške velington čizme i šubare usred žege.
Pa zar je to fair?
No comments:
Post a Comment