Cover-up

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

CO­VER-UP ILI GU­RAN­JE ĐUBRE­TA POD ĆILIM

Domaćica ima dva načina da pri­klad­no dočeka go­ste. Kuća joj uvek može biti čista, te je po­se­ta neče iz­ne­na­di­ti, ili je ona do­vol­jno spret­na da u krat­kom raz­ma­ku između zvo­na i vre­me­na do koga učti­vost dopušta da se vra­ta ne otvo­re, sve ne­u­god­ne do­ka­ze o svom ka­rak­te­ru i na­vi­ka­ma skem­ba u or­ma­ne ili pod ćili­me gur­ne.

Između ne­u­red­nih a spret­nih domaćica i naših vla­da nema raz­li­ke. Ve­š­ti­na im se man­je sadrži u spo­sob­nosti da se kuća uvek u redu drži, nego u ume­t­no­sti da iz­gle­da ured­na kad im na vra­ta neočeki­va­no za­zvo­ni jav­no mnjen­je.

Na ­vra­ta­ Da­u­ning­ Stri­ta 10 naj­pre­ su­ za­ku­ca­li­ te­ro­ri­sti, pa tek­ pošto su oni po­sao oba­vi­li za­lu­pa­la je jav­nost.

Kad su za­ku­ca­li te­ro­ri­sti, vla­da se pra­vi­la da ih ne čuje i ništa nije pred­u­ze­la da po­se­tu do­stoj­no dočeka. Iz­vin­ja­va­la se učesta­lim ku­can­jem na vra­ta nje­nih usta­no­va. Objašnjen­je ­je ra­zum­no, osim ako na ula­zu ne kuca ­tem­pi­ra­na bom­ba.

Tada je ra­zum­ni­je ku­can­je čuti. Tek kad je bom­ba eks­plo­di­ra­la vla­da je čula lu­pan­je ­no­vih nežel­je­nih­ go­sti­ju – štam­pe ­i­ jav­no­sti.

Sme­sta­ je, ka­o ­sva­ka u ne­re­du­ za­tečena ­do­maćica, ura­di­la ­o­no što ­je­ je­di­no­ pre­o­stalo - str­pa­la je prl­ja­vo ru­blje svo­je ne­kom­pe­ten­ci­je u or­man, a ot­pat­ke svo­je in­do­lencije pod ćilim. Kad su vra­ta otvo­re­na, kuća je bli­sta­la - ali i smr­de­la.

Bio je to kla­sičan co­ver-up, ko­jim se­ vla­de bave bar pola rad­nog ­vre­me­na, jer su u dru­goj po­lo­vi­ni za­u­ze­te oma­ška­ma zbog ko­jih i mo­ra­ju da ih po or­ma­ni­ma i pod ćilime kri­ju.



U međuvre­me­nu sa­kri­ve­ne su i žrtve ne­sreće kraj sela Lo­ker­bia; 270 put­ni­ka Bo­in­ga 747 Pan-Am leta 103, na li­ni­ji Frank­furt-Lon­don-USA, sa­hran­je­no ­je ­pod­ zem­lju.

Lju­di­ su ­o­ti­šli­ pod­ zem­lju, isti­na­ pod čilim. Lju­di se iz ­zem­lje neće vra­ti­ti, isti­na is­pod ćili­ma pro­vi­ru­je.

Upo­zo­ren­je o mogućem aten­ta­tu na ame­rič­ki avi­on sti­glo je En­gle­zi­ma na vre­me da niš­ta ne pre­du­zmu.

Sadržalo je sve nužne ele­men­te - ime ugrožene kom­pa­ni­je, tip a­vi­o­na, rutu leta, vre­me napada, vr­stu bom­be - sve osim do­vol­jno ube­dlji­vo­sti da pro­bu­di En­gle­ze iz administrativne letargije njihove civilne službe.

Koreći ih, Amerikanci Pan-Am kom­pa­ni­je tvrde da je jedan alarm prim-ljen 18, a prvi još 10. no­vem­bra, pet ne­del­ja pre ne­sreće, pa je ja­sno da i pod nji­ho­vim ći­li­mom ba­zdi. Nem­ci ću­te.

Priča se da je eks­plo­ziv u avi­on unet u Frank­fur­tu i dok se ne ot­kri­je da je ipak unet u Lon­do­nu svi su pod ćilim oti­š­li.

Naj­en­gle­ski­ja je čin­je­ni­ca, pri­zna­ta od stra­ne mi­ni­stra za tran­sport g. Čeno­na, da je na bazi upo­zo­ren­ja ono za­in­te­re­so­va­ne, ili pre ne­za­intere­so­va­ne, ae­ro­drom­ske službe oba­ve­sti­lo o opa­sno­sti 19. de­cem­bra, dva dana pre ne­sreće.

Kako? Jed­nim pi­smom. Ka­kvim pi­smom? Obi­čnim pi­smom. Zbog božićnih pra­zni­ka, međutim, pi­smo je u lon­don­ski Pan-Am sti­glo 17. ja­nu­a­ra 1989.

