Tumačenje Jugoslavije

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TUMAČENJE JU­GO­SLA­VI­JE, ILI HOD PO MU­KA­MA

Go­spo­di­ne, re­kao je En­glez kome sam opi­si­vao Ju­go­slaviju, neću da tvr­dim da sam baš sve od va­šeg ob­ja­šnjen­ja raz­u­meo, ali mi se čini da sam na do­brom putu i, ako bi mi još malo vre­me­na po­sve­ti­li, stvar će mi biti sa­svim ja­sna.

Meni nije teško, re­kao sam, ali ne bih vam sa­ve­to­vao. Za­sto? U pr­vom redu, ra­zu­me­ti sve nije en­gle­ski, a za­tim, iz raz­lo­ga koje vam sada ne umem ob­ja­sni­ti, ali će vam na kra­ju i sa­mom biti ja­sno.

Kao so­ci­ja­li­sti, gla­si­lo je prvo pi­tan­je, vi od­ba­cu­je­te ka­pi­ta­li­stički način pro­iz­vod­nje i pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu? Ne, re­kao sam, mi je hva­li­mo i pro­pa­gi­ra­mo. Dopuštate je, da­kle?

A ne, to­li­ko da­le­ko ne ide­mo, na­pro­tiv, sprečava­mo je gde i kako možemo. Što je onda pro­pa­gi­ra­te? Po sebi se raz­u­me, zato što je bol­ja. Tako? Tako. A kako na tržište i nje­go­ve za­ko­ne gle­da­te?

Ve­o­ma po­vol­jno. Oćeku­jem tada da ste tržište uve­li? Na sreću, ni­smo. Za­što, ako na nje­ga po­voljno gle­da­te? Zato što bi to bilo ne­so­ci­ja­li­stički. Oprosti­te, šta je za vas so­ci­ja­li­stički?

To je ja­sno – sve što se bla­go­vre­me­no ne uvo­di, u čemu se bla­go­vre­me­no ne uspe­va, čega bla­go­vre­me­no ne­do­sta­je. Raz­u­me­te li? Ne sa­svim, ali se na­dam da ću bla­go­vre­me­no raz­u­me­ti, re­kao je g. Džons.

Po­tom je pi­tao po­sto­ji li i kod nas so­cijal­na ne­jed­na­kost. Šta je to, sad sam ja pi­tao, ni­kad za to ni­sam cuo? Ob­ja­snio mi je da je to stan­je u kome jed­ni ne­ma­ju, a dru­gi ima­ju.

Toga nema, re­kao sam. Možda ima toga da oni dru­gi ne­ma­ju, a prvi ima­ju, ali tako nešto zločesto, da prvi ne­ma­ju, a oni koji su tek dru­gi ima­ju, toga nema. Ve­li­kih pri­vatnih do­ba­ra nema?

Na­rav­no da nema, ve­li­ka do­bra su državna. I ko­ri­sti ih samo država? Ne, uglav­nom pri­vat­ne oso­be.

A šta država ko­ri­sti? Pri­vat­ni­ke, raz­u­me se. Vi ima­te, re­kao je, usuđujem se pri­me­ti­ti, naročito, da ne kažem bi­za­rno, shva­tan­je socija­li­zma.

Ne bih re­kao, od­go­vo­rio sam, da je shva­tan­je bi­zar­no. Onda može biti bi­za­ran samo so­ci­ja­li­zam? To­li­ko, re­koh, ni­sam u stvar upućen.



Ima­ju li Ju­go­slo­veni slo­bo­de? Sve. I sve ih mogu ko­ri­sti­ti? Da­bo­me. Mogu li se i pro­tiv države udružiti? A, to ne mogu! Ali, i to je slo­bo­da, re­kao je g. Džons, i to bit­na, zar nije?

Nije, go­spo­di­ne, od­go­vo­rio sam, udruživan­je pro­tiv države koja je za slo­bo­du, znači biti pro­tiv slo­bo­de. Možete li ba­rem go­vo­ri­ti pro­tiv nje? Možete, ako u tome na­la­zi­te ka­kvo za­do­voljstvo.

Zar ga vi ne na­la­zi­te? Ne na­la­zim više. Stan­je je tako do­bro? Ne, vla­da je tako do­bra da igra ulo­gu opo­zi­ci­je. Ni­ka­kvih šan­si ne­mam da je u pri­go­vo­ri­ma pre­teknem. Stan­je je tako rđa­vo?

