Englezi u tuđini

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

EN­GLE­ZI, RO­DO­LJU­BI I ŽIVO­RA­DI U TUĐINI

Ovo ­je priča o nama, mada bih vo­leo daje o nji­ma. Ovo­ je, takođe, priča o ­to­me ­ka­ko ­je ­naš Živo­rad­ pro­me­ni­o­ i­me ­u ­Ro­dolj­ub, ma­da ­je ­kod kuće i kao Živo­ra­d u­god­no živeo, a ka­o ­ro­dol­jub ­se­ ni­je ­na­ročito ­i­ska­zao.

Sve se događa u tuđini koja mi se u Ru­si­ji učini­la man­je tuđom nego što sam očeki­vao.

Za gru­pu bri­tan­skih ar­hi­te­ka­ta, s ko­jom sam pu­to­vao, u Len­jin­gra­du je pri­ređeno veče u gru­zij­skom re­sto­ra­nu „Ara­gvi“, da bi slu­š­a­li gru­zij­ske pe­sme, upo­zna­li se s gru­zijskim igra­ma i uživa­li u gru­zijskoj hra­ni.

Po­se­ta je plaćena pra­vim, do­brim en­gle­skim fun­ta­ma. Dobijeni su pra­va, do­bra gru­zij­ska hra­na i pra­vo, do­bro gru­zij­sko piće.

Sve je dru­go iz­o­sta­lo. U stva­ri, nije iz­o­sta­lo. Tek nije bilo pra­vo.

Čak ni do­bro. Po­mi­slićete da su kri­vi domaćini koji su nam, po evrop­skim pod­mu­klim običaji­ma, ume­sto pr­vo­ra­zred­nih Gruzi­na pod­met­nu­li trećera­zred­nu ru­sku po­zo­ri­šnu tru­pu bez pos­la. Nisu. Gru­zi­ni su bili ori­gi­nal­ni.

Da su za­svi­ra­li, za­pe­va­li, za­i­gra­li - bio bi to nji­hov fol­klor. Ali nisu. Po­mi­slićete, za­tim, da su za ne­spo­ra­zum kri­vi En­gle­zi, možda i par­ sto­lo­va s Nem­ci­ma, koji su io­na­ko uvek za sve kri­vi. Ne nisu.

Naj­zad ćete pret­po­sta­vi­ti da se ume­šao neko treći koji je En­gle­zi­ma po­kva­rio veče, i tu ćete biti u pra­vu. Ja ­sam­ se ­u­me­šao. I pri ­tom­ bi­o ­je­di­ni­ ko­me­ je­ veče u­istinu ­pre­se­lo. Osta­li stran­ci su se, bar do moje in­ter­ven­ci­je, sjaj­no za­bav­lja­li.



Dok se nas tri­de­se­tak smeštalo za bo­ga­te tr­pe­ze, Gru­zi­ni su pre­lu­di­ra­li neku na­rod­nu me­lo­di­ju. Za­u­ze­t vot­kom ni­sa­m je­ do­bro čuo.

Bol­je da sam se vot­ke ma­nuo, jer nje je bilo do­vol­jno, a pe­smu slu­šao, jer ona je ot­pri­li­ke sve što smo od Gru­zi­je te noći čuli i vi­de­li.

Ta­man je kre­nu­la dru­ga kad se za­o­ri­la pe­sma „Ju­go­sla­vi­jo“.

Bio sam dir­nut pesmom, a i što mi se čini­lo da u grla­tom pa­tri­ot­skom horu ras­po­zna­jem umil­no­div­ljačan bas dru­ga Živo­ra­da.

Ni­sam odo­leo. Oti­šao sam da ga oko vra­ta steg­nem. Bio je u društvu pe­de­se­tak Ju­go­slo­ve­na koji su pe­smom one­mo­gućiti da čujem sebe dok ­sam is­ka­zi­vao ra­do­st š­to se opet vi­di­mo.

Ali on kao da nije vi­deo mene. Bio je za­ja­pu­ren, une­zve­ren, ne­ka­ko som­nam­bulan. Iz sveg gla­sa se­kun­di­rao je ari­ji „Druže Tito, mi ti se ku­ne­mo“.

Ova spi­ri­ti­stička crta do­da­la ­je našem mo­der­nom ro­dol­ju­bl­ju za­u­man ka­rak­ter ka­kav mu isto­rij­ski i do­li­ku­je. Or­ke­star više nije svi­rao gru­zij­ske pe­sme, nego je pra­tio naše slo­bod­ne umet­ni­ke u ro­dol­ji­i­blju.

Vra­tih se za sto, i ja cr­ven, na vre­me da čujem En­gl­e­za kako kaže: „Baš su gru­zij­ske pe­sme­ sja­j­ne­ jolly go­od“. „Yes, Sir, jolly good.“ Od­go­vo­ri­o­sam i po­sve­tio se vot­ki. Jer, nije prvi put da se srećem s tim le­pim običajem.

