„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ENGLEZI, RODOLJUBI I ŽIVORADI U TUĐINI
Ovo je priča o nama, mada bih voleo daje o njima. Ovo je, takođe, priča o tome kako je naš Živorad promenio ime u Rodoljub, mada je kod kuće i kao Živorad ugodno živeo, a kao rodoljub se nije naročito iskazao.
Sve se događa u tuđini koja mi se u Rusiji učinila manje tuđom nego što sam očekivao.
Za grupu britanskih arhitekata, s kojom sam putovao, u Lenjingradu je priređeno veče u gruzijskom restoranu „Aragvi“, da bi slušali gruzijske pesme, upoznali se s gruzijskim igrama i uživali u gruzijskoj hrani.
Poseta je plaćena pravim, dobrim engleskim funtama. Dobijeni su prava, dobra gruzijska hrana i pravo, dobro gruzijsko piće.
Sve je drugo izostalo. U stvari, nije izostalo. Tek nije bilo pravo.
Čak ni dobro. Pomislićete da su krivi domaćini koji su nam, po evropskim podmuklim običajima, umesto prvorazrednih Gruzina podmetnuli trećerazrednu rusku pozorišnu trupu bez posla. Nisu. Gruzini su bili originalni.
Da su zasvirali, zapevali, zaigrali - bio bi to njihov folklor. Ali nisu. Pomislićete, zatim, da su za nesporazum krivi Englezi, možda i par stolova s Nemcima, koji su ionako uvek za sve krivi. Ne nisu.
Najzad ćete pretpostaviti da se umešao neko treći koji je Englezima pokvario veče, i tu ćete biti u pravu. Ja sam se umešao. I pri tom bio jedini kome je veče uistinu preselo. Ostali stranci su se, bar do moje intervencije, sjajno zabavljali.
Dok se nas tridesetak smeštalo za bogate trpeze, Gruzini su preludirali neku narodnu melodiju. Zauzet votkom nisam je dobro čuo.
Bolje da sam se votke manuo, jer nje je bilo dovoljno, a pesmu slušao, jer ona je otprilike sve što smo od Gruzije te noći čuli i videli.
Taman je krenula druga kad se zaorila pesma „Jugoslavijo“.
Bio sam dirnut pesmom, a i što mi se činilo da u grlatom patriotskom horu raspoznajem umilnodivljačan bas druga Živorada.
Nisam odoleo. Otišao sam da ga oko vrata stegnem. Bio je u društvu pedesetak Jugoslovena koji su pesmom onemogućiti da čujem sebe dok sam iskazivao radost što se opet vidimo.
Ali on kao da nije video mene. Bio je zajapuren, unezveren, nekako somnambulan. Iz sveg glasa sekundirao je ariji „Druže Tito, mi ti se kunemo“.
Ova spiritistička crta dodala je našem modernom rodoljublju zauman karakter kakav mu istorijski i dolikuje. Orkestar više nije svirao gruzijske pesme, nego je pratio naše slobodne umetnike u rodoljiiblju.
Vratih se za sto, i ja crven, na vreme da čujem Engleza kako kaže: „Baš su gruzijske pesme sjajne jolly good“. „Yes, Sir, jolly good.“ Odgovoriosam i posvetio se votki. Jer, nije prvi put da se srećem s tim lepim običajem.
Prijatno je u tuđini čuti svoju pesmu. Jednu, dve pa i tri. Još je bolje ako je u blizini neki drugi narod sa svojom pesmom.
Jednom, drugom, možda i trećom. Ali, u principu, čovek lakše podnese veče u kom će sve ostale pesme biti domaće. Ako su već dobro plaćene, dobro izvedene pesme zbog kojih se u određene kafane ide. Kao u "Aragvu" da se čuju gruzijske.
Nisu se čule. Sate su jugoslovenski Živoradi, uz pomoć nostalgije pretvoreni u Rodoljube, veće nego što su u rođenoj zemlji, urlali naše pesme ili za domovinom cmizdrili, mrcvareći i nas i naša narodna kola, demonstrirajući kako razumeju miroljubivu koegzistenciju i kako tumače „Deklaraciju prava čoveka i građanina“.
Englezi su se sjajno zabavljali, diveći se gruzijskom folkloru. Nećete, majci, rekoh! Kad ja ne uživam u Gruziji, nećete ni vi u ]ugoslaviji.
Iz osvete sam učinio nerodoljubivu grešku i, uprkos molbama supruge da ostanem bazično Živorad i da me se do moje guzice ništa umnije ne tiče, obnarodovao istinu da su sve te lepe pesme, od kojih je većina grozna, sve te stare pesme od kojih su dve trećine spevane prošle godine, sve te tužbalice komponovane po sobama dobrog života i sve te lepe užasno odigrane igre - iz moje Jugoslavije.
I da u njima ima Gruzije koliko u meni u tom času radosti i ponosa. Posle nekoliko sati globalnog maltretiranja i strpljivim se Englezima ovakvo i ovoliko rodoljublje učinilo preteranim, te se povukosmo u neredu i rasulu.
Englezi su otišli malo uvređeni, ja mnogo besan. Rodoljubi su ostali da ceo repertoar patriotske nostalgije i sve flaše isprazne do dna.
A što je mnogo, mnogo je. Rodoljublje je plemenita, lepa vrlina, sve dok ne postane nasilna i dosadna. Još je lepša ako se njome stiče ili pospešuje dobro mišljenje o narodu kome pripadamo.
A najlepša kad se ispoljava korisnim radom za svoju zemlju. Pesma je u rodoljublju na poslednjem mestu, pogotovu ako druge narode u njoj drži kao u koncetracionom logoru.
Upravo je naš narod, narod Živorada i Rodoljuba, dok je još pametan bio, mudro savetovao: zasviraj i za pojas zadeni!
Sutradan sam od Rusa saznao da su rodoljubi jugoslovenski trudbenici na privremenom radu u Sovjetskom savezu. U poređenju sa zaradom kod kuće, oni su ovde preplaćeni. Nije lepo da to domaćinu javno na nos nabijaju.
Naročito ako stranu valutu, u kojoj ih plaćaju, za rublje menjaju po lihvarskoj, crnoberzijanskoj ceni.
To nije rodoljubrivo, Živorade. Nipošto nije. Tako se ne stiču prijatelji, ne privlače simpatije, ne reklamira zemlja. Nijedno nasilje, pa ni pesmom izvedeno, nema izgleda da nam na korist i ponos bude.
Zato, rodoljubi, svirajte, svirajte, ali i za pojas zadenite!
London, 29. X 1989.
No comments:
Post a Comment