Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
EVROPO, OTVORI SE!
Bajka „Ali-Baba i četrdeset razbojnika“ govori o pećini s blagom u koju se stupa na magične reči „Sezame, otvori se!“
Zamislimo da je pećina Evropa, pa se obratimo istoriji. Od 732. godine, kada je prvi put upotrebljena reč Evropljani da se opišu ratnici koji su kod Poatijea potukli Mavre i sačuvali kontinent od Islama, sve do 1992, kada će potomci pobednika načiniti odlučan korak prema Ujedinjenim Državama Evrope, proći će hiljadu dvesta šezdeset godina.
S isključenjem pedesetak poslednjih, u kojima je besneo hla-dan rat između Istoka i Zapada, nijedne godine nema da deo kontinenta nije bio u vrućem ratu, drugi se od rata oporavljao, treći za rat pripremao.
Izvesne bitke otpadaju na odbranu od azijskih hordi što su, umesto čarobne formule za otvaranje evropske pećine s blagom, koristili strele i sablje. Ali najveći deo krvi prosuli su Evropljani jedni drugima.
U haosu teritorijalnih otimanja i preotimanja, te prekrajanja evropske karte bajonetima, malo je ostalo nade za ujedinjenje.
Evropljani su uspešno ujedinjavali druge kontinente, ostajući kod kuće i dalje razjedinjeni sebičnim nacionalnim interesima.
A kad je na temelju takvih protivurečnosti izbio Drugi svetski rat, rasekavši Evropu na zapadnu i istočnu Evropu, činilo se da je ideji Ujedinjene Evrope konačno došao kraj. I baš tada, paradoksalno, evropski duh vaskrsava.
Budi ga katastrofična vizija novog rata, beda u kojoj nas je protekli rat ostavio, svest o jedinstvenom evropskom kulturnom prostoru, uz strah od boljševizacije i amerikanizacije.
Prvi put nacionalni interesi ustupaju pred evropskim, tačnije rečeno, srećno se nalaze u evropskim. Na Zapadu se stvara Evropska ekonomska zajednica, dete nade i potrebe, vestačka tvorevina u koju malo ko veruje, u koju i članice sumnjaju.
Ali nadnacionalni hibrid postaje sve jači, sigurniji, trajniji. Širi se da, kao krunski dokaz neizbeživosti i vitalnosti primi čak i jednu Britaniju, nasledno antievropski raspoloženu, intimno sklonu pre da se ujedini sa Vražjim otocima nego s Nemačkom ili Francuskom.
Deca nepomir-ljivih protivnika sa Ažankura, Kresija, Pavie, Sedana, Voterlua, Trafalgara, Mare i normandijskih žalova, koja su donedavno slobodno razmenjivala jedino uvrede i metke, donesoše odluku da 1992. stvore ekonomsko-političko jedinstvo i uklone poslednje granice slobodnoj razmeni robe, rada i kapitala.
Time je učinjen presudan korak prema Ujedinjenim Državama Evrope. Teritorijalno krnje Evrope, doduše, ali svakako bolje nego da je uopšte nema, ili da naoružana vreba iz svojih istorijskih rovova.
Prema 240 miliona američkog i 120 miliona japanskog, sa svojih 320 miliona stanovnika, to je najveće tržište na svetu. Sa 338 milijardi dolara izvoza ono je daleko iznad 217 američkog i 211 milijardi japanskog.
Banke Zajednice raspolažu s osam hiljada milijardi kapitala. Kad posle 1992. produktivnost Zajedničkog tržišta skoči za 20 do 30 posto, Evropa će postati prva ekonomska sila sveta, Sezam, pećina s blagom.
Preostale evropske države naći će se pred životnim pitanjem kako je otvoriti. Vreme čarobnjaka i maga je prošlo. Reći:
„Evropo, otvori se!“ neće biti dovoljno.
Visoka proizvod-nost zasnovana na tehnološkom napretku, slobodnom kapitalu i radu, uz zaštitne carine od 10 do 15 posto, učiniće nemogućom trgovinu za Jugoslaviju, zemlju najnestabilnije privrede, najrazvijenijeg administrativnog normiranja, najviše stope inflacije i nezaposlenosti, najvećeg spoljnjeg duga i najsporijeg ekonomskog rasta u Evropi.
Ostavši van Evrope, ostaćemo van sveta, jer će se ubuduće do tog sveta jedino kroz Evropu stizati.
Zato je krajnje vreme da se Jugoslavija oslobodi zastarelog ideološkog balasta, da prizna hereditarni evropski status i, zatraživši prijem u EEZ, vrati iz besplodnog afroazijskog izbivanja porodici naroda kojoj povešću i sudbinom pripada. Britanija je mudro, premda bezvoljno, to već učinila.
A verujte mi da Englezi znaju gde leži – blago, a gde su jalovine, od kojih su neke i sami po Aziji i Africi ostavili. Naravno, za ulazak u Evropu puka želja nije dovoljna. Ni reći „Evropo, otvori se!“
Najpre se moramo otvoriti prema bitnim uslovima punopravnog članstva u njoj: slobodnom tržištu i političkim slobodama.
Međutim, dok se neophodnost uvođenja tržišnih zakona shvata, pa i najoprezniji projekti privredne reforme slobodnom tržištu već vode, dok je svima jasno da će, ne prilagodimo li se, nakon famozne 1992. i očekivanog sporazuma s Istokom, na kontinentu biti deset tržišta: evropsko, albansko i osam jugoslovenskih, s drugim, političkim preduslovom nešto teže ide.
Ne čini se da Evropa našu samoupravnu demokratiju shvata onako ozbiljno kao što mi shvatamo njihovu građansku demokratiju.
No, i tome ima leka. Kad im putem štrajkova i demonstracija postane jasno da kod nas ulogu opozicije ima narod, kome se povremeno pridružuje i vlada, možda ćemo im izgledati podobnijim. U svakom slučaju, kucajmo na evropska vrata.
Već danas. Dvanaesti je čas za dvanaest godina, koliko treba da i primljeni budemo.
Jer, zemlja koja danas nije spremna da pred ulazom evropske pećine s blagom stane s molbom, sutra će stajati s lončetom za milostinju.
No comments:
Post a Comment