Dva­de­set šest dana po­sle eks­plo­zi­je. So sory, žali­mo, veli vla­da, kri­va je po­š­ta što je spo­ra, u krajn­joj li­ni­ji građani jer ne zna­ju meru kada su u pi­tan­ju božićne čestit­ke.

Pišu ih na mi­li­o­ne, gušeći poštan­ske ka­na­le i one­mo­gućujući da spa­so­no­sne po­ru­ke stig­nu na vre­me. U međuvre­me­nu, za En­gle­sku nije ne­ve­ro­vat­no da u doba te­lek­sa vla­di­ne službe za po­ver­lji­ve do­sta­ve ko­ri­ste jav­nu po­š­tu.

Da su go­lu­ba pi­smo­no­šu po­sla­li, taj bi sva­ka­ko sti­gao na vre­me, pa se oče­ku­je da će od sada, bar­ za ur­gent­ne po­š­ilj­ke, Bri­ta­ni­ja uve­sti brže, si­gur­ni­je i valj­da bi­stri­je go­lu­bo­ve.

U par­la­men­tu nije pri­hvaćen zah­tev za hit­nom de­ba­tom slučaja Lo­ker­bi. Čemu, za­i­sta, sva ta kon­ti­nen­tal­na ner­vo­za i hit­nja?

Hi­ta­ti je tre­ba­lo ra­ni­je. Što se tiće mr­tvih, čeka­ti se može do Sud­njeg dana. Pi­tan­je je ­sa­mo ­ko­li­ko ­mo­gu čeka­ti ­bu­dući mr­tva­ci, put­ni­ci­ na ­le­tećim bom­ba­ma XX veka.

Na ae­ro­dro­mu je 21. de­cem­bra bilo ova­ko – uvek je tako – svi oko vas, oni koji ne pu­tuju, zna­ju da ste u opa­sno­sti, samo vi koji pu­tu­je­te to ne zna­te.

I to je u redu. Ako iko bude o bom­bi iz pr­vog iz­vo­ra oba­vešten, to ćete bi­ti­ vi. G. Bo­tvud,di­rek­tor Ko­mi­te­ta za va­zdu­ho­plov­ni tran­sport, mu­dro veli: „Nije ra­zum­no upo­zo­ra­va­ti put­ni­ke. Ni­šta se ne po­stiže bla­go­vre­menim upo­zo­ren­jem“. Ni­š­ta, osim što se možda spa­s­a­va ne­ko­li­ko živo­ta.

Ali pri pre­na­tr­pa­nim li­n­i­ja­ma za Mr. Bo­tvu­da to i nije važno. Ne­sreće ra­ste­rećuju avi­o­ne od be­slo­ve­snih put­ni­ka koji ne­ma­ju pa­met­ni­ja po­sla nego da se voze bom­ba­ma, iako zna­ju da ove po­ne­kad eks­plo­di­ra­ju.

To­ri­jev­ski po­sla­nik, g. Mak Krin­dli, žuri ko­rak da­l­je. Ne sa­mo­ da put­ni­ke ni o čemu ne ­tre­ba­ o­ba­veš­ta­va­ti, ve­li ­on, već se­ ni ­jav­ne is­tra­ge ne sme­ju vo­di­ti. Jav­na je is­tra­ga za si­gur­nost ae­ro­dro­ma gora od de­set bom­bi. Po­go­to­vu za si­gur­nost vla­de s mno­go ne­pri­ro­dno de­be­lih ćili­ma u svom ka­bi­ne­tu.

Naša vla­da je u pred­no­sti nad bri­tan­skom. Ova sva­ku oma­šku mora po­seb­ni­m ćilimčetom po­kri­va­ti. Mi u so­ci­ja­li­zmu za sve ima­mo je­dan je­di­ni ćilim. To je sam - so­ci­ja­li­zam.

Post ­scrip­tum. Ako po­sle ovo­g još ima­te vol­je da se sme­je­te - leteći na bom­bi dok mi­sli­te da ste u avi­o­nu ~ evo vam naj­svežiji raz­log. Da uvežba nalaženje eks­plo­zi­va, po­li­ci­ja tre­ni­ra u domaćim avi­o­ni­ma.

Eksplo­ziv se sa­kri­je, pa se, uz ol­fak­tiv­nu asi­sten­ci­ju po­li­cij­skih pasa, traži. I na­la­zi pret­po­stav­lja­te, zar ne? E pa, ne na­la­zi.

Ne na­la­zi, izgle­da, čak ni kad ga po­li­ci­ja sa­kri­je. Do­zna­je se, na­i­me, da je po­sle ta­kvog tre­nin­ga bri­tan­ski avi­on le­teo tri me­se­ca pre nego što je neki put­nik, ni­po­što po­li­ca­jac ili po­li­cij­ski pas, bom­bu pod se­di­štem na­šao. (I lično, a ne poštom, oba­ve­stio nad­ležne vla­sti.)