Pri­ja­tno je u tuđini čuti svo­ju pe­smu. Jed­nu, dve pa i tri. Još je bol­je ako je u bli­zi­ni neki dru­gi na­rod sa svo­jom pe­smom.

Jed­nom, dru­gom, možda i trećom. Ali, u prin­ci­pu, čovek lakše pod­ne­se veče u kom će sve osta­le pe­sme biti domaće. Ako su već do­bro plaćene, do­bro iz­ve­de­ne pe­sme zbog ko­jih se u od­re­đe­ne ka­fa­ne ide. Kao u "Ara­gvu" da se čuju gru­zij­ske.

Nisu se čule. Sate su ju­go­slo­ven­ski Živo­ra­di, uz pomoć no­stal­gi­je pre­tvo­re­ni u Ro­dol­ju­be, veće nego što su u rođenoj zem­lji, ur­la­li naše pe­sme ili za do­mo­vi­nom cmi­zdri­li, mr­cva­reći i nas i naša na­rod­na kola, de­mon­stri­ra­jući kako ra­zu­me­ju mi­rol­ju­bi­vu ko­eg­zi­sten­ci­ju i kako tumače „De­kla­ra­ciju pra­va čove­ka i građani­na“.

En­gle­zi su se sjaj­no za­bav­lja­li, diveći se gru­zij­skom fol­klo­ru. Nećete, maj­ci, re­koh! Kad ja ne uživam u Gru­zi­ji, nećete ni vi u ]u­go­sla­vi­ji.

Iz osve­te sam učin­io ne­ro­dol­ju­bi­vu gre­šku i, upr­kos mol­ba­ma sup­ruge da osta­nem bazično Živo­rad i da me se do moje gu­zi­ce ništa um­ni­je ne tiče, ob­na­ro­do­vao isti­nu da su sve te lepe pe­sme, od ko­jih je većina gro­zna, sve te sta­re pe­sme od ko­jih su dve trećine spe­va­ne prošle go­di­ne, sve te tužba­li­ce kom­po­no­va­ne po so­ba­ma do­brog živo­ta i sve te lepe užasno od­i­gra­ne igre - iz moje Ju­go­sla­vi­je.

I da u nji­ma ima Gru­zi­je ko­li­ko u meni u tom času ra­do­sti i po­no­sa. Po­sle ne­ko­li­ko sati global­nog mal­tre­ti­ran­ja i str­plji­vim se En­gle­zi­ma ova­kvo i ovo­li­ko ro­dol­ju­blje učin­i­lo pre­te­ra­nim, te se po­vu­ko­smo u ne­re­du i ra­su­lu.

Eng­le­zi su oti­šli malo uvređeni, ja mno­go be­san. Ro­dol­ju­bi su osta­li da ceo re­per­to­ar pa­tri­ot­ske nostalgi­je ­i­ sve­ fla­še ­i­spra­zne do d­na.

A što je mno­go, mno­go je. Ro­dol­ju­blje je ple­me­ni­ta, lepa vr­li­na, sve dok ne po­sta­ne na­sil­na i do­sad­na. Još je lep­ša ako se njo­me stiče ili po­spe­šu­je do­bro mi­šljen­je o na­ro­du kome pri­pa­da­mo.

A naj­le­pša kad se is­pol­ja­va ko­ri­snim ra­dom za svo­ju zem­lju. Pe­sma je u ro­do­l­ju­blju na po­sled­njem me­stu, po­go­to­vu ako dru­ge na­ro­de u njoj drži kao u kon­ce­tra­ci­o­nom lo­go­ru.

Upra­vo je naš na­rod, na­rod Živo­ra­da i Ro­dol­ju­ba, dok je još pa­me­tan bio, mu­dro sa­ve­to­vao: za­svi­raj i za po­jas za­de­ni!

Su­tra­dan sam od Rusa sa­znao da su ro­dol­ju­bi ju­go­slo­ven­ski trudbe­ni­ci na pri­vre­me­nom radu u So­vjet­skom sa­ve­zu. U poređenju sa za­ra­dom kod kuće, oni su ovde pre­plaćeni. Nije lepo da to domaćinu jav­no na nos na­bi­j­a­ju.

Naročito ako stra­nu va­lu­tu, u ko­joj ih plaćaju, za ru­blje men­ja­ju po li­hvar­skoj, cr­no­ber­zi­jan­skoj ceni.

To nije ro­dol­ju­brivo, Živo­ra­de. Ni­po­š­to nije. Tako se ne stiču pri­jatelji, ne privlače sim­pa­ti­je, ne re­kla­mi­ra zem­lja. Ni­jed­no na­silje, pa ni pe­smom iz­ve­de­no, nema izgle­da da nam na ko­rist i po­nos bude.

Zato, ro­dol­ju­bi, svi­raj­te, svi­raj­te, ali i za po­jas za­de­ni­te!

London, 29. X 1989.