“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ENGLEZI I MI U RALJAMA TIGRA
Već mi je otužna priča o engleskoj hladnokrvnosti u krizama, o anglosaksonskoj sabranosti i slavenskoj rastresenosti, o njihovoj realističnosti a našim mesečarskim preuveličavanjima, o njihovoj nepokolebljivoj mirnoći a našim histeričnim uzbuđenjima. Priča je, međutun, u granicama svake sakate generalizacije, istinita.
Legenda postaje tek kad se od Srbina očekuje da u tigrovim čeljustima kuka, a od Engleza da sabrano delje kolac koji će mu među zube uglaviti, i pri tome zviždi: „Bože, čuvaj kraljicu!“
Ne verujte priči! U raljama tigra svi smo jednaki, osim što Englezi. svetski lovci, za tigrove imaju više razumevanja nego za nas.
Ali verujte da je admiral Nelzon, ranjen u bici kod Trafalgara, umirući rekao ađutantu: „Poljubi me, Hardi“, premda epizoda više govori o admiralovim bizarnim sklonostima nego o engleskoj hladnokrvnosti.
Ono što je Englez u životu, Engleska je u istoriji.
Njena je istorija zbornik nastojanja da se razum po svaku cenu sačuva. Ako se pri tome spasu teritorija i obraz, utoliko bolje. Ako ne, čuva se teritorija, a obraz upućuje da zadovoljenje potraži na drugoj strani.
U engleskoj povesti morbidnih, samoubilačkih, lunatičnih „kosovskih“ gestova malo ima. Samo su jednom u Krimskom ratu s Rusima, prezrevši vojnu nauku, konjanici britanske lake brigade jurišali na topovske karteče, od čega su profitirale jedino rodoljubiva poezija i vojni priručnik omašaka.
Samo se jednom britanski grenadiri u izgubljenom položaju nisu predali, ali se rat vodio u Africi, pa je upornost shvatljiva.
Za 20 godina boravka samo sam dva puta Ostrvljane video unezverene, u stanju koje je kod nas hronično.
Prvi put kad je trebalo ući u Evropu, drugi kad je s Folklanda valjalo izaći. U Evropu su ušli, za šta se kaju; s Folklanda izašli nisu, za šta za kajanje ima vremena.
Postoje, doduše, ograničena uzbuđenja koja se tiču pojedinih Engleza, ostavljajući većinu uspavanu. Kad štrajkuju rudari, oni se i uzbuđuju. Nipošto bankari, vlada pogotovo.
Najzad sam shvatio da je Britanija dosadna zemlja, za razliku od moje i njene neiscrpne dinamike u proizvodnji promena, kriza, nevolja i privremenih rešenja, koja se pokažu trajno pogrešnim.
Ali, i daje upravo ta monotonija događanja najveća vrlina ostrvskog života. Ovde je nemoguće leći s jednom vladom, a ustati pod drugom. Nemoguće je zaspati živ a probuditi se mrtav, osim ako stanujete pored kasarne, kada se, zahvaljujući irskim bombama, uopšte ne budite.
Promena nema. Menjaju se datumi, i berzanski izveštaji. Sve ostalo stoji. (Muž se vraća s Kontinenta i pita ženu kakvo je bilo leto. Ne znam, odgovara ona, bila sam u bioskopu.)
Ali, vratimo se engleskoj hladnokrvnosti i blagoslovenoj dosadi u kojoj ona utapa život. Ovde moram odati priznanje socijalistima.
Njihove su kratke burne vladavine oživljavale mrtvu, hibemiziranu domaću politiku beskrajnim štrajkovima, svađama, omaškama, nemirima, rasipnošću, dilemama i opštom konfuzijom ciljeva, koje je monolitna, jednosmerna, efikasna, pragmatična i škrta, a iznad svega dosadna torijevska administracija lišena.
To je profesionalni razlog što za socijalistima žalim, jer ličnog nemam. To je takođe razlog što sam odlučio da, nošen nostalgijom, u narednim emisijama levičare na vlasti pronađem negde drugde – jer će se ovde na njih još poduže čekati.
Za komentatora koji od novosti živi, nema ništa gore no kad se vest o zemljotresu pokaže pogrešnom.
Pogotovo kad shvati da se katastrofa u dogledno vreme ne predviđa. Uzbuđenja se očekuju tek oko 1992. godine, kad će se debatovati o novom izgledu Evropske zajednice, praroditeljke Udruženih Država Evrope, i ponovo postaviti pitanje šta će Englezi u miru među narodima od čijih su ratova toliko dugo tako dobro živeli.
U međuvremenu, ovde se ništa neće dešavati.
Izveštavati Republiku u kojoj se predsednik menja svake godine o prinovama Kraljevskog vrta u kome se na smenu čeka decenijama, građane jednopartijskog proleterskog ideala o svađama u parlamentu višepartijske buržoaske predrasude, pričati o oživljavanju proizvodnje robe onima koji uspešno proizvode jedino greške, uveravati Živorada da, pored istine s kojom je odrastao i postao „Neko“, egzistiraju i druge s kojima se takođe živi, ali gde bi on bio „Niko“, nema smisla.
Zato ću zamisliti da se ne obraćam vama, koji sve ovo znate bolje od mene, nego Englezu koji ne zna ništa, pa i više od toga – neće ništa da zna.
Pokušaću mu objasniti šta se kod nas zbiva, i kako je to biti u raljama tigra, koga eufemistički zovemo – krizom, a protiv koga se borimo tako što mu čačkamo zube.
Govoriću o slovenačkom demokratskom proleću i srpskoj ustavnoj zimi; Kosovu, na kome je 1389. godine data izlišna bitka, a potrebna se, 1988, izbegava, o tome kako se ogromni napori ulažu da se u zemlji uspostavi kapitalističko tržište, u čije se uništenje utrošilo decenije predanog rada miliona komunista; o radnicima koji se osvrću u gnjevu, a da iza sebe ne vide ništa, i mladima koji se ne osvrću, ali ni napred, pred sobom, ništa ne vide.
No, pre svega, moram u idućoj emisiji reći šta o svemu tome misle Englezi. Biće tužno ali poučno.
No comments:
Post a Comment