Englezi i mi

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

EN­GLE­ZI I MI U RAL­JA­MA TI­GRA

Već mi je otužna priča o en­gle­skoj hlad­no­krv­no­sti u kri­za­ma, o an­glo­sak­son­skoj sa­bra­no­sti i sla­ven­skoj ras­tre­seno­sti, o nji­ho­voj re­a­li­stično­sti a našim me­se­čar­skim pre­u­veličavan­ji­ma, o nji­ho­voj ne­po­ko­le­blji­voj mir­noći a našim hi­ste­ričnim uzbuđen­ji­ma. Priča je, međutun, u gra­ni­ca­ma sva­ke sa­ka­te ge­ne­ra­li­za­ci­je, isti­ni­ta.

Le­gen­da po­sta­je tek kad se od Sr­bi­na očeku­je da u ti­gro­vim čel­ju­sti­ma kuka, a od En­gle­za da sa­bra­no de­lje ko­lac koji će mu među zube ugla­vi­ti, i pri tome zviždi: „Bože, čuvaj kral­ji­cu!“

Ne ve­ruj­te priči! U ral­ja­ma ti­gra svi smo jed­na­ki, osim što En­gle­zi. svet­ski lov­ci, za ti­gro­ve ima­ju više raz­u­me­van­ja nego za nas.

Ali ve­ruj­te da je ad­mi­ral Nel­zon, ran­jen u bici kod Tra­falgara, umi­rući re­kao ađutan­tu: „Pol­ju­bi me, Hardi“, premda epi­zo­da više go­vo­ri o ad­mi­ra­lo­vim bi­za­rnim sklo­no­sti­ma nego o en­gle­skoj hlad­no­krv­no­sti.



Ono što je En­glez u živo­tu, En­gle­ska je u isto­ri­ji.

Nje­na je isto­ri­ja zbo­rnik na­sto­jan­ja da se ra­zum po sva­ku cenu sa­ču­va. Ako se pri tome spa­su te­ri­to­ri­ja i obraz, uto­li­ko bol­je. Ako ne, čuva se te­ri­to­ri­ja, a obraz upućuje da za­do­voljen­je po­traži na dru­goj stra­ni.

U en­gle­skoj po­ve­sti mor­bidnih, sa­mo­u­bi­lačkih, lu­na­tičnih „ko­sov­skih“ ge­sto­va malo ima. Samo su ­jed­nom u Krim­skom ratu s Ru­si­ma, pre­zrevši voj­nu na­u­ku, kon­ja­ni­ci bri­tan­ske lake bri­ga­de jurišali na to­pov­ske kar­teče, od čega su pro­fi­ti­ra­le je­di­no ro­dol­ju­bi­va po­e­zi­ja i voj­ni pri­ručnik oma­ša­ka.

Samo se jed­nom bri­tanski gre­na­di­ri u iz­gu­blje­nom položaju nisu pre­dali, ali se rat vo­dio u Afri­ci, pa je upo­rnost sh­va­tlji­va.

Za 20 go­di­na bo­rav­ka samo sam dva puta Ostrv­lja­ne vi­deo une­zve­re­ne, u stan­ju ko­je­ je kod nas hro­nično.

Prvi put kad je tre­ba­lo ući u Evro­pu, dru­gi kad je s Fol­klan­da val­ja­lo izaći. U Evro­pu su ušli, za šta se kaju; s Fol­klan­da iza­šli nisu, za šta za ka­jan­je ima vre­me­na.

Po­sto­je, doduše, ogra­ničena uzbuđenja koja se tiču po­je­di­nih En­gle­za, ostavlja­jući većinu uspa­va­nu. Kad štraj­ku­ju ru­da­ri, oni se i uzbuđuju. Ni­po­što ban­ka­ri, vla­da po­go­to­vo.

Naj­zad sam shva­tio da je Bri­ta­nija do­sad­na zem­lja, za raz­li­ku od moje i nje­ne ne­is­crp­ne di­na­mi­ke u pro­iz­vod­nji pro­me­na, kri­za, ne­vol­ja i pri­vre­me­nih rešenja, koja se pokažu traj­no po­grešnim.

Ali, i daje upra­vo ta mo­no­to­ni­ja događanja naj­veća vr­li­na ostrv­skog živo­ta. Ovde je ne­mo­guće leći s jed­nom vla­dom, a usta­ti pod dru­gom. Ne­mo­guće je za­spa­ti živ a pro­bu­di­ti se mr­tav, osi­m ako sta­nu­je­te po­red ka­sa­rne, kada se, za­hval­ju­jući ir­skim bom­ba­ma, uop­šte ne bu­di­te.