Na­pro­tiv, stan­je je sta­bil­no. Nije loše? Loše je ali sta­bil­no. Sta­bil­no loše? Sad sam ja za­mo­lio za vi­ski. Ovaj put on ga je do­neo. Bio je pra­vi.

A ja sam čuo, re­kao je, da je kod vas kri­za? Glu­post, kri­ze nema! Čega ima? Ničeg. Pa to znači da je kri­za! Ne, nego samo da je stan­je složeno. Šta to sad znači? Da nije pro­sto.

Vaše voćstvo, u sva­kom slučaju, pred­u­zi­ma mere? Ne pred­u­zi­ma, mere samo kom­pli­ku­ju stva­ri. Voćstvo ­je, da­kle, pa­siv­no? Na­pro­tiv, vrlo je ak­tiv­no. Smem li zna­ti u čemu se ta ak­tiv­nost sa­sto­ji?

U raz­mi­sljan­ju šta tre­ba pred­u­ze­ti. I onda se to pre­du­zme? Ne pre­du­zme se. Ali za­što, za­bo­ga? Zato što se naj­pre oko toga s na­ro­dom tre­ba do­go­vo­ri­ti. A kad se do­go­vor oba­vi, šta se radi? To ne znam, do­go­vor nije go­tov.

Vaša je zem­lja vi­se­na­ci­o­nal­na? Da. S mno­go je­zi­ka? Da. Raz­ličitih, pret­po­stav­ljam? Uglav­nom istih ili sličnih.

Koji se isto ili slično zovu? Ne, raz­ličito se zovu. Zašto? Da bi se raz­li­ko­va­li, za­bo­ga!

Ako su to isti ili slični je­zi­ci, pi­tao je g. Džons, sa žilom na čelu, ne vi­dim šta vas u spo­ra­zu­mevan­ju ome­ta? Ništa. Da li je to ipak zato što se ne raz­u­me­te? Ne, go­spo­di­ne, nego što se isu­vi­še do­bro raz­u­me­mo.

Jed­na tako sta­bil­na zem­lja ne po­tre­bu­je ve­li­ku po­li­ci­ju? To je isti­na. I nema je, pret­po­stav­ljam? Ima je. Čemu, ako je većina za so­ci­ja­li­zam? Ko kaže da je­ste? Nije, da­kle?

Je­ste, ali ima i ne­pri­ja­tel­ja. Mno­go? Malo, na pr­ste se dadu iz­bro­ja­ti. I za tako malo ne­pri­ja­tel­ja tako ve­li­ka po­li­ci­ja? Ne­pri­ja­tel­ja ima malo, ali su ve­li­ki ne­pri­ja­tel­ji.

I šta se s nji­ma radi? Niš­ta. Oni se ne hap­se? Nig­de ne možete baš tako lako hap­si­ti čla­no­ve vla­da­juće stran­ke, po­go­to­vo vlade! Čekaj­te, mo­lim vas, ako ne­pri­ja­tel­ji sede već i u vla­di, onda su oni moćni?

Nisu, jer da jesu uči­ni­li bi, pro­me­ni­li ne­što. Na osno­vu čega se onda zna da su ne­pri­ja­tel­ji? Na osno­vu naše štam­pe. Ile­gal­ne, an­ti­državne? Ma ne, državne, ona sma­tra da su nam glav­ni ne­pri­ja­tel­ji u vla­di.

A gde vla­da vidi ne­pri­ja­tel­je? U štam­pi, raz­u­me se. U međuvre­menu, gde su ne­pri­ja­tel­ji? Nig­de. Nema ih, go­spo­di­ne. Kako jed­na ta­kva zem­lja može ima­ti ne­pri­ja­tel­je?

I see, raz­u­mem, re­kao je g. Džons. Po­pi­li smo još po čašu vi­ski­ja. Ćuta­li smo iz­ve­sno vre­me. Iz­gle­da­lo je da on moje ćutan­je bol­je shva­ta od mo­jih reči. Po­sta­viću vam jed­no lično pi­tan­je, re­kao je naj­zad.

Vi ste iz Ju­go­sla­vi­je? Je­sam. Ju­go­slo­ven, da­kle? Ne, Sr­bin. Iz Sr­bi­je, da­kle? Ne, iz Crne Gore. Oda­kle? Iz Pod­go­ri­ce.

Gde je to? Nig­de. Kako nig­de, zar nije u Cr­noj Gori? Ne, go­spo­di­ne, ta­kvo me­sto ne po­sto­ji. Pa kako ste se onda u nje­mu ro­di­li? To se, re­kao sam, sad i ja pi­tam. Ali sad je ka­sno.