“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ULOGA NEMAČKIH BOMBI U IZGRADNJI BRITANSKE PRESTOLNICE
Krvna veza spaja ratno vazduhoplovstvo Trećeg Rajha i englesku kraljevsku kuću Vindzor.
I mašine Luftvafe i ljudi Vindzora nemaškog su porekla. Postoje i razlike. Nemački su avioni imali presudniji uticaj na sudbinu Rajha nego nemački vladari Engleske na sudbinu Engleza.
U kritičnim trenucima Drugog svetskog rata, kako vele vojni komentatori, Luftvafe je mogla odlučiti ishod rata i zapečatiti sudbinu Imperije. Geringovo je vazduhoplovstvo napadalo industrijske centre i saobraćajne čvorove, trbuh i nerve zemlje.
Potom je, iz nepoznatih razloga, ali svakako i arogantnog nepoznavanja engleskog karaktera, izmenilo strategiju i otpočelo s masovnim bombardovanjem civilnih ciljeva i vazdušnim terorom nad stanovništvom ostrva.
Industrija je relativno neometano produžila da proizvodi sredstva pobede a transport da ih prevozi na ratišta gde će biti upotrebljena mudrije od nemačkih aviona. Gradovi su, London među njima, platili visoku cenu za pobedu odnetu hiljadama milja daleko od njih. Od Velikog požara gora nevolja prestolnicu nije pogodila.
Prvu godinu mira dočekao je London u ruinama, pa nije čudo što je ratno vazduhoplovstvo omraženije ovde od svih drugih rodova nemačke vojske, pa i od SS-a kome Evropa daje prednost.
Prolazile su godine i Nemačka je rehabilitovana. Pomilovana je čak i nemačka armija, naslednica one što je s normandijskog žala htela ponoviti podvig Viljama Osvajača. Samo Luftvafi nije oprošteno. Nije sve donedavno.
Pola stoleća je Rajhsmaršal Gering na rehabilitaciju čekao, ali kad je najzad došla, dodeljena je s najvišeg mesta.
Tako u temu ulazi i drugi nemački faktor – engleska kraljevska kuća. Vekovima su Englezi postepeno smanjivali moć vladara dok ih nisu sveli na građane s najmanje građanskih prava u Britaniji.
Dok i najbedniji žitelj ove zemlje može da izrazi mišljenje o bilo kojoj temi od opšteg interesa, kraljica takvo pravo nema. Njeno je mišljenje tek druga kopija mišljenja njene vlade.
Obespravljenost, na koju običan Britanac nikad ne bi pristao, ide tako daleko da pripadnici kraljevskog doma ne glasaju.
Izgubili su čak i pravo koje se u demokratijama smatra fundamentalnim. Istina je da je zamršenost političkog sistema uspela većinu građana lišiti svakog uticaja na svoju sudbinu.
Ali je i takav polugrađanin bar svake četvrte godine u prilici da kaže šta misli. Na britanskim izborima, naravno, on će uvek ostati u nekoj manjini. Ako stranka za koju je glasao dobije vladu, neće dobiti većinu; ako većinu dobije, neće vladu. Pa ipak, barem statistički, njegovo mišljenje utiče na ishod izbora i time na život nacije.
Članovi kraljevske kuće nemaju takvu mogućnost. Pogotovo na prestolu. Znajući da ih s krunom na glavi čeka ćutanje, prestolonaslednici žure da pre nego što je ponesu kažu nesto što drugi nisu smislili, i pomisle nešto što im drugi nisu naredili.
Ova je žurba ponovo spojila davno razdvojene Vindzore i nemačko vazduhoplovstvo, te usput dovela do zakasnele rehabilitacije Rajhsmaršala Geringa i njegovih nebeskih asova.
Govoreći na svečanom banketu Korporacije za planiranje i izgradnju Londona, a imajući u vidu haotičnu i eklektičnu arhitektonsku restauraciju grada, koja kulminira u ružnim kancelarijskim blokovima oko kaledrale Sv. Pavla, prestolonaslednik Čarls je rekao: „Nemačkom se ratnom vazduhoplovstvu bar nesto mora priznati.
Kuće koje nam je srušilo nije zamenilo ničim gorim od ruševina. To smo mi sami učinili“.
Mišljenje će imati podršku svih Londonaca, osim graditelja zgrada od kojih su lepše i ruševine projektovane od strane Hermana Geringa. Samo sada je za takvo maksimalno rešenje kasno.
Da bi London postao lep, trebalo bi ponovo ratovati, a to se ovde nikome neće.
Što se vlade tiče, u njenu podršku princu nisam tako siguran. Verujem da gospođa Tačer nema ništa protiv rehabilitacije nemačkog ratnog vazduhoplovstva, ako ono smanjuje britanske vojne obaveze u Evropi.
Ali, posredi je i rehabilitacija jedne ideje koja je za moderni konzervativizam opasnija i od bombi Hermana Geringa. Jer, u nastavku besede, princ od Velsa je rekao:
„Ovde je,ako igde, vreme i mesto da žrtvujemo nešto od profita u ime plemenitosti vizije. elegancije i dostojanstva, a za građevine koje će podići naš duh i našu veru u komercijalne poduhvate i dokazati da i kapitalizam, umesto robotskog, može imati ljudsko lice“.
Gospođa Tačer se, naime, obavezala da podigne britansku industriju i vrednost funte, a o duhu nije bilo reči.
Kad smo otkopavali Partenon, u njemu smo našli stanište helenskih bogova. Naši će potomci oko katedrale Sv. Pavla otkopati stanište činovnika, bogova našeg sveta. Znaće kako smo živeli.
Znače i zašto smo živeli, iako mi sami to jedva znamo. Zato ih nemojmo lagati Čarlsovim maketama života kojim ne živimo. Profit je božanstvo torijevske vlade, njegove piramide o njemu treba da pričaju kao što egipatske govore o mrtvima.
1 još nešto. Premijera ovde zovu Iron Lady „gvozdenom damom“. Princ je u govoru pomenuo robote, koji su, kao i bombe, uostalom, takođe od rnetala. Poređenje je neizbežno, neukusno i opasno. Gering je mrtav i ne može ponovo bombardovati dvorac Bakingam. Ali Mrs. Tačer je živa i – i te kako gvozdena!
Postovana gospodjo Pekic,
ReplyDeletezanima me sta se ove godine dogadja sa Pekicevom stipendijom? Da li je raspisan konkurs? Do kad je poslednji rok za predaju? Tragao sam ovih dana za tim informacijama na internetu, ali nisam uspeo da do njih dodjem, pa Vas molim da mi odgovorite.
Uzgred, sjajan posao radite na ovom blogu. Ovo je pravi praznik!
Srdacan pozdrav,
Ivan
Dragi Ivane,
ReplyDeleteBaš ovih dana treba da se dogovorimo o raspisivanju konkursa.U svakom slučaju čim se to desi, ja ću na blogu objaviti uslove, adresu na koju radove treba poslati i sve detalje koji će biti objavljeni i u štampi.
Drago mi je da Vam se blog dopada. Nije teško kada je Pekić u pitanju jer ima toliko interesantnog materijala.
Srdačan pozdrav.