Pro­mena nema. Men­ja­ju se da­tu­mi, i ber­zan­ski iz­ve­šta­ji. Sve osta­lo sto­ji. (Muž se vraća s Kon­ti­nen­ta i pita ženu ka­kvo je bilo leto. Ne znam, od­go­va­ra ona, bila sam u bi­o­sko­pu.)

Ali, vra­ti­mo se en­gle­skoj hlad­no­krv­no­sti i bla­go­slo­ve­noj do­sa­di u ko­joj ona uta­pa život. Ovde mo­ram oda­ti pri­znanje so­ci­ja­li­sti­ma.

Nji­ho­ve su krat­ke burne vla­da­vi­ne oživ­ljavale mr­tvu, hi­be­mi­zi­ra­nu domaću po­li­ti­ku bes­kraj­nim štrajko­vi­ma, svađama, oma­ška­ma, ne­mi­ri­ma, ra­sip­nošću, dilemama i op­štom kon­fu­zi­jom cil­je­va, koje je mo­no­lit­na, jed­no­sme­rna, efi­ka­sna, prag­ma­tična i škrta, a iz­nad sve­ga do­sad­na to­ri­jev­ska ad­mi­ni­stra­ci­ja li­še­na.

To je pro­fe­si­o­nal­ni raz­log što za so­ci­ja­li­sti­ma žalim, jer ličnog ne­mam. To je takođe raz­log što sam odl­u­čio da, no­šen no­stal­gi­jom, u na­red­nim emi­si­ja­ma le­vi­ča­re na vla­sti pro­nađem ne­gde dru­gde – jer će se ovde na njih još poduže čeka­ti.

Za ko­men­ta­to­ra koji od no­vo­sti živi, nema ništa gore no kad se vest o zem­ljo­tre­su pokaže po­gre­šnom.

Po­go­to­vo kad shva­ti da se ka­ta­stro­fa u do­gled­no vre­me ne pred­viđa. Uzbuđenja se očeku­ju tek oko 1992. go­di­ne, kad će se de­ba­to­va­ti o no­vom iz­gle­du Evrop­ske za­jed­ni­ce, pra­ro­di­telj­ke Udruženih Država Evro­pe, i po­no­vo po­sta­vi­ti pi­tan­je šta će En­gle­zi u miru među na­ro­di­ma od čijih su ra­to­va to­li­ko dugo tako do­bro žive­li.

U međuvre­me­nu, ovde se niš­ta neće de­ša­va­ti.

Izvešta­va­ti Re­pu­bli­ku u ko­joj se pred­sed­nik men­ja sva­ke go­di­ne o pri­no­va­ma Kral­jev­skog vrta u kome se na sme­nu čeka de­ce­ni­ja­ma, građane jed­no­par­tij­skog pro­le­ter­skog ideala o svađama u par­la­men­tu vi­še­par­tij­ske buržoa­ske pred­rasude, pričati o oživ­lja­van­ju pro­iz­vod­nje robe oni­ma koji uspe­šno pro­iz­vo­de je­di­no greške, uve­ra­va­ti Živo­ra­da da, po­red isti­ne s ko­jom je od­ra­stao i po­stao „Neko“, eg­zi­sti­raju i dru­ge s ko­ji­ma se takođe živi, ali gde bi on bio „Niko“, nema smi­sla.

Zato ću za­mi­sli­ti da se ne obraćam vama, koji sve ovo zna­te bol­je od mene, nego En­gle­zu koji ne zna ni­šta, pa i više od toga – neće ništa da zna.

Pokušaću mu ob­ja­sni­ti šta se kod nas zbi­va, i kako je to biti u ral­ja­ma ti­gra, koga eu­fe­mi­stički zo­ve­mo – kri­zom, a pro­tiv koga se bo­ri­mo tako što mu čačkamo zube.

Go­vo­riću o slo­ve­načkom demokrat­skom pro­leću i srp­skoj ustav­noj zimi; Ko­so­vu, na kome je 1389. go­dine data izlišna bit­ka, a po­treb­na se, 1988, iz­be­ga­va, o tome kako se ogrom­ni na­po­ri ulažu da se u zem­lji us­po­sta­vi ka­pi­ta­li­stičko tržište, u čije se uni­šten­je utro­ši­lo de­ce­ni­je pre­da­nog rada mi­li­o­na ko­mu­ni­sta; o rad­nicima koji se osvrću u gnje­vu, a da iza sebe ne vide niš­ta, i mla­di­ma koji se ne osvrću, ali ni na­pred, pred so­bom, niš­ta ne vide.

No, pre sve­ga, mo­ram u idućoj emi­si­ji reći šta o sve­mu tome mi­sle En­gle­zi. Biće tužno ali poučno.