“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
TELEEVANGELISTI I DEČAK BADI
U poslednje vreme Sjedinjene se Države nalaze pod najezdom religioznih skakavaca. Jato je jako oko 30 000 propovednika evangelističke sekte, što prema multimilionskoj masi pravih skakavaca i nije impresivan broj, ali je za zdrav razbor i hrišćansko osećanje jednako poguban kao i prvi za žetvu.
Obršćena žetva u oba se slučaja može izmeriti. U ljudskom slučaju nju sačinjava 16 miliona članova fundamentalističke crkve, koju od Homeinijeve razlikuje što američka još nije uzela puške u ruke, premda nekim od njenih duhovnih primaša krstaški nož već iz zuba viri.
Izvestio sam vas o propovedniku Robertsu kome je Bog zapretio da će ga ubiti ako u roku ne skupi 6 miliona dolara za njegov hram. Roberts je o uceni obavestio televizijsku Ameriku i novac dobio.
Šta će od toga otići na hram, šta na duševno oporavljanje Robertsovo, ostaje da se vidi u nekom od idućih skandala, koji, u redovnim razmacima, pokazuju bar tri stvari: koliko su propovednici praktični, a koliko Amerikanci, čuveni po praktičnosti, to nisu. I, najzad, koliko je nepraktičan Bog kad svoje finansije poverava lopovima.
Telepropovednik Svagart, koji svoju ljubav prema Bogu naplaćuje sa 150 miliona dolara godišnje, oslobođenih poreze, i čiji je život vulgarizirana kopija životnog stila indijskih radža, godine 1986. denuncira ljubavnu aferu propovedničkog sabrata Martin Gormana.
Gormana crkva raščinjuje i on bankrotira, pri čemu mu ovo poslednje teže pada. Činjenica da se bankrotstvo povezuje s gubitkom Božje milosti, i da se prvo teže od drugog podnosi, takođe pokazuje da živimo u pragmatičnom svetu u kome zadržavanje duše ne naknađuje gubitak gotovine.
Godine 1987. mečka je zaigrala i pred oltarom prečasnog Svagarta, onako indigniranog što je prečasni Gorman imao jednu ljubavnicu.
Jer, koliko ih prečasni Svagart ima, ne zna se. Ako je po luksuznim kolima, broj je za pedesetogodišnjaka impresivan. Svagart se obraća vernicima i u suzama veli: „Ne nazivam to greškom. Zovem to – grehom.“
(Ja, lično, zovem to svinjarijom.) „I ja ga nikome drugome ne pripisujem, polažem ga pred svoje noge.“ Mogao je dodati: „A zatim gazim preko njega i nastavljam da u grehu živim lepo kao i do sada.“
Svagart se povlači iz krstaškog rata hrišćana, ali ne povlači nijednu utaju koju je načinio. Ne razdeljuje blago siromasima, valjda stoga što po sebi vidi koliko bogatstvo korumpira. To se, uostalom, od njega i ne ište.
Njegovi vernici ridaju zajedno s njim. (Kod nas je tako nešto uspelo jedino socijalističkom privrednom čudotvorcu Fikretu Abdiću. Ali i razlika je važna. Fikret je pokrao vas i mene, a dao svojima.
I oni i mi ridamo, ali iz drugih razloga. S prečasnim Svagartom ridaju upravo oni koje je opljačkao.)
U međuvremenu popularni propovednik Robertson podjednako ljubi Boga i atomsku bombu. I bombu ljubi upravo zato sto ljubi Boga. Kongregaciji tvrdi da bi uz izvesnu atomsku amputaciju svet izgledao znatno bolje.
Zahvat ne bi bio velik. Treba eliminisati Afriku, Aziju, Arape, Istočnu Evropu i deset zemalja EEZ. Jevreje ne spominje, ali na njih misli, samo ne sme da kaže.
U Britaniji pokret hrišćanske renesanse nema velike šanse. Englezi imaju humora a nemaju para, kombinacija nepovoljna za sve skakavce osim pravih. Tu i tamo, međutim, ima dobrih znakova.
Šef policije Mančestera, g. Anderton, koji nas svakih nekoliko meseci razgaljuje neumesnim predlozima i idejama o tome kako da budemo bolji, pri čemu mu se pamet stalno vrti oko batine, dao je na znanje da govori po nalogu Boga.
Možda će u njemu, kad ga iz policije izbace, Britanija dobiti prvog verskog skakavca.
Ispričaću još jednu priču, da pokažem kako u odbrani od skakavaca humor nije dovoljan. U Škotskoj od raka umire osmogodišnji dečak Badi.
Njegova je jedina želja da pred neminovnu smrt uđe u Ginisovu knjigu rekorda kao osoba koja je primila najviše dopisnica. Uskoro na poštanski fah mesta Pejsli stiže i do
20 000 karata dnevno. Najpre iz Britanije, potom iz SAD, Kanade, Australazije, Evrope. Svi žele da Badi, kad već mora, umre kao rekorder.
Novine i radio-mreže šire Badijev apel. Pišu mu poznate ličnosti. Prima kartu od predsednika Regana: „Gospođa Regan mi se pridružuje u molitvama i najtoplijim željama.“ Veli predsednik poznat po najsuznijim očima u povesti Bele kuće.
Priča je u našem okrutnom svetu uistini dirljiva. Ona ima samo par ometajućih faktora. Ginisova knjiga rekorda nema propozicije koje dopuštaju ulazak u nju na bazi najviše primljenih dopisnica.
No, zbog umirućeg Badija otvorilo bi se mesto za rekord koji je postigao. Stvar je, na žalost, u tome što, ako se nepostojeća rekorderska rubrika i može otvoriti, dečak Badi se ne može ni iz čega stvoriti.
Nema, naime, ni umirućeg Badija. Badi ne postoji. Nikad ni postojao nije. Postoje samo očajni službenici pošte koji, već suludi, dobar deo dana provode u spaljivanju dokaza naše kartonske samilosti.
A kad se, i ako se, ta naša zemaljska poverljivost i samilost spoji sa Andertonovim nebeskim pozvanjem, i u Britaniji svašta može biti.
U međuvremenu, pomalo zabrinjava naša nacionalna indolencija prema skakavcima. Poznati smo kao Ijudi koji se uvek na druge ugledaju, iako stalno očekujemo da se ti drugi povedu za nama.
Šta je sa domaćim skakavcima? Da li im je imaginacija presušila ili im je posao iz ruke uzet? Pa nas više ne brste profesionalni skakavci već oni kojima je dužnost da žetvu čuvaju!
Kreativnosti i imaginacije domaćim skakavacima ne manjka, u mnogo čemu su i napredniji i maštovitiji od svojih uvoznih uzora. Valjda je nešto ljudskog saosećanja, samilosti, bolećivosti i slabosti jedini preostali resurs za razvoj biznisa, bilo duševnog ili humanitarnog. Preostaje nam samo da im se divimo do imbecilnosti dok laskaju sebi i da im pošaljemo po koji humanitarni sms.
ReplyDeletePromena ideja!
ReplyDeleteDobro ste to zapazili. Samo im se nećemo diviti. To bi stvarno bilo isuviše.
Pozdrav.